Izvor: B92, 27.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
"Danas", 27. jul 2000.
Komentar
Jeftin hleb - luksuzan kukuruz
Dogodilo se ono sto je bilo neminovno - hleb poskupljuje. Ako smo dobro razumeli kratko saopstenje Vlade Srbije, u kojem pise da hleb treba da bude dinar skuplji od otkupne cene psenice da se ne bi koristio kao stocna hrana, klasicna vekna od 600 grama bi sada trebalo da kosta 5 dinara. Jer, ukoliko se ta cena od pet dinara odnosi na kilogram hleba poskupljenja nema, pa ni razloga da se >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pise saopstenje.
Nova cena pogodice ranoranioce koji su kupovali hleb proizveden u drustvenim, ili je mozda bolje reci, drzavnim pekarama. Za one koji jedva imaju za hleb, a njih danas nije malo, to poskupljenje je znatno. Ipak, i taj skuplji hleb zapravo je jeftin, pa ce ga i dalje biti samo za ranoranioce. Kod privatnih pekara pet dinara kosta vekna od 300 grama, pa ako hocete 600 grama morate izdvojiti deset dinara. Nema razloga da oni tu svoju cenu sada jos povecaju, ali ni da je smanje. Za one kojima je kupovina hleba mali, ili cak zanemarljiv izdatak, nista se nece promeniti. Oni ce - cak i kada im je mnogo drazi obican hleb - morati da kupuju skupe veknice, lepinje, pogace, seljacke hlepcice, specijalne vrste peciva sa susamom, kifle i druge pekarske specijalitete.
Da li ce se postici cilj (Vlade) da se hleb ne koristi za stocnu hranu - veliko je pitanje. Politika niske otkupne cene psenice poremetile je paritete cena u poljoprivredi, pa se tako kukuruz, koji je uvek bio jeftiniji od psenice, danas prodaje za 6-6,80 dinara. Seljacima se, dakle, isplati da kao stocnu hranu koriste psenicu koja kosta samo cetiri dinara, ali i hleb po ovoj novoj ceni. Kukuruz sa svojom cenom postaje - luksuzna roba. Od poskupljenja ce tako korist imati samo drustvene pekare koje ce smanjiti gubitke, odnosno banke koje te gubitke pokrivaju kreditima koji se najcesce nikada ne vracaju.
Sve je to, inace, nastavak ekonomske politike koja proizvodi nestasice pokusavajuci da standard odbrani jeftinim gorivom i namirnicama. Statisticki svi jedemo jeftino ulje, secer, hleb, jeftino gorivo, a zapravo sve to placamo znatno skuplje kod privatnika i svercera. Izdatak bi nam bio manji da su zvanicne cene realnije, ali vladi je oduvek bilo vazno da stvori bar privid nesto boljeg zivota kad vec ne moze da ga stvarno poboljsa.
Statistika tako postaje vaznija od stvarnog zivota, pa je zbog toga ona sve dalja od stvarnosti. Veliko je pitanje hoce li se priznati da ovo poskupljenje hleba, bar prema dosadasnjoj metodologiji, znaci mesecni rast cena od cak cetiri odsto! Ili ce taj statisticki podatak, na ovaj ili onaj nacin, biti malo ili malo vise ulepsan. Ne treba zaboraviti da je pre nekoliko meseci smisljen nacin da se povecanje zvanicne cene goriva statisticki prikaze kao - pojeftinjenje. Hoce li se to i sada ponoviti?
V.I.P. "Daily News Report", 25. jul 2000.
PRIZNATI ILI NE PRIZNATI IZBORE U JUGOSLAVIJI?
Mihael Stajner, savetnik nemackog kancelara Gerharda Sredera i zamenik bivseg Visokog predstavnika za SRJ Karla Bilta, izazvao je brojne reakcije i dileme u politickoj javnosti Srbije svojom izjavom datom u Japanu u nedelju, kada je rekao da su se on i italijanski premijer Amato saglasili da izbori u Jugoslaviji nece biti medjunarodno priznati ukoliko na njima pobedi Milosevic.
U ponedeljak, Stajner je ublazio svoju izjavu. Ipak je i dalje nejasno sta je u pozadini njegove izjave, ukoliko necega uopste i ima. Nepriznavanje rezultata buducih izbora ukoliko na njima pobedi odredjena partija i njen lider koji je optuzen za ratne zlocine, moze da predstavlja sredstvo za obaranje tog lidera. Medjutim, mnoge stvari su i dalje nejasne.
