Izvor: B92, 14.Avg.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
NIN 10. avgust 2000.
Pisu: SRBOLJUB BOGDANOVIC, DIJANA IVANOVIC
Bojiceva terapija
Reforma zdravstva, ili kako je konacno zabranjeno pusenje u bolnicama
Agencija je izvestila da je na pitanje ima li optimizma povodom zapocetih reformi u zdravstvu, predsednik Republickog odbora sindikata zdravstva Stevan Djordjevic odgovorio: "Humor nas je odrzao, njemu hvala."
Lekari imaju poseban razlog da budu sarkasticni kada je najavljena zdravstvena >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << reforma u pitanju - za platu od 100-150 maraka izlozeni su riziku da ih mrzovoljni pacijent prijavi vlastima na neki od dezurnih telefona uvedenih u tu sa vrhu. To ujedno pokazuje da nadlezni u zdravstvu u tekucoj predizbornoj kampanji racunaju na ono najgore u srpskom narodu - na njegov cuveni potkazivacki duh. Telefoni su vazda zauzeti. Valjda su marketinski strucnjaci imali inspiraciju u istorijskom apelu okupacione komande koja trazi od gradjana da smanje svoju saradnju sa policijom posto su nadlezne vlasti zatrpane dostavama. Ako zacas ipak ostavimo po strani zabavno-humoristicki serijal o avanturama potpredsednika vlade i novog ministra za zdravlje, i pozabavimo se proklamacijama, videcemo da se tu nema sta prigovoriti.
Zdravstvena sluzba, kako je zacrtano, zaista bi trebalo da u naredna dva mandata Slobodana Milosevica dostigne ono sto je obecao jos tokom prvog - svedski standard. Kako kaze Radmilo Roncevic, clan gradske vlade Beograda zaduzen za zdravstvo: "Skupstina Srbije je usvojila dokument koji je, u stvari, prepisana smernica u zdravstvu Zapadne Evrope do 2020. godine. I Skupstina je prihvatila da cemo za deset godina postici ono sto ce Evropa postici za dvadeset godina."
Prakticno je nemoguce pronaci sagovornika koji bi pristao da ozbiljno razgovara o najavljenoj reformi zdravstva. Ministarstvo je to zabranilo svima na koje se prostire njihova nadleznost, a samo Ministarstvo izbegava komunikaciju - verovatno da za to ima nekog razloga. O normalizaciji u snabdevanju lekovima neizbezno se mora govoriti u kontekstu okolnosti da se snabdevanje lekovima uvek nekako normalizuje pred izbore a posle obicno bude sve gore i gore.
Dragutin Rajevac iz "BB-Softa" (udruzenje privatnih apotekara) hvali namere Ministarstva u domenu zavodjenja reda i izdavanja lekova na recept: "Recepti su vec bili pali u zaborav, pacijenti su sami sebe lecili. Mozda meni godi kada me neko pita koji lek bih mu preporucio, ali to nije dobro jer to moze da zna samo lekar. Ne znam sta je nadlezne sprecavalo da i ranije donesu takvu odluku."
Naravno, sledi "ali": "Dobra ideja kao sto je ova nece moci da se sprovede ako ne bude bilo dovoljno lekova, a za proizvodnju leka je potrebno najmanje mesec dana. Ne znam da li se to dogodilo, nadam se da jeste", kaze Rajevac.
Neracionalna potrosnja
Ne na kraju, vec na pocetku svake price o zdravstvu dolazilo se do kljucne reci: materijalna baza, bez koje je svaki dalji razgovor besmislen. Avaj, ako se uzme da je Isus Hristos u svoje vreme uspeo da nahrani narod Izrailja sa nekoliko hlebova - sto se desava ne cesce nego jednom u dve hiljade godina - mnogi misle da je nerealno ocekivati od Milovana Bojica da ponovi slicno. "Kod nas je poslednjih deset godina povecan rizik razbolevanja od siromastva a takodje je znatno snizen i nacionalni dohodak pa time i mogucnost za izdvajanje za zdravstvo. Bolje materijalne uslove u zdravstvenoj zastiti mozemo ocekivati tek s rastom nacionalnog dohotka", kaze Nikola Mitrovic, direktor Instituta za onkologiju u Beogradu. Medjutim, smatra Mitrovic, "u ovakvoj funkciji kao dosad zdravstvenoj sluzbi ne bi bio dovoljan ni ceo nacionalni dohodak", zbog nekontrolisanog povecanja potrosnje koja se ocituje, pored ostalog, u neracionalnim nabavkama skupih medicinskih uredjaja.
