Izvor: B92, 16.Jul.2000, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PREGLED STAMPE

Danas, 15. - 16. jul

Posledice Milosevicevog sestojulskog ustavnog udara

REPRIZA HAOSA

pise: Ivan Torov

Voljom Slobodana Milosevica i njegovih marljivih "ustavotvoraca", kriza Srbije i Crne Gore usla je poslednjih desetak dana u dosad najdramaticnije razdoblje. Da li i kriticno, kad se neki potencijalni tragicni ishodi naziru ili nagovestavaju, saznacemo najverovatnije vec u toku leta.

Najalarmantnija je cinjenica da su - posle proslonedeljnog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pucistickog svrgavanja zabljackog ustavno-pravnog poretka jugoslovenske federacije i njenog pretvaranja u unitarnu drzavu - svi akteri dovoljno nervozni i nakostreseni da i najmanji povod moze prerasti u izgovor za otvorenu i direktnu oruzanu konfrontaciju. Iz Crne Gore stizu informacije da je vojni vrh planirao puc protiv legalnog republickog rukovodstva ukoliko Skupstina Crne Gore izglasa odluku o otcepljenju. Iznose se i detalji o ulozi famoznog VII bataljona sa oko 1.500 dobro opremljenih i stranacki dovoljno ostrascenih pripadnika. Kako se nista slicno nije desilo, pretpostaviti je da je "stvar" odlozena do daljeg, odnosno do trenutka definitivnog srpsko-crnogorskog formalnog razlaza za koji malo ko vise smatra da nije neminovan.

Iako pricu o prevratnickim namerama vojnog establismenta u Beogradu niko zvanicno nije potvrdio, do cetvrtka uvece ni demantovao, poruka Mila Djukanovica iz Dubrovnika da ce Crna Gora svim raspolozivim sredstvima i potencijalima braniti svoju drzavnost, slobodu i demokratski izabranu vlast, tumaci se kao svojevrstan odgovor generalima da se ne igraju vatre.

Manje nepoznanica

Uprkos konfuziji i psihozi straha i neizvesnosti koji dominiraju pre svega u Crnoj Gori, Milosevicev sestojulski ustavni udar, ipak je doprineo da se neke bitne nepoznanice oko pravih namera Beograda i Podgorice odgonetnu. Sada vise niko nepristrasan ne sumnja da se Milosevic, posle duge pauze, ponovo latio oprobanog oruzja s kraja 80-ih i pocetka 90-ih godina. Tada je iskoristio nagomilane nacionalne frustracije i ekstremni nacionalizam da bi ostvario svoje iskljucivo vladarske ambicije. Stvorio je dugotrajni haos, Srbiju uveo u nezapamcene nevolje, zajednicka drzava se raspala, ratovi su odneli stotine hiljada zivota, citavi narodi poterani, ali je, uprkos svemu tome, ostao na kormilu. Sada, kad je izolovan sa svih strana i na spisku Haskog tribunala, zaigrao je na kartu modifikovanog velikodrzavnog srpskog hegemonizma procenjujuci da unitarna drzava i dalje ponajvise godi prosecnoj svesti naroda u Srbiji i delimicno u Crnoj Gori. I da se tako skrojena drzava kudikamo lakse kontrolise i njome vlada. Sto se iza tih megalomanskih planova krije prozaicna zelja da se produzi vek licne vladavine, drzavni prostor Srbije i Crne Gore pretvori u dobro utvrdjeni logor u kome ce bezbedni biti samo njegovi upravnici i vlasnici, ne menja nista u ambiciji Dedinja da ovdasnje narode, i posle svih jednodecenijskih nedaca, ponovo zedne prevede preko vode. S druge strane, Milo Djukanovic je takodje voljom Milosevica razresio mnoge dileme: od ponudjene platforme za pregovore o redefinisanju jugoslovenske federacije definitivno nema nista, jer vise nema ni drzave kojom je zvanicna Crna Gora bila vise nego nezadovoljna. Beograd politickim i pravnim nasiljem uteruje hegemonizam jedne osamostaljene vladajuce oligarhije "u ime Srbije", pa crnogorskom predsedniku ne preostaje nista drugo nego da potpuno batali razmisljanja o zajednickoj drzavi i krene u kampanju za nezavisnu Crnu Goru. Zadrzava, doduse, oprez, taktiku postupnosti, izbegavanja svakodnevnih provokacija, nadajuci se da ce Miloseviceva vestina u proizvodnju traumaticnih situacija, ali i postizanju autogolova, pruziti jos povoda da koncept o izdvajanju Crne Gore iz zagrljaja trojnog koalicionog pakta u Beogradu postane vecinska zelja njenog stanovnistva.

