Izvor: B92, 26.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
'Reporter', 26. jul 2000.
Prokleta avlija
Pise: Slavisa Lekic
Crna je Gora od Srbije
Crnogorske poglavice su jos jednom bracu Indijance, sestre Meksikanke i ostalu vaskoliku rodbinu sirom bijeloga svijeta upozorili na cinjenicu da SAD, sem sto istrebljuje bizone po Jugoslaviji, sve vise i vise nesto prcka i oko gradjanskog rata
Mit o americkoj supremaciji, docaran kroz ono djubre od vestern filmova gde se sekvence smenjuju takvom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << brzinom pa se u par sekundi dogodi vise stvari nego li se to moze opjevati guslama, i definitivno je pao u vodu: ako i jesu doakali indijanskim plemenima, crnogorskim nece, da jebe oca u prkno. Makar dok je i poslednjeg aktiviste SPS-a na crnogorskom krsu.
Krucijalni dokaz za to jeste i konferencija za stampu Vijeca narodnih skupstina (dje li bi Vinetu danas bio da je ima' portparola?) krajem prosle nedjelje, u plemenskoj prestonici. Kako su vec bili na Dedinju, gde ih je ugostio i sam Veliki Manitu i to prije one djece iz Bosilegrada, red je bio da se oglase i na iskonskoj teritoriji ne bi li i time bila pobijena gnusna laz da je Crna Gora ekoloska drzava jer je sva govna ocerana u Beograd.
U Podgoricu, plemensku prestonicu, usli su razoruzani. Konji su bili parkirani na prilazima buducem carstvu demokratije i naroda; jedino su dr Gavro Perazic i dr Momcilo Vuksanovic, kako i dolikuje predsjedniku Vijeca i predsjedniku Upravnog odbora ove visestranacke cobanske organizacije, dosli sa pratnjom.
Ovaj mirni, dostojanstveni, demokratski i nadasve svenarodni samit plemenskih poglavica nije bio sazvan samo zbog toga da bi to prenijeli Dnevnik 1, Dnevnik 2, Dnevnik 3 ili da bi se, ne daj jaki boze, zbog toga pravila i iste vece reprizirala specijalna emisija na RTS. Jok! Ugrozene poglavice su dosle na niciju (ispostavice se, naknadno, ipak - narodnu) teritoriju e sve ne bi li bracu Indijance, sestre Meksikanke i ostalu vaskoliku rodbinu sirom bijeloga svijeta upozorili na cinjenicu da SAD, sem sto istrebljuje bizone po Jugoslaviji, sve vise i vise nesto prcka i oko gradjanskog rata a da je Milo Djukanovic postao neka vrsta "lokatora" antijugoslovenskih gringosa koji je, Milo, ko bi drugi, "prilikom posjete Briselu spijunirao svoju drzavu odajuci vojne podatke Solani i Klarku!"
Svega nekoliko poglavica vaskolikih i nebrojenih crnogorskih plemena, iz kubure crnogorskog naroda javno je odapelo i strijelu na kojoj je istetovirana poruka "u ime 147.000 deklarisanih Crnogoraca, oko 900.000 drzavljana Crne Gore i oko 2.500.000 gradjana Srbije koji znaju svoje crnogorsko poreklo": "drzne li se ko drugojacije da misli, sledice odgovor naroda koji brani svoju drzavu!" U prigodnom osvrtu pomenuti su Veliki i, da ne bude zaobidjen, Brkati Manitu, kao olicenja plemenske dobrote i osobe koje se redovno umivaju te im je, je li, i obraz cist.