Prema podacima doktora Mitrovica, rec je i o neracionalnoj, ali i nestrucnoj upotrebi aparata, jer je, primera radi, prema jednoj analizi Instituta za onkologiju, tokom dve godine bilo 93 procenta negativnih nalaza na skeneru, sto ukazuje da je koriscenje ove sprave postala stvar prestiza u zemlji Srbiji.
Ovo, bez sumnje, znaju i u Ministarstvu, pa je u okviru "reforme" pokrenuta i akcija preko potrebne racionalizacije medicinskih kapaciteta. Nabavka aparata je godinama, ako ne i decenijama, bila stvar razlicitih okolnosti, recimo i politicke odluke, pa su slozenene masine stizale i tamo gde bas tacno nisu znali sta bi s njima.
Primera radi, tako se desilo da jugoistok Srbije ima cak tri skenera (pacijenti ipak najradije dolaze u Beograd). Reforma se, kako su novinari zapazili, sastoji u tome da je nalog za preseljenje aparata stigao najpre u Pirot, a u Zajecar i Bor zasad nije, sto mora da nema nikakve veze sa tim sto je u Pirotu pobedila opozicija, dok su druga dva grada bastioni vladajuce koalicije. Pitanje centralizacije i racionalizacije je vrlo slozeno, a ne treba ni reci da je centralizacija u zdravstvu, kao i u svemu ostalom, sprovedena do maksimuma, da bi se zdravstvom moglo upravljati iz jednog (politickog) centra. "Svuda u svetu u zdravstvu najvecu nadleznost ima lokalna samouprava. Apsurdno je da Beograd nema nadleznost nad svojim domovima zdravlja, nad Hitnom pomoci i Gradskim zavodom za zastitu zdravlja. Nema nijedne opstine i Srbiji koja ima bilo kakvu nadleznost nad lokalnim zdravstvom, sto je potpuno suprotno od preporuka Svetske zdravstvene organizacije", kaze Radmilo Roncevic.
Centralizacija zdravstva
Centralizacija zdravstva povezuje se sa aferom sa Nenadom Djordjevicem, visokim funkcionerom JUL-a, koji je, pre bekstva u Crnu Goru, optuzen za proneveru zdravstvenih fondova u iznosu od nekoliko miliona maraka. Stranka koja sad vec tradicionalno upravlja zdravstvom na ovim prostorima, JUL, iskazao je tada gnusanje ovim postupkom, ali je u svom vlasnistvu ipak zadrzao monumentalnu zgradu (vrednu deset miliona maraka) u Ulici Djure Djakovica kojom je Nenad Djordjevic castio svoju tadasnju partiju. Elem, Djordjevicu se stavlja na teret ta centralizacija, a istina je da se on zapravo zalagao za kontrolu centralizacije, sto bi se ostvarivalo kompjuterizacijom sistema (drukcije to ne bi ni moglo u danasnje vreme). U sve izdatke i u sve nabavke imao bi se uvid na nivou Republike. Medjutim, prica kaze da se Djordjevicev plan nikome nije dopao jer nize strukture, direktori bolnica, pa ni lekari nisu imali interesa u tome da nabavljanje i trosenje puste iz svojih ruku.