I da ujedno razuveri kolebljivu i nedefinisanu medjunarodnu zajednicu, pre svega Ameriku, da njeno insistiranje na ostanku Crne Gore u zajednici sa Srbijom ide samo na ruku Slobodanu Milosevicu, hegemonistickim teznjama srpskih politickih i nacionalistickih krugova i ugrozava i ono sto je crnogorsko rukovodstvo od razlaza sa Milosevicem vec postiglo.

Nedostatak vremena

Dakle, nema zabljackog ustava, nema ni tako skrojene drzave, pa samim tim nema ni ucesca na tzv. saveznim izborima u kojima Milosevic zeli da demonstrira svoju resenost da u farsicnom obliku reprizira vladajuci sindrom Josipa Broza Tita. U tom smislu, pomalo komicno i neozbiljno deluju i "originalne" ideje pojedinih stranaka srpske opozicije koje Djukanovica kandiduju za Milosevicevog izbornog suparnika i, kako su uvereni, sigurnog pobednika.

Kako stvari trenutno izgledaju, obe konfrontirane strane nemaju bas previse vremena za neku osmisljeniju i dugotrajniju taktiku odrzavanja novostvorenog intenziteta sukoba do neke povoljnije prilike. I Milosevicu i Djukanovicu, njihovim politickim elitama i saveznicima, predstoji faza ogorcene bitke za goli opstanak. Neko rece ovih dana da je Milosevic izmedju dozivotnog vladanja i dozivotne robije u Hagu, razumljivo, prihvatio prvo, sto samo po sebi nagovestava da ce i u narednim svojim potezima biti onoliko nemilosrdan koliko je i potrebno politicaru koji je izgubio vezu sa stvarnim svetom i prokockao sve prilike da svoju i agonije drzave kojom vlada okonca na najbezbolniji nacin. Krajnji rok za zavrsetak tzv. saveznih izbora je 3. novembar ove godine, sto znaci da bi - ukoliko beogradska vlast zaista to namerava - oni mogli biti raspisani vec u toku avgusta ili septembra.

Posto nekako u isto vreme padaju i redovni srpski lokalni izbori, a promenjeni ustav Milosevicu pruza priliku da se ponovo kandiduje (sto SPS i JUL vec cine), eto ambijenta da se sav taj izborni cirkus zavrsi odjednom, prakticno u jednom danu. Za razliku od svojih politickih protivnika u Srbiji, koji se opet cepaju uzduz i popreko, i Crnoj Gori, koji vise ne pomisljaju ni na kunikaciju sa Milosevicem a kamoli na izbore, izborni stab trojne koalicije se vec naveliko priprema. Treba dovrsiti kampanju zastrasivanja naroda da mu nesto "neplanirano ne padne na pamet", pogasiti nezavisne medije sto je god vise moguce, finansijski i propagandno unistiti gradove van rezimske kontrole, disciplinovati opoziciju, finalizovati trgovinu sa Seseljem i izglasati antiteroristicki zakon, Otpor umrtviti iscrpljujucim policijskim tretmanom, obezbediti dovoljno para za izbore i kupovinu socijalnog mira i glasova (sto je Skupstina Srbije upravo ucinila), radikalno izmeniti izborno zakonodavstvo u svoju korist i na kraju - proglasiti sebe za sveukupnog pobednika. Kako i prilici narodnim herojima i pobednicima iz svih dosadasnjih ratova sa "svetskim fasizmom".