Sem cista obraza, doktori i poglavice su jos zahtijevali da se pod hitno ukinu repetitori i sateliti Ili da svi budu "pod jedno pleme" - Vasojevice, recimo. Podrazumeva se da i Slobo mora biti prvi iznad drugog. I da Milo bude najmanje drugi iza Moma. Da svi vole Moma; da Momo voli koga mu je cef; i da mu tepaju "Slobo". Milo mora prodat sva odijela i majce skuplje od "steke" duvana; Crnogorci, sem Momira, moraju obrijat brkove i pusit iskljucivo nisku "Drinu" ("Marlboro" procerat i iz Srbije); a svi Bulatovici dobit orden Istinskog Heroja U Odbranu Moma. Burno je pozdravljena i ideja da sve Milove pristalice odu na ljetovanje u Spuz i da taj zatvor u Spuzu ne dobije autonomiju. Klaudiji Sifer, "kurvetini, bjelosvjetskoj" dozivotno je zabranjen ulazak u Crnu Goru. Aklamacijom je usvojen i predlog da Podgorica postane glavni grad Berana a prakticno nije bilo poglavice koji nije glasao za odluku da more bude manje slano. O amandmanima tipa: da se brda malo sljegnu; da psenica radja na Lovcenu; da Matiju Beckovica proglase za Novoga Njegosa; da Crna Gora postane Srbija; da Srbija uzme Crnu Goru; DA sve ode u tre lepe; DA bude sve ka' sto je i receno i nikako drugacije... raspravljace se na sledecoj plemenskoj konferenciji za stampu: jal Peking, jal Pjong Jang. Uz obavezno prisustvo Mitropolita crnogorsko-primorskog, Vladike Amfilohija. Tamo ce, a narod ce u medjuvremenu uzeti stvar u svoje ruke, biti raspravljano i o sledecim bitnim stvarima: kako ce narod ziveti pod vlastitom diktaturom; koga ce narod, kao vlast, tlaciti; kome ce narod udarati porez; sta ce narodna vlast bez narodne opozicije, etc.?!
Uz nestranacko-visestranacki poklic - "Junastvo je odbraniti se od drugoga a cojstvo je odbraniti narod od Mila" zavrsena je i ova konferencija za stampu ciji ce ucesnici, ako nista drugo, bit pokopani najmanje u aleju velikana.
Da jebe oca u...
U... tamo dje nam to samo poglavice rade.
(Ovaj tekst pisan je 4686. dana vladavine Familije)
'Reporter', Banjaluka 26. jul 2000.
Pise: Petar Lukovic
Off-line
Patriotizam u grudnjaku
Kljucna poruka danasnje oktroisane Srbije - samozadovoljavajuca relativizacija kroz drzavnu zajebanciju - dobila je, razume se, svoj najnoviji umetnicki sadrzaj kroz (savezni) Izborni zakon glede izbora najnovijeg/najstarijeg Predsednika SRJ koji, recimo, mazohisticki plasticno ali surovo matematicki predvidja/zahteva da se Slobodan Milosevic (a tko drugi?) moze izabrati i pod uslovom da na biralista ne izadje 51 odsto glasaca; moze da izadje - kaze Novi Zakon - svega pet odsto, moze i dva odsto, moze da izadje samo dr Mira Markovic u telohraniteljskoj pratnji Ivana Markovica i Gorana Matica; teoretski, ako dr Mira i Goran glasaju za Slobodana, a, recimo, Ivan Markovic svoj glas podari NATO-strankama, opet ce Predsednik Milosevic (PM) biti PM, 2:1, pobeda u gostima s vise golova odlucuje u ovom i bilo kojem drugom slucaju. Tragikomican novinski naslov "Nikad lakse predsednik" (iz Glasa javnosti) nikako ne govori o eventualnim opozicionim kandidatima (koji su, sto da se lazemo, smesni da smesniji ne mogu biti - parola "Vojislav Kostunica For President" ima mozgovnog smisla koliko parola "Radovan Karadzic umesto Milorada Dodika"), vec, beskrupulozno - a kako drukcije - svedoci o licnoj PM fiksaciji da nam pokaze/dokaze da mu nista ne mozemo, da je nedodirljiv, jedinstven, only one, da ga mogu izglasati samo supruga i jedno (zensko) dijete, da je uvek bio veci od svih nas i da smo mi, gradjani Srbije, vec prepoznata stoka koja se lahko, zakonski, tera u tor kako joj se kaze, s dvadeset ili samo pet procenata analnog ulaza, s deset odsto oralnog uzivanja i ocekivanim ushicenjem da je - po recima Nikole Sainovica, najmodernijeg srpskog filozofa - i ovaj Zakon "u interesu gradjana".