Zeljka Ilic, radiolog i predsednik Odbora za zdravstvo Demokratske stranke, kaze da je, ako bi morala da bira, Djordjeviceva koncepcija bila manje zlo, ali da je i tadasnji i sadasnji problem u ukupnom siromastvu koje ne bi bilo prevazidjeno ni kada bi Djordjevic vratio svoj posteno ukradeni imetak. Prema procenama eksperata srpske opozicije, samo sanacija zdravstva u Srbiji kostala bi nekoliko stotina miliona maraka, a nadaju se da ce to dobiti iz inostranstva kad/ako dodju na vlast. Predvidjeni iznos od 1,6 procenata iz budzeta za zdravstvo je nedovoljan, a i on, kako kaze doktorka Ilic, postoji samo na papiru jer ima firmi koje ne izmiruju svoje obaveze kad je u pitanju zdravstveno osiguranje. "Niko vise nece moci da bude oslobodjen zakonske obaveze placanja zdravstvenih usluga", rekao je Milovan Bojic. Ostavljajuci narednim generacijama da izuce fenomen "oslobadjanja od zakonskih obaveza", konstatovacemo samo da je, kako kaze Bojic, medju neplatisama najvise onih sa primanjima nekoliko puta vecim od proseka, a Zeljka Ilic kaze da nije nikakva tajna da su na tom spisku firmi iznad zakona upravo najveca drzavna preduzeca, poput EPS-a ili "Sartida", na primer. Naravno, za uterivanje dugovanja trebalo bi prevashodno da bude zainteresovan direktor Republickog fonda zdravstva, a to je Tomislav Jankovic, koji je osim toga i direktor Instituta na Torlaku i u upravnom odboru "Medifarma". Jankovic, medjutim, nista.
Svadja u kuci
Upravo se na ovom primeru najbolje vidi priroda namere da se pregalackim naporom novog ministra ociste Augijeve stale srpskog zdravstva. Koje je, to se ne kaze jer to treba sami da zakljucimo, dospelo u takav polozaj usled stetnog delovanja ranije ministarke Leposave Milicevic. Spor izmedju Miliceviceve i Bojica je nesto o cemu se duze govorilo i sto je zavrseno tako sto je Leposava Milicevic internirana u Savezno ministarstvo vera, za koje jos nisu napravljene prostorije u vladinoj zgradi. Medjutim, za sve vreme dok je Miliceviceva bila ministar, Bojic je bio potpredsednik koordinator za zdravstvo, dakle ne bas sasvim neovlascen da se mesa u ove poslove. Ispada da je svih ovih godina samo Leposava Milicevic stajala na putu Milovanu Bojicu da zabrani pusenje u bolnicama. Mogu se nizati apokalipticne slike zdravstva u Srba - sto priznaje i sam Bojic. Pacijenti iz bolnice idu kuci da rucaju pa se posle rucka vracaju, sale za porodjaje u kojima rukavice suse na radijatoru, spisak hirurske opreme koju pacijent mora da kupi ako misli da bude operisan, klozeti koji se pronalaze po mirisu (mirisu?) i tome slicno.
Ponesto od toga, treba reci, popravljeno je povecanjem mobilnosti medicinskog i ostalog osoblja po bolnicama posle televizijskih upada Eliota Nesa srpskog zdravstva u nekoliko zdravstvenih objekata. No, pitanje je da li ce iskazani nivo azurnosti bedno placeni lekari uspeti da izguraju makar i do 24. septembra. U stvari, akcija vec splasnjava: "Postovanje naredbe da pacijenti nista ne smeju da donose u bolnice trajalo je dva-tri dana pa je sve opet poslo po starom. Samo sada se svi ponasaju potpuno nenormalno. Lekari objasnjavaju pacijentima kako u bolnicama svega ima ali da oni, ako zele da budu operisani, ipak moraju da donesu sve sto treba. A onda da to sto donesu ostave tamo negde jer oni to od njih nisu ni trazili, pa nece to sami uzimati nego ce im to neko drugi doturiti. Bolnice su kao ludnice, prica lekar koji je zamolio da ostane anoniman. I sam Bojic se zali da su ponegde poceli da miniraju."