Zbunjena opozicija, benevolentni Otpor

Tu rezimsku racunicu ne mogu pokvariti ni zbunjena i birokratizovana opozicija, ni benevolentni Otpor. Za njih ce se pobrinuti antiteroristicki zakon. Za "legitimitet" izbora za dva veca gradjana (posto je fakticki Vece republika ukinuto) potrebna mu je, makar formalno, Crna Gora. Realno je ocekivati da ce Djukanovic, koji je zvanicno odbacio ustavno ukidanje crnogorske drzavnosti, spreciti pokusaj da se njegova drzava iskoristi kao poligon za dalje Miloseviceve izborne transakcije i marifetluke. Dedinjski nalogodavci imaju na raspolaganju dve opcije: da uoci izbora izazovu opsti nered u Crnoj Gori i zatim sebe pozovu kao "spasioce", ili da general Nebojsa Pavkovic citav problem resi pokusajem prethodnog svrgavanja crnogorskog rukovodstva u ime "istorijskih teznji Srba i Crnogoraca da zive zajedno" i tako stvori teren za "regularne i najdemokratskije izbore na svetu." U obe varijante direktna oruzana konfrontacija Druge armije VJ i 20.000 crnogorskih policajaca je gotovo neizbezna. Cak je i Vojislav Seselj ovih dana ostro ukorio nacelnika Generalstaba sto ponovo ideologizuje vojsku, pa je logicno prognozirati da se vojni vrh nece kolebati da reprizira avanturizam svoje prethodnice, JNA, u ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni.

Sta se jos iz toga moze izroditi da se naslutiti i iz najnovije izjave Milosevicevog i naseg znanca Marti Ahtisarija da je sef jugoslovenske drzave prihvatio plan za Kosovo da bi sacuvao vlast. Zasto, zaista, ne bi tako nesto ucinio i sa najnovijom krizom: da je dovede do usijanja i konfrontacija, izazove krvoprolice i onda protera Crnu Goru ako bi mu to bio preduslov da i dalje vlada. Sa Crnom Gorom u bilo kom obliku, bilo bi to mnogo teze i riskantnije.

Kad se sve to stavi na kantar, na jednoj njegovoj strani cemo imati neobuzdane i nekontrolisane ambicije Slobodana Milosevica, na drugoj: raspad trece Jugoslavije (koji je u toku), trajni gubitak Kosova (nema Jugoslavije, Rezolucija SB UN 1244 prestaje da vazi), obezlicenu Srbiju, bez svog drzavnog i nacionalnog identiteta, i rat. Gradjanski ili frontalni, dve vojske, sasvim je svejedno. Tragedija ce biti neizreciva.

DANI , Sarajevo, 7. juli

Pise: Zlatko Dizdarevic

INTERVJU DANA - VETON SUROI

Veton Surroi jedan je od najeminentnijih nezavisnih intelektualaca, politicara i analiticara na Kosovu. U ime delegacije Kosova potpisao je prosle godine sada vec cuveni, nerealizovani sporazum propalih jugoslavensko-kosovskih pregovora u Rambouilletu, u Francuskoj. Poslije tih pregovora uslijedila je krvava kosovska drama iz koje je i sam Surroi jedva izvukao zivu glavu. Osamdesetih godina bio je novinar pristinske Rilindje, a 1990. godine osnovao je u Pristini nezavisni list Koha Ditore, danas najznacajniju novinu na Kosovu. Bio je osnivac pristinskog ogranka Unije za jugoslovensku demokratsku inicijativu i prvog nezavisnog sindikata radnika na Kosovu. U godinama uoci raspada Jugoslavije bio je predsjednik po snazi druge politicke partije na Kosovu, Parlamentarne partije. Specijalno za Dane Veton Surroi govorio je minule sedmice u Warszawi, gdje je na Svjetskom demokratskom forumu bio zapazeni uvodnicar na temu "Nacionalna suverenost, humanitarne intervencije i demokracija"

NE BI POMOGLA NI MAJKA TEREZA

DANI: Gospodine Surroi, cijela novija prica o zbivanjima na Kosovu i u vezi sa Kosovom moze se, na izvjestan nacin, podijeliti na dogadjanja do Rambouilleta i dogadjanja poslije tih propalih pregovora. Sta je prije ovih pariskih dana za vas bilo moguce, a danas vise nije? Na sta ste bili spremni u Rambouilletu, a danas to vise ne bi proslo? Sta je nakon svega ostalo kao rjesenje za Kosovo, prihvatljivo za vas?