Izjava je ohrabrila zagovornike teze da opozicija treba da bojkotuje naredne izbore u Jugoslaviji, posto ne postoje osnovni uslovi za slobodne i pravedne izbore, narocito sada posle ustavnih promena i usvajanja paketa izbornih zakona koji jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica i njegovu levicarsku koaliciju (SPS-JUL) stavljaju u privilegovanu poziciju.
Za sada, lider SPO, Vuk Draskovic je najblizi ideji bojkota lokalnih, saveznih i predsednickih izbora koji ce se najverovatnije odrzati pocetkom novembra (iako postoji opcija i da ce oni biti odrazani ranije). Medjutim, prema nekim informacijama iz srpske opozicije, sam Draskovic se zapravo tajno priprema da izadje na izbore odvojeno od ostatka opozicije.
Prema V.I.P-ovim izvorima u vladajucoj koaliciji, Milosevicu ce najvise odgovarati ukoliko opozicija bojkotuje izvore. Prema novom izbornom zakonu, on i njegova partija mogu da pobede cak i ako se manje od polovine registrovanih glasaca pojavi na glasackim mestima. Posto se nalazi u potpunoj medjunarodnoj izolaciji, Milosevic vise ne obraca paznju na reakcije medjunarodne zajednice i spreman je da ucini sve da bi ojacao svoju vladajucu poziciju.
Ako srpska opozicija bojkotuje izbore, mogla bi da se ostvari Milseviceva zelja da leva koalicija (SPS-JUL) bude na vlasti a da joj opozicija bude SRS Vojislava Seselja. Tako bi Srbija i SRJ prakticno imale dvo-partijski sistem sa samo dve partije na politickoj sceni - vladajucom levom koalicijom i opozicionom desnicarskom strankom.
Leva koalicija zna da do pobede nece doci lako ukoliko sve politicke partije budu izasle na izbore, narocito kada je rec o lokalnim i saveznim izborima. Ukoliko Milosevic izgubi na tim izborima, bice mu nanet poraz koji ce ga ugroziti. Zato ce Milosevic verovatno istaci svoju kandidaturu na presednickim izborima i tako pokusati da umanji znacaj parlamentarnih izbora i uveca dilemu koja ce stajati pred glasacima: da li da glasaju za Milosevica ili za NATO. Ukoliko ne bude opozicionog bojkota, Milosevic ce verovatno opet morati da pokusa da zaigra na kartu podeljene opozicije. Za njega je cak bolje da Draskovic izadje na izbore posebno, u slucaju da i ostatak opozicije ucestvuje, nego da Draskovic bojkotuje izbore na kojima svi ostali ucestvuju.
Ipak, ukoliko bude preterao sa izbornom kradjom, Milosevic ce mozda imati problem sa javnoscu, a i sa samom strukturom svog rezima, u kojoj ima sve vise gundjanja i nezadovoljstva.
Ono sto Milosevic prizeljkuje je da mu izborni rezultat omoguci da raskine koaliciju sa Seseljom, koji je postao neugodan i zahtevan koalicioni partner koji trazi usluge i novac. Inace, Seselj je bio protiv usvajanja zakona o terorizmu i protiv toga da parlament Milosevicu uruci Orden narodnog heroja. Sujetni Milosevic tesko moze da trpi tako nesto.
Na centralnoj proslavi godisnjice njene partije JUL-a, Miloseviceva supruga, Mira Markovic, izjavila je da ova partija cini ono sta moze a ne ono sta bi htela da cini. To je bila jasna poruka Seselju koji je ostro kritikovao vlast u novinama pre par nedelja. Seselj je sada ocigledno poceo sa ozbiljnom izbornom kampanjom i hoce samostalno da se pojavi na izborima, ovog puta sa opozicionim programom.
On zeli da dobije glasove primitivnog i neobrazovanog dela srpskog glasackog tela. Sve u svemu, politicki proces u Srbiji je sada poprimio svoju sopstvenu logiku koja, uz sve namere i ciljeve, vodi ka uzbudljivoj izbornoj trci na jesen.
