Izvor: B92, 25.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
DANAS, 25. jul 2000.
Srbi izmedju idolatrije i osude Evrope
DA LI NASA ZVEZDA FALI EVROPI
Pise Jovica Trkulja
Povodom Dana Evrope u Beogradu je 9. maja odrzana konferencija "Moja zvezda fali Evropi". Na njoj je raspravljano o evropskim vrednostima, ulozi omladinskih organizacija, manjina i medija u promociji mira i integracije u Evropi. Tom prilikom je receno: "Evropa nije samo majka nase civilizacije, nego je EU zajednica kakve nema danas >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << na nasoj planeti...Evropa je imaginacija, a ne eksperiment, ona je solidarnost... Nijedan se drugi kontinent nije tako udruzio, i to ne silom, nego slobodnom voljom, bez obzira na sisteme ideologije nasilja." (D. Tosic).
Nekoliko nedelja kasnije, 4. jula na centalnoj svecanosti povodom Dana borca Srbije, cule su se reci: "Zasto ti, Evropo, gorda i ledena, zasto protiv svog bedema koji te zaklanja od azijske groznice. Pala si i ti sa Berlinskim zidom"!
Otkud ovakva polarizovanost i iskljucivost nasih politicara prema Evropi? Zasto Srbi neodmereno uzdizu i slave Evropu, ili je rezignirano osudjuju i proklinju? Da li je to posledica nase violentne ostrascenosti, ili postoje protivrecja evropskog identiteta koja razdiru njeno bice? Euforicno, pateticno uzdizanje-kudjenje Evrope, nisu samo nasa specijalnost. U euforiji nakon Francuske revolucije 1789, mnogi su Evropu videli kao zavicaj i zajednicki dom svih Evropljana. "Evropljanin ne moze biti izgnanik nigde u Evropi", uskliknuo je E. Berk 1792. Kao cinicni odgovor na to sledili su Napoleonovi ratovi koji su milone ljudi sirom Evrope ostavili bez doma i zavicaja, a potom "zandarmerijski poredak" Svete Alijanse.
Sredinom XIX veka, kada su procesi internacionalizacije uzimali maha, ocekivalo se da ce napokon ratne sukobe zameniti mir i evropsko bratstvo unutar nove zajednice evropskih zemalja. Godine 1849. V. Igo je pateticno izlozio ovu ideju: "Doci ce dan kada ces ti Francusko, ti Rusijo, ti Englesko, ti Nemacko, vi sve nacije kontinenta, bez gubljenja svojih razlicitih osobenosti i vase slavne individualnosti, postati bliske i zdruziti se u evropsko bratstvo... Doci ce dan kada cemo videti dve ogromne grupe Sjedinjene Drzave Amerike i Sjedinjene Drzave Evrope kako se susrecu, pruzaju jedna drugoj ruke preko okeana". Ali, umesto stiska bratskih ruku, evropski kontinent su zapljusnuli nacionalisticko-imperijalisticki talasi, da bi u XX veku, u svetskim ratovima preplavili planetu preteci potopom.
Nakon Drugog svetskog rata, dok je ranjena Evropa lezala na odru kao samrtni bolesnik, Cercil je (1946) trazio "uzviseni lek" za njene rane. Pronasao ga je "u obnovi Evropske Porodice, obezbedjenju struktura u okviru kojih mozemo da delujemo u miru, u bezbednosti i u slobodi. Mi moramo izgraditi neku vrstu Sjedinjenih Evropskih Drzava".
U to vreme, "ocevi moderne Evrope" (R. Suman, Z. Mone i dr.), nasuprot Evropi ratova i antagonizama, imali su jasnu viziju demokratske i ujedinjene Evrope. Oni nisu tezili da stvore koaliciju drzava vec da ujedine ljude. U tom smislu "EZ je samo faza ka oblicima organizovanja sveta sutrasnjice. Najbolji doprinos koji se moze pruziti civilizaciji je ujedinjenje ljudi u okviru slobodno uspostavljenih zajednica, unutar kojih bi se realizovala moralna, duhovna i demokratska nacela evropske civilizacije". (Z. Mone). Temelj nove zajednice, dakle, nisu drzave i njihove pragmaticne vlade, vec konkretni ljudi i njihovi egzistencijalni interesi. Jer, "sukobi koji se odvijaju u svetu su u sustini sukobi koji nastaju u glavama ljudi, u njihovoj svesti i u ljudskoj dusi. Na tom prostoru, vise nego na polju diplomatije ili vojne strategije, mi, demokrate, moramo da odnesemo pobedu". (S. Mekbrajd).
Iza ovog sjajnog pledoajea za Novu Evropu sledili su hladni rat i "gvozdena zavesa" koji su tragicno podelili Evropu.