SURROI: Ono sto je bilo moguce tada kao kompromisno rjesenje za Kosovo jeste da odredjeni dio ingerencija Srbije na Kosovu ostane za neko odredjeno vrijeme. To je, naravno, znacilo i da bi snage bezbjednosti Srbije tu ostale do nekog odredjenog vremena, znaci dvanaest mjeseci, a onda bi se postepeno povlacili. Isto tako smo bili spremni na neku vrstu komunikacije sa jugoslovenskom federacijom i Beogradom kao federalnim centrom, mada je bilo rijeci o veoma, veoma labavoj komunikaciji. Sve je to palo u vodu, i moram da naglasim - nepovratno palo u vodu, tako da se to nece moci ponoviti. U biti, dogovor u Rambouilletu je ostavljao mogucnost Srbiji da nesto postigne. Mi smo cak bili primorani, apsolutno protiv nase volje, da prihvatimo i dinar kao platezno sredstvo, da zajedno radimo na pitanjima carine itd. i to je bilo u srzi kompromisa jer su nas pritiskivali da po svaku cijenu dodjemo do rjesenja. Mi smo, zato, punom parom isli u tom pravcu mada je to, da ponovim, bilo i protiv nasih interesa i protiv nase volje. U nekim aspektima globalne slike koja se nazirala, to je izgledalo cak i bolje nego sto se ocekivalo.

DANI: Da li ste tada mogli da obezbijedite podrsku naroda na Kosovu za ta rjesenja o kojima sada govorite?

SURROI: Mi smo tu podrsku tada, zapravo, vec obezbijedili. Da podsjetim, ja sam potpisao dogovor u Rambouilletu, i onda smo imali dvije nedjelje pauze da bismo nakon toga isli u Pariz. Te dvije nedjelje smo iskoristili za medjusobne konsultacije, UCK je konsultovao svoj stab i pojedinacno komandante po zonama, a politicke partije su, zapravo, proklamovale svoju poziciju. Mi smo saglasnost, znaci, imali.

DANI: Kao sto je poznato, jugoslavenska delegacija je tada odbila da potpise sporazum, znaci da je odbila i ono na sta ste vi, pod prisilom, pristali. Sta je bio minimum onoga sto su oni bili spremni da potpisu.

SURROI: Oni nisu bili spremni ni na sta. Sama cinjenica da Milosevic nije dosao da pregovara vec je poslao delegaciju, bila je takticki potez odugovlacenja do beskonacnosti u stvaranju jedinstvenog stava o onome o cemu smo pregovarali. On je imao perfektne informacije iznutra o razvoju situacije na pregovorima, njegove sluzbe su odlicno funkcionisale, imao je stalnu telefonsku komunikaciju sa Rambouilletom i znao je svaku pojedinost. On je, medjutim, znao i svaki detalj o tome sta se dogadja na Kosovu, pa je pretpostavljao da Kosovari nikada nece doci do jedinstvenog stava, da ce medjunarodna zajednica biti frustrirana Kosovarima i stvar onda premjestiti na nekakav drugi ili treci kolosijek. Posebno je racunao sa cinjenicom da se pregovori desavaju u Francuskoj te da bi, u neku ruku, ovakav razvoj situacije bio cak i Amerikancima u interesu.

DANI: Da li ste u vrijeme pregovora u Francuskoj slutili da ce se situacija dalje razvijati u onako krvavom pravcu u kojem se nedugo poslije propalih pregovora pocela razvijati? Da li ste imali informacije o tome, da li ste ocekivali takav nastavak?

SURROI: Ocekivali smo sve to. Mozda nisu svi, ali neki od nas jesu. To je za mene bilo realno ocekivanje. Moram reci da su neki od nas imali i odredjene konkretne informacije od nekih diplomata da ce to biti krvavo i da ce cak na prvoj listi za odstrel biti upravo clanovi nase delegacije iz Rambouilleta. Medjutim, to je nesto kao kalkulisani rizik u cijelom poslu.

DANI: Sta mislite zasto medjunarodna zajednica i prije svega Amerikanci, ako se znalo sta se sprema, nisu ucinili vise da preduprijede zlocin koji se pripremao?

SURROI: Cime?

DANI: Pa, evo, da i to pretocimo u pitanje. Da li su pasivno gledali cijelu stvar jer tada nisu imali mehanizme i osnova za intervenciju ili zato - kako danas tvrde neki analiticari - sto je radikalizacija bila potrebna da bi se mehanizmi pronasli i pokrenuli?