Opozicija mora i da izabere predsednickog kandidata koji ce suprotstaviti Milosevicu. Iako Milosevicev poraz deluje nemoguce, istrazivanja javnog mnjenja pokazuju da vecina gradjana zeli promene u zemlji. Jedno pitanje je da li ce opozicija naci kandidata kojin uliva poverenje umornim srpskim glasacima koji osecaju da su ih izdali i rezim i opozicija i medjunarodna zajednica.
Crna Gora na putu ka secesiji
Kao u Srbiji, i na crnogorskoj politickoj sceni postoji odredjena logika koja diktira poteze predsednika Mila Djukanovica. Ipak, svi razlozi idu u prilog Djukanovicem bojkotu Milosevicevih izbora. Djukanovic ne zeli da se otcepi od SRJ jer to nije njegov politicki plan, a eventualna secesija bi mu donela mnoge probleme u samoj podeljenoj Crnoj Gori u kojoj oko polovine stanovnistva ne zeli secesiju.
Sa druge strane, Djukanovic ne moze da prihvati savezne izbore pod uslovima koje postavlja Milosevic. za Djukanovica bi to predstavljalo politicko samoubistvo koje bi izazvalo razdore u njegovoj partiji (DPS) i vladajucoj koaliciji. Isto tako, Djukanovic nema nacina da spreci odrzavanje izbora u Crnoj Gori osim da upotrebi silu. Izborima se rukovodi sa saveznog nivoa i sprovodi ih savezna izborna komisija. Odrzavanje izbora bi moglo da izazove probleme u Crnoj Gori.
Ostaje da se vidi koliko daleko su obe strane spremne da idu kada je rec o jacanju tenzije u republici. Prema nekim izvorima, Milosevic je spreman za konflikt u Crnoj Gori ne bi li je tako disciplinovao. Vecina posmatraca tvrdi da Milosevic nema neke velike sanse da ukloni Djukanovica sa vlasti, kao i da bi mnogi oficiri VJ koji su stacionirani u Crnoj Gori stali na Djukanovicevu stranu.
Prema istim posmatracima, ono sto Milosevic za sada moze postici je da Crna Gora formalno ostane u sastavu SRJ, i da se savezni izbori odrze i u toj republici uprkos Djukanovicevom bojkotu.
Sa druge strane, Milosevic moze da bude predsednik SRJ, ali samo u Srbiji. Crna Gora ce postepeno da se otcepljuje, a VJ ce napustati celokupnu njenu teritoriju, uz vecu ili manju pomoc Zapada koja ce biti upucivana ovoj republici. Kasnije ce Milosevic verovatno da pojaca pritisak na Djukanovica.
Milosevic ce de facto izgubiti teritoriju Crne Gore, a zauzvrat ce dobiti zadovoljstvo sto je kaznio Crnogorce zato asto nisu hteli da ga prihvate kao lidera. Ostace mu samo Srbija, bez Kosova i bez Crne Gore, a on i dalje misli da u Srbiji moze da vlada vise-manje stabilno.
Zato Djukanovic niti zeli niti moze da ucestvuje na izborima ove jeseni, narocito ne kao predsednicki kandidat, posto bi verovatno izgubio na izborima u Srbiji. Djukanovic ce po svemu sudeci morati da proba polako da Crnu Goru izdvaja iz SRJ, a da Milosevicu prepusti inicijativu sto se tice jacanja pritisaka. Na taj nacin Djukanovic moze da skine sa sebe odgovornost za eventualne sukobe u samoj Crnoj Gori.
Kako Zapad moze pomoci da dodje do promena u Srbiji?
SAD i zemlje EU svesrdno zele da opozicione partije sprovedu demokratske promene u Srbiji i spremni su da pomognu bilo koju politicku snagu koja to moze izvesti. Ponekad se stice utisak da SAD i EU zele promene vise nego sto ih zeli srpska opozicija, nezavisni mediji i NGO. Obicni srpski gradjani su razocarani razvojem politickih dogadjaja u svojoj zemlji, sve manje ih zanima politika, a sve vise sopstveni opstanak. Vecina Srba se odlucila da predje u unutrasnju emigraciju.
Na svakom vaznijem sastanku EU, G8 i svih vaznijih svetskih foruma redovno se razmatra pomoc demokratskim promenama u Srbiji. U istom kontekstu je verovatno i Stajner dao svoju izjavu o nepriznavanju izbora u SRJ ukoliko Milosevic na njima pobedi. Stajner je verovatno zeleo da uputi jasnu poruku srpskom rezimu koji ne haje za pretnje spolja, i hteo je da pronadje izlaz iz situacije gde srpska opozicija zeli da izadje na izbore cak i pod nepovoljnim uslovima, a Djukanovic zeli da ih bojkotuje. To Milosevicu stvara dodatne poene.
