Izvor: B92, 03.Avg.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
"Vreme", 5. avgust
Teodor Andjelic, kolumnista "Borbe": "Validno je bitno: Crna Gora je i bez M. Djukanovica konacno dobila toliko puta njime, M. Djukanovicem, preceno, referendum o Jugoslaviji izborno, stvarno, umesto mesecima "silnicki" pjenusavo mahanja njime". (Citati u drustvu, po potrebi i vise puta - zdruzenim snagamo do sintakse i znacenja; up.ur.)
"Danas", 3. avgust 2000.
Komentar
Pacijenti i biraci
Proslo je dve >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nedelje od trenutka kada je ministar zdravlja i potpredsednik Vlade Srbije dr Milovan Bojic najavio brzo i energicno sredjivanje situacije u zdravstvu, a rezultat je da su svi nezadovoljni. Ne zna se, zapravo, ko je nezadovoljniji: pacijenti, zdravstveni radnici ili ministar. Pacijenti i ministar optuzuju lekare. Ministar, cak, misli da oni sprovode tihi bojkot njegovih mera. Lekari i zdravstveno osoblje su, pak, uvereni da su ispali krivi bez krivice. Neki od njih tvrde da je sve smisljeno tako da se pacijenti okrenu protiv lekara i da takvom cilju sluze i oni telefoni za zalbe koji su otvoreni u Ministarstvu zdravlja. I ne cudi ih sto je na Novom Beogradu jedan tehnicar fizicki napadnut jer je pacijentu objasnio da mora da kupi film kako bi se obavilo neophodno snimanje. Bice, kazu oni, toga jos.
U zdravstvu zaista ima javasluka i to nije nesto sto je pocelo da se dogadja u julu. Za ono sto se u julu dogodilo odgovornost mora da snosi ministar Bojic. Njegove neprecizne izjave i uputstva dovele su dotle da je u jednom trenutku izgledalo da ce pacijenti umirati, jer bolnica potrebnih lekova, pomagala i druge medicinske opreme nema, a lekari ne smeju da u terapiji koriste ono sto su pacijenti sami kupili. Sada se to razjasnilo, bar izmedju ministra i lekara, ali pacijentima niko nije objasnio sta moraju da placaju, a sta ne. U pokusaju da obezbede besplatno lecenje neki su, zbog toga, upotrebili i pesnice.
Ministar Bojic je, inace, priznao da su "spoticanja u prelaznom periodu neizbezna "dok ekspertski timovi ne dovrse potrebna akta, pa ce neki problemi morati da se "resavaju u hodu". Dodao je, takodje, da - mora da se radi brzo, ali ne i brzopleto! Brzopletosti, medjutim, ima i za nju ministar ne bi trebalo da optuzuju druge.
Kako izgleda ta brzopletost prilicno dobro pokazuje podatak da su prekjuce, posle govora koji im je ministar odrzao, direktori domova zdravlja i farmaceutskih ustanova usaglasavali detalje o planu distribucije lekova i medicinskog materijala. Za taj plan sam ministar je rekao da ne valja, ali da nije bilo vremena za popravke koje ce neizostavno morati da uslede. A po losem planu tesko da moze da se postigne dobar dogovor.
Pacijenti su se, inace, prerano obradovali da ce vec za koji dan stici ne samo lekovi sa obavezne liste nego i oni van te liste koji su takodje neophodni. Prema najnovijem obecanju ministra Bojica apoteke ce se puniti do polovine avgusta. Mnogi, medjutim, misle da je i taj rok previse optimisticki i da ce, kao i onaj plan, morati da se koriguje.
Put u pakao je, kaze jedna poslovica, cesto poplocan dobrim zeljama. Ministar Bojic, istina, nije, zdravstvo odveo u pakao, ali za sadasnji haos jeste zasluzan. Put u taj haos verovatno jeste bio poplocan dobrim zeljama, ali to ne opravdava los krajnji rezultat pompezno najavljenih mera. Iz tog haosa bi morao da izadje veoma brzo i da, svakako pre izbora, predoci bolje rezultate. Ako u tome ne uspe hoce li mu oprostiti biraci i partija ciji je clan?
"Glas javnosti", 3. avgust 2000.
Glas istrazuje: Sta je u pozadini diskriminacije nezavisnih medija
Pise Maja Vojnovic
Virtuelna slika nase stvarnosti
Da li bi ovo bila srecnija zemlja kad bi svi novinari pisali isto o svim dogadjajima?
Kada je krajem marta komentator uglednog londonskog dnevnog lista "Tajms" Metju Peris doziveo, verovatno prvi put u svojoj karijeri a iz njemu nepoznatih razloga, da mu nije dozvoljeno da udje na redovan brifing u Dauning strit 10, toliko se razgnevio da je sutradan u svom listu, ciji je format otprilike duplo veci od nase novine, na cetvrtini strane u vrhu napisao zajedljiv i vrlo neprijatan komentar na racun Alistera Kembela, zvanicnog portparola britanskog premijera, koji pomenute brifinge redovno drzi.
Komentar u kome je najpogrdnijim recima nazvao i prozvao doticnog Kembela Peris je naslovio "Politicki skec u Dauning stritu 10", a izmedju ostalih epiteta, pocastio je Blerovog portparola i onim "najveci lazov u Kraljevstvu", kako, inace, Kembela oslovljavaju novinari medju sobom.