SURROI: Ipak mislim da nije bilo cime intervenisati. To je ista stvar kao kada smo se vratili sa pregovora iz Pariza i kada je komanda Vojske Jugoslavije rekla da avion francuskog vojnog vazduhoplovstva kojim smo dosli ne moze da sleti na pristinski aerodrom jer se priblizava rat. Uprkos tome, neki su clanovi nase delegacije insistirali da ovaj avion po svaku cijenu mora sletjeti u Pristinu. Oni nisu shvatili da je to vec momenat gdje ingerencije ne postoje. Isto je bilo i nesto kasnije kada su postavili pitanje Amerikancima: "Zasto niste spasili clanove delegacije koji su bili u Pristini?" Ljudi ne shvataju da je to stanje u kojem se ovakve stvari mogu izvoditi jedino nekakvim specijalnim operacijama, a ne tako sto americki diplomata moze sjesti u auto, provozati se Pristinom i pokupiti koga hoce. Ukratko, da se vratim na pitanje, nije bilo mehanizama.

DANI: Do nas su u to vrijeme dopirali razni glasovi o sudbini pojedinih albanskih lidera sa Kosova. Neke su se crne vijesti pokazale tacnim, a neke, na svu srecu, nisu. Kakva je bila Vasa licna prica iz tih dana lova na ljude po Kosovu? Kada Vam je bilo najteze?

SURROI: Mi smo svi bili odlucili da se vratimo iz Pariza kuci. Ja sam imao za to vise motiva. Morao sam se vratiti ne samo na posao u redakciju vec i zbog ljudi koji su tamo ostali a koje sam, na neki nacin, ja izgradio, koje sam trenirao da bi usli u novinarstvo i sada, naravno, nisam mogao da ih ostavim. Morao sam biti sa njima i sa novinama. Drugi je motiv bio sto sam ja potpisao sporazum u Rambouilletu i posto sam znao konsekvence svega sto taj potpis nosi, postojala je moralna obaveza da tu budem. Naravno da je cio taj period bio tezak i da je od prvog dana bombardovanja do posljednjeg, do odlaska jugoslovenske vojske, policije i tajnih sluzbi sa Kosova, bilo rizicno. Ipak, dva su momenta za mene bila posebna i bitna. Jedan je da sam ja ostao iz nekakvog smisla solidarnosti i osjecaja da eventualno nesto mogu uraditi, da nesto mogu pomoci. Vrlo brzo, nakon dva dana, shvatio sam ne samo da ne mogu pomoci vec da i meni treba pomoc, da me drugi trebaju skrivati, hraniti itd. Drugi tezak momenat je bilo, zapravo, saznanje do kojeg sam dosao skrivajuci se u jednoj kuci sa jos cetiri porodice, da svojim prisustvom ugrozavam druge. Ako bi me vojska ili policija nasli u toj kuci, zrtve bi bili i svi ostali koje bi tu nasli. To su bili veoma teski trenuci za mene.

DANI: Kada je prestala istinska opasnost u Pristini - odmah po prihvatanju ultimatuma NATO-a ili kasnije, tek kada su i definitivno jugoslovenska vojska i policija napustili Kosovo?

SURROI: Opasnost je trajala do posljednjeg trenutka. Jos dok je teklo povlacenje bilo je ubijanja, paljenja, odvodjenja. I te noci dok je vojska NATO-a ulazila u Pristinu, jos je bilo ubijanja i likvidacija. Znam za takav slucaj u jednoj kuci koja mi je dobro poznata. Postojao je plan u posljednjih nekoliko dana, o njemu su Albancima govorili Srbi koji su ostali, da vojska i policija zapale jedan dio grada i stvarno je posljednjih dana doslo do paljenja mnogih kuca ne samo u Pristini. Veliki broj ljudi je proveo nekoliko posljednjih noci u kucama bez sna, ne samo da ne bi bili likvidirani vec i da ne bi zivi izgorjeli ukoliko im kuce budu zapaljene. Ipak, srpske snage su bile na neki nacin osamucene i zatecene citavim ishodom situacije. Znam da sam po povratku u svoj stan - prije mene je tamo bila srpska policija - pronasao sve lijepo upakovano i uvezano za transport, u kesama i kutijama, ukljucujuci cak i sitnice kao sto su pribor za jelo itd. Sve je bilo kao kad se ljudi sele. Cekao se samo neki kamion koji, eto, nije stigao da dodje.

DANI: Koliko danas ima i da li uopce ima Srba u Pristini?