Kako je sve ovo (Zakon, Predsednik, Supruga, Goran, Ivan, Nikola) samo prvi povrsinski sloj Oficijalne Rezimske Lakirovke, u kojoj su Patriote na jednoj a Izdajnici na drugoj strani - zanimljivo je, jebi ga, citavu ovu izbornu komediju posmatrati kao mentalno-samoodrzavajucu potrebu da nam se utuvi u glavu da nema promena, da je status quo nasa jedina nacionalna sansa, da Amerika ubrzano propada, da je Engleska odavno otisla u pizdu materinu, da Nemci umiru a da toga nisu svesni, i da samo zdravi Iranci, zdravi Burmanci, zdravi Severnovijetnamci, zdravi Iracani, zdravi-i-zreli-tek-s-drveta-skinuti-nesvrstani umeju da prepoznaju da je Miloseviceva parapijana drzava nekakav Bordel Civilizacije, kao stvoren za papane s lijane, poput uhicenog Krajisnika.
U tom Hag-svetlu, proslonedeljni poziv/krik Ivana Markovica, portparola Jugoslovenske levice i saveznog ministra za telekomunikacije/ tjelokomunikacije ("JUL poziva sve novinare, profesionalce, patriotski orijentisane da se ujedine s novinarima JUL-a u patriotski front i da to bude nas odgovor obrucu oko SRbije i da svojim radom i angazovanjem budemo odbrana od medijskog obruca i agresije"), saoseca s optimistickom nadom da su Izdajnici Videli Svetlo, ugledali Hrista u Slobodanu MIlosevicu, u koaksijalnom seksualnom kablu shvatili da je Patriotizam najvisa stepenica spermatozoidnog orgazma i da Srpstvo, kao takvo, bez PM nikad smisla imati nece. Na sopstvenom, atavistickom primeru prihvatiti Ivanovu sugestiju (da se grupno ujedinim s Tatjanom Lenard ili da se angazujem oko pranja kose Spomenke Jovic ili da pokusam da udarom sopstvenog polnog organa ispravim profil Milorada Komrakova ili da nekako, dizalicom, podignem sise Sonji Djuric), znaci da bih - automatski - bio spreman da izvestavam iz fucking Babusnice, gde je, recimo, prosle srede, organiziran "Brunclik Woodstock", visecasovno, ubilacki koncert Umetnice koji je zbog svoje julovsko-politicko-folklorne vaznosti upao u TV "Dnevnik" kao jedna od najudarnijih vijesti dana.
Koji kurac - budimo open - hoce Ivan Markovic? Da priznam da sam patriota pod njegovim uslovima; da drkam misleci na novi Izborni zakon; da se treznim od srece pred Velicanstvenim Rezultatima Obnove za koju me zabole sve ono sto Hrvati zovu njeznikom; da ucestvujem u Odbrani Od Obruca (OOO); da priznam da je Ivan Markovic normalan i simpatican i jebizovan; da odem na izbore i glasam za Markovicevog kandidata; da njega smatram braniteljem Vaskolikog Srpstva? Forget it.
Radije sam pijan, drogiran, onesvescen naucno-pornografskim saznanjem da su Izdajnici erektivniji od Patriota i da je dr Goran Matic malo manji erotski izazov/zalogaj od svekolikih iranskih pevacica koje uvek vibratom zavijaju dok svrsavaju.
Jebes patriotizam; poslednje utociste sljama nije mesto u kojem bih, sad, u ovim toples-nipple-vremenima, voleo da budem! Narocito u logoru zvanom Srbija.
'Danas', 26. jul 2000.
Pise: Borka Pavicevic
NO LONGER AND NOT YET
Sibicari na strazi
Jednog, moze biti jos uvek sparnog dana, a moze se tako i zima sacekati, cupacemo repu, ili prosto kopati, na nekom "regionu" u Vojvodini, dok ce sa razglasa u kampu dopirati nase omiljene pesme.