Porodicni lekar
Jedna od zamisli sa spiska stvari predvidjenih za reformu jeste i uvodjenje porodicnog lekara. Zanimljivo je da u okviru plana reforme koju je napravila opozicija takodje postoji porodicni lekar, s tim da se, kako kaze Zeljka Ilic, moraju uzeti u obzir neke novonastale nepovoljnosti. Porodicni lekar, kako mu ime kaze, mora da se brine o porodici, sto znaci da mora da bude kvalifikovan da brine o tri generacije, da bude i pedijatar i gerijatar. To podrazumeva nivo osposobljenosti, a pitanje je da li je poseduju najnovije generacije medicinara jer je nivo fakultetske nastave, kao i sve drugo u ovoj zemlji, neizbezno degradiran. Prema podacima iz stampe ("Politika"), Medicinski fakultet u Beogradu je akademska ustanova sa najvecim brojem proizvedenih magistara i doktora nauka. Citalac ce morati sam da proceni da li je rec o ekspanziji naucnih dostignuca ili o inflaciji akademskih titula. Zdravstveni zvanicnici naglasavaju dugorocnost i revolucionarnost projekta "porodicnog lekara" i svesni su, kazu, svih korekcija koje moraju biti obavljene u procesu obrazovanja lekara. Detalja nema, osima toga sto ce nam sa porodicnim lekarom jednog dana biti mnogo bolje nego bez njega.
U opoziciji pojasnjavaju da privatni lekar, onako kako ga oni vide, podrazumeva privatizaciju zdravstva i postojanje dva nivoa zdravstvenog osiguranja - obavezno i dopunsko, obavezno bi pokrivala drzava i odnosilo bi se na standardne zdravstvene usluge. Porodicni lekar, iako privatnik, u principu bi bio placan iz Fonda i porodica ne bi imala nikakav direktan novcani odnos sa njim. To, dakle, podrazumeva privatizaciju zdravstva. Zvanicnici srpske vlade tu rec nerado koriste i, mada je jasno da i njihova reforma podrazumeva neki vid privatizacije, jasno je sta bi to zapravo bilo, sto opet otvara mogucnost za svakojake sumnje. Tako Zeljka Ilic ukazuje na Bojicevu izjavu da bi se lekarima omogucilo da van radnog vremena koriste kapacitete zdravstvenih ustanova, ali samo onim najstrucnijim medju njima. A ko je najstrucniji, to bi valjda utvrdjivao on - Bojic.
"Otvaranje privatne prakse u drzavnim bolnicama je vrlo delikatno pitanje koje trazi analizu iskustava zemalja u kojima to vec postoji jer ima mnogo modela po kojima se moze uvesti takva praksa. Ako to bude preko noci resavano, napravice se jos veci nered", kaze Nikola Mitrovic. Iako to nije dosad bio slucaj, pitanje zdravstvene zastite, prema nekim pokazateljima, moze biti vrlo vazno predizborno pitanje koje veoma zanima gradjane, bez obzira na to sto su oni kada je zdravstvo u pitanju naviknuti da cute i trpe. Na pitanje "od cega strahujete", oko tri cetvrtine gradjana izjasnjava se da se plasi da ce se razboleti a nece moci da se leci. Opet, moze se pretpostaviti da su u levici obavili neko istrazivanje koje im je, pored nekog ovakvog podatka, reklo i to da bi poverenje gradjana u JUL moglo biti povecano ako bi se, recimo, obracunali sa nekim nepravilnostima koje se pripisuju njima samima i kaznili ponekog "mangupa u sopstvenim redovima". To sve obuhvata tekuca zdravstvena kampanja, plus televizijska demonstracija sile i Bojiceva "hodnicka" otpustanja. Narocito se to dopada delu populacije koja je ljubitelj retorike o "redu, radu i disciplini" ili, kako se strucno kaze, submisivnoj publici, a to su upravo oni na koje "puca" JUL.
Sve u svemu, uzivajte u zabavi dok je ima. Nece dugo biti u vasem gradu.
NIN 10. avgust
Pise: Dragan Bujosevic
Apstinencija
Ako na izborima bude manje od cetiri miliona glasaca, Milosevicevi izgledi da pobedi bivaju veci, narocito ako se na onoj drugoj strani pojavi vise kandidata. Mislite o tome
Licilo je da ce izbori biti jugoslovenski, masovni i referendumski. Jugoslovenski - jer se bira predsednik Jugoslavije i predstavnici gradjana Crne Gore i Srbije u federalnoj skupstini. Masovni - zato sto se ocekivalo da svi sto nezadovoljno skrgucu zubima, koji nadu jos nisu zamenili ocajem, jedva cekaju da glasackim listicima kazu sta misle jer postalo je vec isuvise opasno za fino vaspitane gradjane da se setaju ulicama i trgovima u prisustvu lose vaspitane vlasti. Referendumski - posto bi se svi izbori, pa i oni za lokalne organe vlasti, nekako sveli na odgovor na pitanje "za" ili "protiv" Slobodana Milosevica.