SURROI: Mislim da ih, zapravo, nema. I ako ima, ima ih manje od hiljadu u samome gradu.

DANI: Nakon svega toga sto se desilo, sta danas ostaje kao moguca, realna i prihvatljiva opcija za Kosovo i tamosnje stanovnike?

SURROI: Ono sto je nepobitno to je da Beograd nikad vise nece moci upravljati Kosovom. Ono sto je takodje nepobitno jeste da se ovakvo stanje neodredjenosti ne moze odrzati jos dugo vremena. Ovo jeste jedan normalan period tranzicije, ali i on ima svoj rok trajanja. Poslije toga morat ce doci do uspostave novih odnosa. Sta je realno? To je da ce u najvecoj mogucoj mjeri dosadasnji unutrasnji odnosi uticati na ukupni status Kosova. To znaci da ce morati biti respektovana volja gradjana Kosova. Medjutim, isto je tako realno da volja gradjana sama po sebi nece stvoriti taj status i da je rijec i o bilateralnom i o multilateralnom pitanju i da ce se sve to morati rjesavati uz veliku podrsku medjunarodne zajednice.

DANI: Vi ste, kao sto je i logicno nakon svega, direktno "unutra" u ovoj stvari, svakodnevno ste u vezi sa ljudima koji se u svijetu bave pitanjem i perspektivom Kosova. Njihovo vidjenje problema cesto je bitno drugacije od onoga sto misle i vide stanovnici Kosova. Sta, po Vasem iskustvu, medjunarodna zajednica dovoljno "ne razumije" u vezi sa ovim?

SURROI: Oni jos uvijek bas i nemaju sasvim precizan odgovor na mnoga pitanja u vezi sa Kosovom, ali to je tako jer je i situacija u vezi sa Kosovom veoma fluidna. Ono sto se zna o svim zemljama koje predstavljaju medjunarodne centre moci, ukljucujuci i one drzave koje tradicionalno bas i nisu bile, da tako kazem, "prokosovske", neke od njih cak i vidno protiv Kosova, jeste da one shvacaju da Beograd vise nece moci preuzeti Kosovo. Samim tim moraju se stvoriti odnosi u kojima ce dvije, tri, cetiri, pet drzava u okolini morati uspostaviti medjudrzavne odnose sa Kosovom. E sad, koji ce nivo tih medjudrzavnih odnosa biti, to je vec druga stvar. Sta medjunarodna zajednica ne shvata i nece da shvati u vezi sa svim ovim? Pa jedna je stvar ta zabluda da Jugoslavija jos postoji. To je nesto sto ovdje pogorsava situaciju. To nije samo u slucaju Kosova. To je bilo i u bosanskoj krizi i u hrvatskoj. Ostala je ta uspomena na vremena kada je Jugoslavija odigrala pozitivnu ulogu u hladnoratovskoj situaciji i to se jos uvijek vuce i danas. Nekako se ne moze shvatiti da i zemlje prestaju postojati. Socijalisticka Jugoslavija je prestala postojati i ovo sto se sada zove Jugoslavija, to ne postoji. To je jedna fikcija. Postoji samo jedna autokratska Srbija, jedna prodemokratska Crna Gora, jedan protektorat na Kosovu. To su tri razlicita politicka i ekonomska sistema koji ne mogu zajednicki zivjeti. Ne moze se to rjesavati nekakvim kineskim formulama - jedna zemlja, tri sistema. Druga stvar je nerazumijevanje da su to, ustvari, istorijski procesi. Jednoga dana kada procesi dezintegracije budu zavrseni, pocet ce procesi normalnog komuniciranja.

DANI: U kojoj su vezi svi ovi procesi sa novim projektom juznoevropskog povezivanja?

SURROI: Posebna je stvar da se ni jedna od ovih nasih kriza ne moze rijesiti bez direktnog ukljucivanja u evropsku zajednicu. Negativno je razmisljanje da se zemlje kao sto su ove, nase, mogu naprosto ostaviti po strani. Ili razmisljanje da se ni jedna zemlja ovdje ne smije previse osnaziti jer ce predstavljati opasnost po druge. Problem, medjutim, nije u snazi balkanskih drzava, vec u njihovoj unutrasnjoj slabosti. Sve su zemlje ovdje, izuzev Slovenije, koja i ne pripada u klasicnom smislu Balkanu, iznutra veoma slabe. One se prvo moraju osnaziti da bi se mogle povezivati i da bi mogle dalje ici ka stabilizaciji.