Ukoliko Milosevic pobedi na izborima, a medjunarodna zajednica ne prizna rezultate, onda Milosevic nece biti smatran legitimnim predsednikom, sto moze imati razne posledice po njega.
Sa druge strane, Milosevic zeli da ucvrsti svoju vlast, a onda da saceka izvore u SAD i eventualni dolazak nove administracije, nakon cega ce opet pokusati da nametne sebe kao pregovaraca sa medjunarodnom zajednicom. Miloseviceva supruga, Mira markovic, u nedelju je izjavila da odnosi izmedju SAD i SRJ mogu biti dobri iako sadasnja administracija predstavlja prepreku tome.
Lokalni poznavaoci srpske politicke scene ocekuju da, ukoliko Milosevic pobedi na izborima u Srbiji a Bush na izborima u Americi, pocne opsezna medijska kampanja u Srbiji gde ce Milosevic koketirati sa novim americkim predsednikom. Ako pobedi Gor, Milosevic nece znati sta dalje da radi na medjunarodnom planu.
Stajnerova izjava pokazuje da, bez obzira na snaznu zelju da pomogne demokratske promene u Srbiji, sam Zapad nema bas mnogo ideja niti dobrih partnera u Srbiji. Osim toga, javnost u zemljama EU i SAD od svojih vlada zahteva da nesto ucine da Milosevic ode sa vlasti u Srbiji. Zato Zapad stalno mora da smislja nove inicijative i ideje da bi eventualno dosao do ovog cilja.
Stavise, postoji i pritisak od strane NGO koje daje velike sume novca opoziciji i medijima u Srbiji na ime izgradnje demokratije. "Izgradnja demokratije je posao koji cveta", izjavio je aktivista jedne NGO.
Na taj nacin su srpska opozicija, mediji i NGO, zajedno sa inostranim NGO, poceli da zive u virtuelnoj realnosti zasnovanoj na predlozima projekata i izvestajima o poslovanju, sto je dovelo do obrtanja glavnih ciljeva naglavce: umesto da cilj bude smena rezima u Srbiji, svi ucesnici ovih projekata mnogo vise razmisljaju o tome ko ce predloziti bolji projekat i time dobiti vecu pomoc.
Uz to, medjunarodna zajednica zeli brze promene u Srbiji i, nezadovoljna rezultatima, pokusava da revidira svoje poteze svakih nekoliko meseci. Zabrana izdavanja viza za zemlje EU hvaljena je kao najbolja moguca mera protiv ljudi povezanih sa rezimom. Sada ce ova lista, zajedno sa tzv. belom listom srpskih firmi biti podlozna reviziji i revalorizaciji.
Svaki put kada medjunarodna zajednica uvede odredjene mere protiv rezima u Srbiji, istovremeno je suocena sa nemogucnoscu potpune primene doticnih mera i cinjenicom da su srpske vlasti veste u manevarskom nadmudrivanju tih mera. Srpska opozicija, koja u startu uziva status "dobrih momaka" na srpskoj sceni, na neki cudan nacin je povezana sa poslovnim krugovima bliskim rezimu.
Stav Rusije je takodje problem Zapada. Rusija ne podrzava Milosevica ali ne dozvoljava Zapadu da ga smeni. Jugoslavija je jedna od retkih tacaka u svetu na kojoj Rusija ima nekakvog uticaja, i zato zeli iz toga da izvuce sto vise, bilo u novcu bilo u medjunarodnom statusu.
Samim ti, Zapad ce morati da promeni svoj pristup Srbiji. Prema nekim misljenjima, Zapad treba da smanji svoju sadasnju ogromnu pomoc srpskoj opoziciji, medijima i NGO da bi stisao atmosferu trke za novcem, i da bi ih vratio glavnom cilju - stvaranju demokratske atmosfere. Paradoksalno je da pomoc srpskim nezavisnim medijima nikada nije bila veca, a da pri tome medijska situacija u zemlji nikada nije bila gora u poslednjih deset godina.
Zapad treba ozbiljno da preispita svoje partnere u Srbiji koji nisu pokazali veliku inicijativu niti hrabrost da vide kakve sve veze odredjene opozicione partije imaju sa rezimom, a narocito SPO.