Za pretvaranje svih pitanja u jedno nije kriv samo rezultat desetogodisnje vladavine Milosevicevih socijalista vec i njegova odluka da navrat-nanos promeni Ustav federacije. Pokazao je Milosevic da je uplasen za ishod novih izbora, pa je otezao nacin smenjivanja predsednika Jugoslavije. Kad je to uradio, bilo je jasno da ce se predsednicki izbori odrzati istovremeno sa saveznim i lokalnim. To je nacin da Milosevic, kome mandat istice narednog leta, svojom harizmom potpomogne na izborima posrnulu levu koaliciju. Princip je jednostavan: covek koji na izborima zaokruzi ime Slobodana Milosevica morao bi da bude poprilicno sizofren pa da potom glasa za opoziciju na saveznim i lokalnim izborima. Tako je gradjanin Jugoslavije morao sve izbore da dozivi kao referendum o Milosevicu.
U tom trenutku istrazivanja Centra za proucavanje alternativa (rukovodilac tima Srecko Mihajlovic) pokazala su: 1. da je vecina gradjana drustveno pasivna (samo cetiri odsto je izrazito aktivisticki orijentisano); 2. da 72 odsto gradjana tvrdi kako je pitanje izbornog pobednika za njih licno prilicno vazna stvar i 3. da je za gradjane ucesce na izborima najprihvatljiviji oblik politickog angazovanja.
Sva istrazivanja javnog mnjenja su dokazivala i da jedinstvena srpska opozicija plus koalicija crnogorskog predsednika Mila Djukanovica glatko dobijaju izbore za sefa Jugoslavije i Skupstinu. Naravno, ako na izbore izadju zajedno. Biraci, ne samo opozicioni nego i neopredeljeni, jednostavno "luduju" za savezima u opoziciji. U slucaju da se sve stranke pojavljuju samostalno na izborima, neodlucnih i onih koji ne bi glasali bilo bi oko 60 odsto, tvrdi se u analizi Centra za proucavanje alternative. Kada bi postojale dve liste - vlast i opozicija - kada bi se, dakle, izjasnjavanje svelo na referendum "za" ili "protiv" Milosevica, procenat apstinenata i neodlucnih bi se smanjio na 37 odsto, pristalica opozicije porastao na 44 odsto, vernika vlasti ostao isti - 19 odsto.
Posao pametne vlasti je bio da sto je moguce vise umnozi broj apstinenata od izbora i tako poveca svoje izglede na pobedu. Racunica je pokazivala da Milosevicu izgledi rastu sa smanjenjem broja izaslih na izbore. Ako ih bude manje od cetiri miliona, njegovi izgledi da pobedi bivaju veci, narocito ako se na onoj drugoj strani pojavi vise kandidata. Zato su stari saveznici radikali odmah najavili svog kandidata. Tomislav Nikolic, potpredsednik radikala, nije tu da bi pobedio Milosevica, vec da oko 40 odsto radikala koji u anketama kazu da bi glasali protiv Milosevica to ne bi ucinilo i da se Vojislav Seselj spasi od jos jednog poraza (prvi od Milana Milutinovica 1997. godine).
U pomoc Milosevicu pritekli su i njegovi protivnici. Prvo su Djukanovicevi Crnogorci odlucili da apstiniraju. Kazu, vredjaju ih brzopotezne promene Ustava bez javnih rasprava... kao da je Djukanovic, sa Milosevicem i Momirom Bulatovicem, praveci iza ledja javnosti taj ustav na Zabljaku nesto pitao milionsko biracko telo. Nije to bio narodni, nego partijski ustav, kao i ovaj sada izmenjeni.