DANI: Rekli ste da za Vas i za ljude na Kosovu nikakva Jugoslavija vise ne postoji. Da li to znaci da biste u slucaju formulisanja "nove realnosti Kosova" postavljali i pitanje novih granica u odnosu na sadasnje, ili bi se rjesenje trazilo striktno unutar postojecih granica Kosova?

SURROI: Ne, ne. Pitanje granica se uopste ne moze otvoriti, niti pitanje nekakvih etnickih kompenzacija itd. To sam slusao od Mihajla Markovica kada mi je ispricao na veoma lezeran nacin kako bi on "razmjenom populacije" rijesio pitanje u Bosni. To je, zapravo, strasno gadljivo i to smo vidjeli kako izgleda na bosanskom primjeru. Ponavljam, to pitanje uopste ne treba tretirati, u principu.

DANI: A granice sa Albanijom? Da li doista postoji plan ujedinjenja Kosova sa Albanijom ili je to, kako mi je nedavno ponavljano na najvisim mjestima u Albaniji, samo "plan u glavama ljudi u Beogradu"?

SURROI: Da, mislim da tu postoji realizam i sa jedne i sa druge strane granice. Ta opcija nema politicku podrsku nikog ozbiljnog, cak ni nekakve politicki bitne manjine ni na jednoj ni na drugoj strani. Te neke negativne projekcije su u necijim glavama godinama stvarane i odrzavane. Jedna od njih je, recimo, ova sa "velikom Albanijom", a druga je da bi svaka politicka opcija u kojoj Beograd ne kontrolise Kosovo bila pogubna za stabilnost u regionu. Mi smo, medjutim, po prvi put nedavno u Pristini imali sastanak sa premijerom Makedonije, sa zamjenikom premijera i ministrom inostranih poslova Crne Gore, sa predsjednikom parlamenta Albanije. Po prvi put se, jednostavno, razgovaralo u normalnim okolnostima o tome kako poboljsati komunikaciju, kako otvoriti te granicne prelaze, kako Kosovo moze posluziti kao koridor za makedonsku robu u Crnu Goru, i obrnuto, kako Bar moze posluziti kao alternativna luka za Makedoniju itd. Sve to pokazuje ne samo da ne dolazi do destabilizacije vec ovo povezivanje utice na poboljsanje stabilnosti u regionu.

DANI: Kako rijesiti u ovom kontekstu pitanje odnosa Kosova i Beograda? Kako stvari stoje sa danasnjom opozicijom u Srbiji, nema mnogo garancija za radikalnu promjenu tamosnje politike prema Kosovu ni kada Milosevic ode sa scene.

SURROI: To je vec mazohizam srpske politike koji traje cijelu deceniju. On je proizvod cinjenice da jedino u Srbiji nije doslo do ozbiljne transformacije u drustvu. Sada se vidi da iza te jedne pogubne ideologije nije stajala samo vlast vec i dobar dio opozicije, sa veoma casnim i hrabrim iznimkama kao sto su Vesna Pesic, Natasa Kandic i njihovo malo drustvo. To je cinjenica. E sada, ono sto je realnost jeste da na celo Srbije moze da dodje i Majka Tereza, Kosovari nece prihvatiti Beograd kao svoj glavni grad. To je stvar bez povratka. Ono sto je bitno za srpsku opoziciju i srpski narod jeste da shvate da nije bitno sta kontrolise Beograd, vec kako kontrolise Beograd. Da li ce njihovi zivoti biti poboljsani ili pogorsani time sto ce njihov teritorij biti malo veci ili malo manji. Da li se ista izmijenilo u srpskom politickom zivotu danas, ne samo na pitanju Kosova. Postojao je konsenzus u srpskom drustvu oko pitanja "velike Srbije". E taj je koncept razbijen, nasilu. Razbijen je u njegovim vanjskim oblicima ali - da li je razbijen u glavama, to je taj veliki problem.

DANI: Da li medju razlicitim politickim i vojnim strukturama na Kosovu postoji dovoljan stepen saglasnosti u vezi sa svim ovim, sta se moze, sta se mora, sta ne i u cemu je sustinska razlika izmedju, recimo, Rugove i Tacija?