Zapad ce verovatno morati da promeni i svoju poruku obicnim gradjanima u Srbiji koji neprestano ocekuju da neko drugi resi njihov problem. Srbi moraju da shvate da ce biti izolovana nacija u Evropi dokle god je Milosevic na vlasti, sto znaci da ce morati da pate samo da bi poslednjeg diktatora u Evropi ocuvali na vlasti.
Konacno, ne bi bilo lose da neki od savetnika americkog predsednickog kandidata da izjavu kojom ce rasprsiti ocekivanja rezima u Beogradu da ce ukoliko izdrzi do kraja godine na vlasti moci da poboljsa odnose sa SAD i celim svetom.
"Blic news" 27.juli
Krajputas
Kostunice kazi "necu"
autor: Aleksandar Tijanic
Postoje dva - meni prijateljska - razloga zasto mrzim zensko novinarstvo. O jednom cutim vec dugo; drugi se zove Natasa B. Odalovic, kolumnistica dnevnika "Danas". Njen proslonedeljni tekst: zasto bi Kostunica predstavljao loseg zajednickog kandidata srpske opozicije na sledecim izborima, predstavlja tipicnu ambicioznu zensku prozu. Dakle, to je vrsta kucanja a ne pisanja, odnosno ono duboko promisljanje koje stane izmedu ogledala, prskanja dezodoransa preko haljine i reanimacije sinocnjeg karmina nanetog jako blizu usana. Kostunica, pre no sto je rekao da li ga uopste zanima dvoboj sa Slobom, nasao se na operacionom stolu i pod mikroskopom mlade hemicarke Marije Kiri B. Odalovic i mojeg prijatelja Veselinova, poljoprivrednog lava. On je vec stigao da izjavi kako predsednik ove drzave ne moze biti nacionalista i covek koji ne shvata veliku nuzdu Vojvodine za autonomijom. Dok slobisti jos razmisljaju odakle da nacnu Kostunicu, napad na njega, ponavljam pre nego sto je rekao ijednu rec o sopstvenoj spremnosti da bude prvi u hordi antislobista, stigao je od kolega i koleginice. Tacno sam znao kako ce sve poceti i tacno znam kako ce se zavrsiti. Zbog toga mislim da Voja, budisticki mirno, treba da se zahvali na pocasti i da kaze Srbima neka traze drugog kandidata?!
Ovakvi Srbi, ovakva Srbija, ovakvi opozicioni mediji, ovakvo opoziciono novinarstvo zasluzuju boljeg kandidata od Kostunice. Neka ga nadu. Ono sto je odvratno u ovom nasrtaju zapocetom na samo spominjanje njegovog imena, jeste koriscenje istog kategorijalnog aparata, istog sistema za unistavanje ljudi, iste aparature za blacenje kojim se koristi drzavni uigrani sistem za egzekuciju nepodobnih.
Tako je Kostunica moralno-politicki nepodoban jer je Srbin, jer nece da se vida sa Medlin, jer ne moze na oci da vidi Kusnera, jer nikada nije bio na hipnotizerskom kanabetu, jer nije isao u soping ni u Vasington, niti u Pestu, nije isao kod sponzora za pare za svoju sektu, nema audi, nema firmu, ne pripada nijednom opozicionom klanu, nije rastakao nijednog od kolega i kad su pruzali povoda za to, nije estradno raspolozen, ne voli bombaste izjave, nije glumac, nije mesija, nema onu plemenitu harizmu kojom obiluju ostali lideri, nije stampao knjigu svojih intervjua, nema rodake na polozajima, brine o Kosovu, brine o Vojvodini i nije mu do rastanka sa Brdanima. Tek kad sam sve ovo nabrojao - vidim da se i ja slazem! Kakav mi je to kandidat? Koliko je Djindic energicniji i bogatiji od njega, koliko je Vuk harizmaticniji i sa bolje rasporedenim kadrovima, koliko je Batic brzi na intervjuima, koliko je Svilanovic evropejskije nastrojen, koliko je Vesna Pesic vise po volji Amera, koliko Obradovic i Perisic imaju veci cin od njega, koliko Covic bolje poznaje Bengalskog Tigra, jos od dana kad ga je tamo odveo Zlatan Perucic, koliko Velja ima jacu i tezu ruku.