Mozda ce jednog dana Djukanovic reci da je bio izmanipulisan pa da zato nije izasao na izbore, kao sto tvrdi da je crnogorski juris na Dubrovnik bio plod manipulacije. Ono sto je od njegovog buduceg izgovora vaznije jeste da ce svojom apstinencijom castiti svog, kao, najveceg neprijatelja Milosevica sa 20 poslanickih mesta u Vecu republika, 30 u Vecu gradjana i oko 200 000 glasova na predsednickim izborima. Tako je Djukanovic svojom apstinencijom pretvorio Milosevica i njegovog koalicionog partnera Momira Bulatovica u apsolutne pobednike u Crnoj Gori, doprinoseci time da i bar jedan odsto glasaca u Srbiji odvrati od izlaska na biralista.
Svoj doprinos zbunjivanju opozicionih i neodlucnih glasaca onda je dao i Srpski pokret obnove. Svoj stav "nema cene po kojoj cemo izaci na izbore", promenio je u najavu svog izlaska na lokalne i predsednicke izbore, nekoliko dana posto su izbori raspisani. Pravo je svake stranke da odluke menja, da ih prilagodjava zivotu, da glasom pravednika i proroka opravdava i jucerasnje i danasnje postupke, ali SPO nikoga nece moci da uveri da njegovo iznenadno(?) pojavljivanje na izborima nece podstaci onu vrstu mrzovolje u birackom telu koja se iskazuje u dva stava: "izgubio sam poverenje u stranke" (43 odsto ispitanih u anketi Centra za alternativu) i "ljudi se bave politikom zbog ocekivane licne koristi" (42 odsto). Kada se tome doda i vec opisana sklonost opozicionog i neopredeljenog biraca da nagradjuje jedinstvo opozicije i kaznjava nejedinstvo, veoma je izvesno da ce odluka SPO-a da isturi svog predsednickog kandidata i da se pojavi na lokalnim izborima, proizvesti dodatnu politicku apatiju i apstinenciju. Ujedno, referendumsko izjasnjavanje "za" i "protiv" Milosevica bice odlozeno tek za drugi krug, dok ce u prvom medjusobno ratovati opozicija protiv opozicije i vlast protiv opozicije. Zato je osnovni posao Vojislava Kostunice i Vojislava Mihailovica da uzajamnim nenapadanjem sprece povecanje broja neodlucnih ili apstinenata.
"Danas", 14. avgust 2000.
Pise: Dejan Vasiljevic
Ateljevic: Filipovic u Vojnoj bolnici u Nisu
Nis, Beograd - Novinar Danasa Miroslav Filipovic smesten je juce pre podne u nisku Vojnu bolnicu, a njegovo zdravstveno stanje i dalje karakterise tezak poremecaj srcanog ritma.
- Zahtevacu prijem kod predsednika Vojnog suda u Nisu i preneti mu zahtev porodice i odbrane da se Miroslav ne vraca u pritvorske uslove, jer u pritvoru nema adekvatnih uslova za njegovo lecenje, a neophodno je da neprestano bude pod lekarskim nadzorom - kaze Filipovicev advokat Zoran Ateljevic. Odbrana ce u zakonskom roku, do kraja ove nedelje, izjaviti zalbu na presudu kojom je Filipovic osudjen na sedam godina zatvora i insistirati da se sednica Vrhovnog vojnog suda odrzi u sto kracem roku, uz prisustvo zastupnika odbrane i Miroslava Filipovica.
Nemacka i evropska javnost trazi oslobadjanje novinara "Danasa"
Sloboda za Filipovica
Nemacka i evropska intelektualna javnost i dalje su u soku, otkako je novinar Danasa i francuske novinske agencije AFP iz Kraljeva proslog meseca osudjen na sedam godina zatvora zbog, kako se u presudi Vojnog suda u Nisu kaze, "spijunaze i sirenja laznih vesti".