Sve pesme koje smo im ostavili.
Sve pesme na koje su preuzeli autorska prava.
Za one koji su sa leve opcije, a ima ih jos uvek, bice to prerade antifasistickih pesama iz Narodnooslobodilacke borbe, ili Civilnog antifasistickog otpora u vreme Drugog svetskog rata, naci ce se tu i neka pesma iz Spanskog gradjanskog rata, a za one druge, cije su desne ideje takodje preuzete, izmanipulirane i upotrebljene pustace se nesto za cim ce se moci plakati kao za izgubljenim.
Najbrojnije pesme bice iz perioda obnove i izgradnje, iz perioda radnih akcija.
"Druze Tito samo pisi radicemo i po kisi,
Neka pise i Jovanka, radicemo bez prestanka.
Ti nam pisi sa Kardeljom radicemo i nedeljom..."
Mozda cemo se tada prisetiti sta smo im dali.
Nasi strazari bice odeveni u Armanijeva odela, zgodne djevojke u rano jutro nasminkane po svim propisima diskoteka i kafica, donosice nam vodu, a "pijoniri" ce paziti da nasa rasprava ne ometa korisnost fizickog rada. Bicemo zaduzeni za dalje istrebljenje zelenih povrsina, cupanje korenja koje bi moglo, rastom, da narusi i podboci mermer koji cemo, u finalnoj fazi postavljati svuda.
Ni mi necemo biti u klasicnim zatvorskim uniformama, niti cemo biti u pizamama na strafte. Imacemo vesele uniforme, u mnogo duginih boja, moci cemo i da ih izaberemo, ali od onoga sto nam se ponudi.
Ili sta kazete za Adu Huju.
Em je blizu svim Beogradjanima, em se tu moze podici fantasticno naselje za odmor "onih koji su se snasli", em cemo moci da vidimo neki "normalan" svet koji "pici" svojim putem da zauzme najbolje mesto u jednoj velikoj, ali ipak sve manjoj pecini. Kome je do velicine pecine.
I tako, dok se budemo dosaptavali, izmedju casova politickog prevaspitavanja, sastavljenih od brizljivo marketinski skladnih najnovijih spotova u kojima se sasvim jasno dokazuje kako je zivot lep, bogat, i pun raznoraznih prilika za ostvarivanje individualne srece i slobode, moci cemo da se usaglasavamo ko im kada, gde i zasto dade sve sto su nam uzeli.
Komandant nasega logora nece krstariti u uniformi sa oruzjem. Pogotovo nece biti u crnom. Bice to neka vrsta D. J.-a, sav u bojicama, imace sve laserske i druge instrumente, i komandovace nam iz jedne velike sarene kabine od pleksiglasa u kojoj ce se nazirati mnogo svetlecih stosova i elektronskih naprava. Mozda ce nam izdavati naredjenja na velikom ekranu, preko interneta. Mozda cemo i svi imati mobilne telefone kroz koje ce nam na "zlomisao" pustati struju.
Pa da vidim ko ce se pobuniti u tako modernim uslovima jednoga fantasticnog logora, koji uostalom, ne mora biti na jednom mestu, on moze biti globalan u okviru citave pecine.
Hoce li i tada biti kasno, ili rano. Da vidimo koliko se toga legalizovalo, koliko toga je postalo steceno pravo, koje, naravno, nije tako lako oduzeti onima koji su znajuci da su nelegalni i nelegitimni, upotrebili toliki kreativni napor, vojni, "pravni", medijski, militarni i paramilitarni, da na desetogodisnji paket nesrece i destrukcije zaista svega postojeceg, jos i masnu vezu.
Hocemo li se tada moci probiti do stvarnosti. I prepoznati antifasisticku pesmu kao svoju, pa je i braniti, jer zaista se kod onih koji su nas strpali u logor i u pecinu ne radi o ne znam kakvoj politici, ili ideologiji, ili o naciji, ili o tradiciji, ili o kontinuitetu, vec o sibicarenju.