Uz napomenu da pomenuti Kembel slovi za najmocnijeg i najuticajnijeg coveka u Britaniji, odmah iza Blera, i uz drugu napomenu da je Peris o sadrzaju brifinga mogao sve da sazna preko Interneta, poredjenje s nasom situacijom nametnulo se narocito poslednjih meseci kad je novinarima naseg lista, ali i nekih drugih listova, radio-stanica i agencija, pod izgovorom da su izdajnici i NATO saradnici, stavljen totalni embargo na ulazak i izvestavanje iz: Skupstine Srbije, Savezne skupstine, Privredne komore Jugoslavije, Direkcije za obnovu zemlje, Narodne banke Jugoslavije i jos mnogih drzavnih institucija, koje su institucije svih gradjana.
Poredjenje s britanskim prilikama nametnulo se i zato sto takav komentar kod nas ne bi mogao da se dogodi iz prostog razloga sto mi imamo najdemokratskiji Zakon o informisanju, dok se oni takvim stupnjem demokratije ne mogu pohvaliti - njihove zalbe na ono sto pisu novine dosezu do Komisije za zalbe, koja kao krajnju meru namece obavezu izvinjenja u novini koja se ogresila o etiku profesije. O etici u ponasanju drzavnih organa i sluzbi kod njih tamo na Ostrvu se verovatno odavno ne razgovara - njihova etika uslovljena je cinjenicom da ih placaju poreski obveznici, a zna se koliko je porez na zapadu ozbiljna stvar.
Ovde su stvari, medjutim, sasvim obrnute. Em sto novinari "izdajnickih" medija ne mogu ni da privire sednicama na kojima se odlucuje o pitanjima koja interesuju sve gradjane, pa i one koji citaju "izdajnicke" medije, em im se, u odsustvu, s tih istih mesta lepe raznorazne etikete tipa "NATO pesadija, janicari, domicilne nistarije" makar sta to znacilo, em te etikete lepe politicari s daleko manjim uticajem ovde od onog koji Kembel uziva u Engleskoj.
Za analizu je sta se takvim postupanjem zeli postici...
Da li to da svi, ama bas svi u ovoj zemlji primaju samo jednu vrstu informacija; nije valjda da jos ima takvih koji veruju da ako se nesto ne "dogodi" u dnevniku RTS to se nije ni dogodilo; mozda se priredjivaci takve vrste vesti koju pustaju drzavni mediji boje da nakom skupu neko nezgodno ne "istrci", a sto bi mediji koji nisu pod kontrolom jedva docekali; misli li neko ozbiljan da, recimo, posle preuzimanja Studija B isti ljudi i dalje gledaju taj program i, naravno, sada u skladu s takvim programom, menjaju i svoje stavove; ili se mozda jednostavno radi o tome da nikome ne treba dozvoliti da kvari virtuelnu sliku nase stvarnosti, u kojoj je svako zrno psenice pazljivo prebrojano, u kojoj se vraca devizna stednja, obnova ide neverovatnim intenzitetom, i u kojoj smo jaci i od najjacih u celom svetu.
Koliko je bilo kakvim disonantnim tonovima, bar za sada odzvonilo, dokaz je i nedavni poziv jednog visokog funkcionera iz vladajuce koalicije "novinarima nazovi nezavisnih medija" da se prikljuce onima iz "patriotskog bloka", jer da ce im tako sigurno biti lakse, a da ih, zauzvrat, niko nece ruziti zbog onoga sto su bili (citaj "izdajnici ili strani placenici"). To bi trebalo da znaci, valjda, da bi presli u tabor domacih placenika (sto i nije tako lose s obzirom koliko je nekima od njih u ovih nekoliko godina naglo uznapredovao standard), a da bi im time bilo lakse da udju i u Vladu i u Skupstinu, da dopru do mnogih direktora cija su usta sada nema za njih, da dobiju pozive za promocije knjiga koji sada ne stizu, da se nadju na mestu ne kojem se govori o tome kako ce se ubuduce nabavljati lekovi (sto i nije tako nevazno pitanje za sve gradjane, a ne samo za gledaoce drzavnih televizija), da stignu koje kuda jos i da ih pritom tapsu po ramenima jer su se svrstali na "pravu stranu".
Da u citavom postupanju drzavnih sluzbi s novinarima izdajnicke orijentacije ima nekog smisla, potvrdjuju izuzeci. Tako, recimo, srpski ministar za nauku Branislav Ivkovic redovno poziva nase novinare da prate njegove aktivnosti, iz kabineta saveznog ministra Margit Savovic takodje uredno stizu pozivi, provuce se i poneki poziv iz kabineta Bratislave Morine, i Rektoratu BU se omakne pa nas povremeno pozove... Ne sumnjajuci u dobru organizaciju u redovima drzavnih sluzbi, ostaje samo pitanje: da li bi takvi pozivi trebalo da stvore privid ravnoteze u izbegavanju obaveze prema sopstvenim gradjanima u pogledu informisanja o radu tih istih sluzbi ili je procena da se u pomenutim kabinetima ne dogadjaju preterano vazne stvari. Ili je u pitanju nesto trece...