Tesko je nekoga na Zapadu uveriti da novinar moze biti sudski gonjen, a kamoli drakonski osudjen zbog svog pisanja. Jedan vebsajt, na kome se redovi zbog kojih je, pored ostalog, osudjen mogu procitati (londonski Institut za ratno i mirnodopsko novinarstvo: iwpr.net) predstavljen je u napisima povodom slucaja Filipovic u nekoliko zapadnih zemalja, kao prilog apsurdnosti i besmisla lisavanja slobode novinara samo zato sto se ono ne dopada vlastima zemlje u kojoj profesionalno deluje i svojim pisanjem hrani vlastitu porodicu. To Zapadu nikako ne ide u glavu.
Nemacka, svajcarska, britanska, francuska i glasila ostalih zemalja EU prenela su vise informacija o zatvaranju, blic-sudjenju i visegodisnjoj robiji na koju je Filipovic osudjen. Zaprepascenje i neverica - u najkracem, zajednicki su imenitelj stanja u kome je javnost Evrope ovim neveselim slucajem zatecena.
Presudi su se javno usprotivili najvisi sluzbeni forumi u EU, zatim u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju, u medjunarodnim profesionalnim novinskim organizacijama kao sto su "Reporteri bez granica", kao i veliki broj istaknutih evropskih pojedinaca, pre svega Filipovicevih kolega, ali i ljudi drugih profesija. Svi oni traze slobodu za Miroslava Filipovica. Apeli idu do najvaznijih politickih adresa u Srbiji i Jugoslaviji.
Evropa dozivljava zatvaranje srpskog novinara kao prinosenje zrtve na oltar jedne pogresne politike. "Srbija koraca ka jos dubljoj izolaciji...na Filipovicevom primeru ona upecatljivo uverava kako se odlucila za dalju eskalaciju pritisaka na nezavisne medije", zakljucio je, sa tonom osude, na primer, Evropski savet u Briselu u svojim poslednjim danima pod francuskim predsedavanjem.
Nemacki ugledni socijaldemokratski politicar Frajmut Duve, ombudsman OEBS za medije, pridruzio se seriji apela za oslobadjanje 49-godisnjeg Filipovica. Duve je, pored ostalog, napisao kako "kampanja Beograda protiv kritickog novinarstva poprima sve apsurdnije razmere". "Svako ko kritikuje rezim, proglasava se za izdajnika i drzavnog neprijatelja", ogorcen je Duve.
U clanku jednog ciriskog nedeljnika objavljeno je da Filipovic u Kraljevu slovi za potvrdjenog borca za ljudska prava. Radio je u Helsinskoj federaciji za ljudska prava i predvodio je jednu lokalnu humanitarnu organizaciju, pise u tom listu ciji je novinar ubedjen da je u Srbiji zapravo, istinsko "ciscenje medija" tek otpocelo, a da gora vremena tek predstoje.
Horu nezadovoljnika koji protestuju zbog gusenja slobode izrazavanja i represije nad nerezimskim medijima u Srbiji pridruzila se uoci ovog vikenda i mreza radio i televizijskih stanica u Nemackoj. Prilog autorke Suzane Glas sa prvog kanala televizije ARD siroko je koriscen u programima na nemackom i drugim jezicima na talasima radija Dojce vele i WDR. Glas se brizno pita dokle je stiglo novinarstvo u Beogradu, u kome neki urednici nezavisnih medija dobijaju pretnje i klone se izlaska na ulicu sa prvim mrakom.
U delu posvecenom cestim sudskim odredjivanjima proizvoljnih novcanih kazni nerezimskim listovima, komentatorka Glas posebno skrece paznju na list Danas, kao do sada najcesce pogadjanu metu rezima. Novinarka se takodje uzasava nad sudbinom Filipovica i u tom kontekstu emotivno dopisuje kako "u znak solidarnosti sa ocem, u redakciji Danasa sada radi Miroslavljeva cerka Ivana". Ilustrujuci tmurnu atmosferu koja okruzuje nezavisno novinarstvo, Glas citira Ivanu Filipovic, "da je postalo sasvim normalno da tata odlazi na takozvane informativne razgovore - tako je to u ova vremena sa novinarima". Medjutim, ni ona nije verovala da ce doci dan kada se njen otac nece vratiti kuci posle jednog takvog "informativnog susreta" sa policijom. Do sada su svi medjunarodni apeli, molbe i upinjanja, da Filipovic bude pusten na slobodu - ostali bez efekta, kaze se na kraju komentara pomenute autorke.