Najzad, krajem XX veka, u euforiji nastaloj nakon "revolucije 1989" i sloma komunizma, zapadnoevropske liberalne vrednosti postale su "politicka osa" oko koje se okrece cela planeta. Neki su u tome naslutili kraj istorije - "konacnu tacku ideoloske revolucije covecanstva i univerzalizaciju zapadne demokratije" (F. Fukujama). Dramaticna borba dobra i zla i neizvesni zapleti istorije najzad su privedeni srecnom epilogu: nakon koka-kole, kompjutera, video rikordera, rok kulture - i politicki obrasci zapadnoevropske civilizacije konacno osvajaju svet. Medjutim, nasuprot ovim ocekivanjima, taj trijumf evropskog identiteta i "kraj istorije" nije nimalo harmonican, jos manje dosadno idilican. Jer, planetarna univerzalizacija zapadnog modela civilizacije nije ni brza, ni bezbolna. Stavise, ona se odigrava kao vec vidjeni film, a pred nasim ocima se smenjuju slike velikog meteza, novih diktatura u srcu Evrope, a na TV promicu stravicne scene etnicko-verskih ratova u kojima je stotine hiljada ljudi izgubilo zivote, a egzistencija miliona dovedena u pitanje. A to sve u ime "novih" kolektivnih ideala: prava naroda, njihove samostalnosti i drzavnosti.
Nakon skromnih rezultata u ostvarivanju jedinstvenog evropskog identiteta, danas sazreva (samo)svest da krah "starog rezima" na tlu Evrope nije i kraj "starog drustva" koje se ne moze politickim voluntarizmom promeniti i pretvoriti u civilno drustvo. Zapravo, danas kao u svim prelomnim godinama evropske istorije, postaju belodane antinomije evropskog identiteta - protivrecnosti koje razdiru bice Evrope i koje se zasnivaju na antagonistickim konstantama.
Otuda su u evropskoj istoriji postojali procesi i periodi u kojima je kontinent neumorno tezio jedinstvu i usponu evropskog duha (vreme starogrcke civilizacije i vrhunca Rimske imperije, uspona hriscanstva, renesanse, reformacije, gradjanskih revolucija i nacionalne emancipacije, modernizacije i tehnickog progresa, sloma fasizma i komunizma, internacionalizacije itd). Ali, posle ovih zvezdanih trenutaka evropskog duha i njegovog uzdizanja ka univerzalnim vrednostima, dolazile su epohe u kojima se cinilo da se Evropa zauvek rascepila, sunovratila u etnicko-verske i gradjanske ratove, u lavirinte patrimonijalnih zajednica. Takve tragicne epizode evropske istorije bile su: osvajacki pohodi Aleksandra Makedonskog i Rimljana, krstaski ratovi, dominacija Otomanske imperije, inkvizicija, kolonijalizam, protivreformacija, mnogobrojni etnicki, verski i gradjanski ratovi, imperijalisticki pohodi u svetskim ratovima ka tzv. Novom evropskom (i svetskom) poretku, vreme hladnog rata, neokolonijalizma itd.
Povest Evrope se odvijala izmedju ovih antagonistickih polova, kao oscilovanje evropskog klatna od jedne do druge krajnosti. Iz tih razloga su evidentne antinomije evropskog identiteta, utemeljene na razlicitim i medjusobno suprostavljenim konstantama koje su, kao naddeterminanta, odredjivale njenu istoriju. Na jednom polu su pozitivne konstante evropskog identiteta: racionalnost, jednakost, ljudska prava i slobode, demokratija, prosvetiteljstvo, napredak i progres, bogatstvo, gradjansko drustvo, gradjanin, pravna drzava i vladavina prava, politicki pluralizam i parlamentarizam, etnicko-verska tolerancija, multikulturalnost, integracija, evropski univerzalizam. Naznacene konstante mogu se razumeti kao idealisticki projekt evropskog duha, koji jos uvek nije ostvaren kao politicki program, niti kao idejni uzor.
Na drugom polu su negativne konstante evropskog identiteta: iracionalnost, nejednakost, obespravljenost, autoritarnost i totalitarizam, misticizam, nazadak i dekadencija, siromastvo i beda, patrijarhalnost, podanistvo, partijska i nacionalna drzava, politicki monizam, etnicko-verska i socijalna segregacija, monokulturalnost, autarhija, dezintegracija i separatizam, ksenofobija i sl. Kada se ove konstante imaju u vidu namece se zakljucak da su izgledi za spasavanje Evrope od propasti i pada u varvarstvo sve manji.
Pomenute antinomije predstavljaju nepremostivu prepreku u spoznaji onog sto otelovljuje sustinu evropskog identiteta, tako da danas malo ko uistinu zna sta je, zapravo, Evropa. U toj konfuziji mnogi Evropu neosnovano poistovecuju sa evropskim zajednickim trzistem, Evropskom Unijom i sl. Ipak, najveca nevolja je paradoks sto sama Evropa nikada nije znala vise nego sto zna danas, a sumnjajuci u sve sto zna - ona, ne zna sta zna i pojma nema sta hoce. Raspeta izmedju svojih antinomija, buducnost Evrope negativno je zaposednuta na pragu XXI veka. Na njenom horizontu ocrtava se zastrasujuca panorama ugrozavanja opstih interesa koja dramaticno, kao u antickoj tragediji, otvara sudbinsku dilemu: uspenje ili sunovrat Evrope.