Po mladoj Mariji B. Odalovic Kiri neko je podmetnuo Kostunicu celoj opoziciji, on je nista drugo nego Slobin klon, neharizmaticni jado, covek koji za deset godina nista znacajno nije uradio, samo se epistolarno svada sa Kusnerom. Dvoumim se da li je to analiza ili epilepticni napad mlade gospodice.
Odgovaram joj samo zato sto sam u javnosti prvi pomenuo Vojino ime i sto znam da joj on nece odgovarati. Ali, ovo je besplatna lekcija i uputstvo za borbu protiv diktature antislobistickih prvoboraca koji smatraju da njima i samo njima moze pripasti postmilosevicevska Srbija.
Prvo, Voja nije kandidat srpske opozicije. Ta grupacija ce radije videti, kao Slobinog protivkandidata, guvernera Avramovica. Deda, po tim planerima, treba da pobedi, a odmah zatim da umre, ako je iole pristojan. Koliko znam Dedu, a koliko znam i Tigra, obojica ce nadziveti mnogo potencijalnih racundzija koji sanjaju da se docepaju vlasti bez izborne provere sopstvenog rejtinga. Ako, dakle, izuzmemo Avramovica, Kostunica nije kandidat svojih kolega vec - vecinskog srpskog javnog mnjenja! To javno mnjenje nema zajednicku ideologiju, socijalno poreklo, politicka shvatanja, obrazovanje, pa cak ni interese. Oni samo zele normalnu drzavu, normalnu vlast i normalnog vladara. Ta dubinska reka koja nosi matricu nacije prepoznaje u Voji coveka koji moze odgovoriti na pitanja: sta je danas Jugoslavija, kolika je Srbija, sta je nas interes u saradnji sa svetom, cije je Kosovo, ciji smo mi i cija ce biti nasa deca.
Tu, iza Voje, stoje razocarani nacionalisti, tradicionalisti, monarhisti, gradanski gradski elementi, seljaci koji u njemu vide Sumadiju, izbeglice, pogorelci, mladi kojima se svida sto nikada nije otisao na seansu kod Tigra, slobisti koji brinu sta ce sutra biti s njima, obicni Srbi, bez ideologije ili politickog prefiksa, koji samo osecaju da ih ovaj covek nikada nece prodati. To nije harizma, to nije politicki program, to nije obecanje lakog i brzog izlaska iz tame; to je, ljudi, kletva! Na Kostunici je da ovaj narod oslobodi kletve, fatve bacene na njega.
Svi opozicioni lideri koji se budu bacili na Voju, bice iskidani na komade od sopstvenih pristalica koje ce krenuti tamo gde ide matica nacije - za njim. Ne zato sto je mali Sloba, ne zato sto ratom ume da vrati Knin, ne zato sto je Seselj u smokingu, ne zato sto ume da obecava Svajcarsku ili milijarde dolara kojih nema. Kazem, ne zato - vec sto kod Srba, kad negde krene, to ne ume da stane! Krenulo je ka njemu.
Djindic i Vuk ne vide da je Voja spasao politicke stranke u Srbiji. Pola sata pre nego sto su ih toliko puta obmanuti Srbi, prebijeni od policije, namuceni bedom i obeshrabreni neosetljivoscu opozicione elite koja zivi gotovo kao vladajuca krem-klasa, motkama umlatili, a Dinkic, Otpor, gradanske grupe, nezavisna udruzenja potopili stranke kao promasenu investiciju - Kostunica je vratio politicku igru tamo gde joj je mesto. Progutao je knedlu i stajao na mitinzima zajedno sa onima koji smatraju da Srbiju valja rastakati i dalje; sedeo je sa Djindicem i kad je ovaj bezobrazno trazio 53 procenta izbornih mesta; rukovao se, kao izraziti legalista, sa ljudima koji su najavljivali vesanja.
On ima prava da prekine dalje epilepticne napade demokrata, opozicionih novinara, harizmaticnijih lidera i boljih od sebe politicara. Neka se zahvali hemicarima i neka oni nadu sebi boljeg kandidata. Srbija je, mislim, nasla svog. Za ovaj narod Kostunica predstavlja - CISTE RUKE SRBIJE. Neka svi drugi tuku taj opis, ako mogu! Zato, kazi "necu!", Kostunice. Ostalo je nase. Ne odmerava se Kostunica sa Slobom, vec danasnji Srbi protiv jucerasnjih Srba. Ni protiv nas.