"Danas", 15. avgust 2000.
Pise Dragan Vujadinovic
Bauk belog mantila
"Beli mantil kruzi RTS-ovskom Srbijom" - reklo bi se u zargonu idejnog vodje ministra-vicepremijera u belom mantilu, zaduzenog da hitno "sredi zdravstvo" i rezultate prikaze "ponosnom" narodu u okviru svakodnevnih prezentacija "Srbije koje nema" na drzavnoj televiziji.
Beli mantil se krece i ophodi najavljeno i nenajavljeno, javno i tajno, ljutito i blago, ovako ili onako... Samo nikad i nigde bez kamera RTS-a.
"Konacno" - topi se od srece ponosni narod, dok posmatra energicnog profesora kako postrojava, otkljucava, preti, brise prasinu.
Samo je cudno sto su oni, sagnutih glava, koje profesor postrojava i koji strpljivo i poslusno "hvataju beleske", isti oni, koji su do juce, zajedno sa drugaricom gospodjom ministarkom, takodje "sredjivali prilike u zdravstvu". Isti drugovi i drugarice, iste partije, a stanje katastrofalno. Zasto onda opet sede u prvim redovima? I sta je sa gospodjom ministarkom? I ostalim odgovornim, zbog kojih drug profesor, ni danju ni nocu ne skida svoj beli mantil. Niti pratece ekipe RTS-a ispustaju kamere iz ruku.
Kada se nesto zaista "sredjuje", onda se prvo "srede" uzrocnici "katastrofalnog stanja". Ovde je, medjutim, odrzan potpuni partijsko-drugarski kontinuitet. Sve je isto, osim "belog mantila, koji kruzi RTS-ovskom Srbijom".
U stvari, bice samo jos gore. Kao uostalom, u celoj nasoj "obrnutoj ekonomiji". Nezavisno od toga, da li je "beli mantil" kratkorocni izborni trik, tj. jedna u nizu "akcija" kojom se "kupuju" glasovi naroda, pred izbore koji se ne smeju izgubiti, ili se drug ministar zaista iskreno trudi da "stane na put mangupima".
Bice gore, jer svako "nasilje nad ekonomijom" skupo kosta. Racun za gluposti, neizostavno mora doci. Samo je pitanje vremena i iznosa. Da se moze upravljati ekonomijom naredbama, maksimiranjem cena i marzi, distribucijom roba iz jednog centra, kvotama i kontingentima i ostalim boljsevickim kategorijama, Srbija i Severna Koreja bi danas bile Austrija ili makar Slovenija, a (bivsi) Sovjetski Savez, Amerika. Mi smo, toliko godina, sa "ogromnim uspehom" (kako kazu drugovi) "hapsili" cene i pogotovo marku, a samo nam je za poslednjih sest godina "pobegla" skoro 30 puta.
"Njegovo velicanstvo trziste" je izmisljeno, jer su svi drugi probani modeli davali mnogo manje ucinke. U kumulativnom izrazu - na nivou drustvenog produkta. Medjutim, imaju i ovi paralelni koegzistirajuci sistemi, ukljucujuci i nas "burazerski (drugarski) kapitalizam", svojih nesumnjivih prednosti, koje se mogu sintetizovati u jednu, osnovnu - sto siromasniji narod, to bogatiji drugovi.
Dakle, ne vredi nista ni od "belog mantila", ni od "njegovog velicanstva recepta". Najpre se mora promeniti sistem i uvesti "normalna" ekonomija - otvorena prema svetu i zasnovana na trzisnim zakonitostima i privatnoj svojini. A to je bas ono sto "nasi drugovi" nece. Odnosno hoce, ali na svoj osobeni, "burazerski" nacin.
"Beli mantil" je poslat na RTS, da narod, pred izbore, vidi da se nesto menja, a da se pri tom nista ne promeni.
Osim u glavama onih koji ne razmisljaju svojom glavom. A oni su, kao i uvek u ovakvim prilikama "tipovani".