SURROI: Mislim da ne postoje sustinske razlike, ni programske ni bitne druge. Ono sto je karakteristika sadasnjih politickih snaga i sadasnjih politickih lidera je dosta nizak nivo kreativnosti i dosta nizak nivo aktivnosti. A kada si neaktivan i nekreativan, onda to bas i ne ide naruku za politicki rad niti ukupnoj politickoj situaciji. A to je, nazalost, situacija kakva jeste.

DANI: Ovaj se razgovor tesko moze zavrsiti bez jednog pitanja u vezi sa Vasim nedavnim javnim gestom kritike svakog vida represije na Kosovu, u ime patnji koje je prezivio Vas narod. Upozorili ste tada, teskim rijecima, da ce vas osvete koje su tamo zapocele na izvjestan nacin poistovjetiti sa zlocincima, sto bi bilo pogubno po albanski narod. Kakve su bile reakcije na Kosovu na ovo Vase upozorenje koje je snazno odjeknulo u demokratskom svijetu?

SURROI: Pa ja sam reagovao u trenutku kada nije postojala neka osobita svijest o tome da se, zapravo, ide na kolektivno kaznjavanje Srba. Za mene je to bilo uzasno, vidjeti ne samo taj sam cin, dakle ono sto se radi protiv Srba, vec vidjeti i da postoji jedna opsta tolerancija prema svemu tome. Ja sam tom reakcijom pledirao na razum, a htio sam otvoriti i nekakvu debatu unutar nasega drustva oko toga zasto je sada bitno preci na odbranu manjina, na toleranciju i nase albansko oslobadjanje. Nasa sloboda ne moze biti naustrb nekoga drugoga. To je u suprotnosti sa cijelim konceptom oslobadjanja. I naravno da su konsekvence bile negativne u tom dijelu militarnog i totalitarnog mentaliteta. Zaprijetili su mi i smrcu i sta ja znam cime jos, sto je, je li, dosta realno na Kosovu u situaciji bezakonja. To je stvorilo, isto tako, odredjeni animozitet kod politickih lidera koji su na dosta neinteligentan nacin reagovali. Umjesto da preuzmu inicijativu u pravcu u kojem sam je ja preuzeo, oni su poceli veoma populisticki da se dodvoravaju narodu govoreci kako je albanski narod veoma dobar, kako nikad ne bi uradio nista lose protiv Srba, kako, eto, ima tu i tamo nekih izolovanih incidenata, ali je, uglavnom, sve kako treba. U medjuvremenu vidimo da Srba u Pristini vise nema. Taj nedostatak leadershipa na Kosovu je ocit i pokazuje da je to lekcija koju Albanci, valjda, moraju nauciti. Mora se shvatiti da ce se sve sto jeste ili nije ucinjeno prema manjinama, odraziti i na vecinu. Ako se pokazuje manjak pameti, mudrosti i pomenutog leadershipa prema manjinama kao sto se pokazalo u julu-avgustu prosle godine, onda ce se to pokazati i prema drugim kapitalnim pitanjima za nas, pitanjima privatizacije, izgradnje ustavnog sistema itd. Znaci, ako ljudima nedostaje koncept odbrane manjina, nedostajat ce im i koncept odbrane vecine i koncept demokratske vladavine. Ja cu ostati uvijek na tom stavu, bez obzira na posljedice koje sam spreman da prihvatim.

"Reporter", Banjaluka, 12. jul

Pise: Srdjan Valjarevic

Zivotarenje: Oprostaj od Mandusica

Obaveza

(Za sve zene, majke, sestre)

Vojska je jedno veliko iskustvo. Upoznas razne ljude iz svih krajeva. Steknes nesto od discipline, sto ne moze da steti. Provedes glupih godinu dana, sto takodje moze da koristi. Bio sam vojnik dva dana. Pre nekih petnaestak godina, u Puli. Treceg dana su me osramotili, skinuli su mi petokraku sa kape. Onda sam jos dva dana cekao komandanta garnizona da se vrati sa terena da bi potpisao otpusnu listu, zastavnik mi je dao novac za voznu kartu. Na izlasku iz kasarne, vojnik na kapiji mi je pruzio ruku, recimo da mi je cestitao, ili tako nesto, i sve se otvorilo preda mnom. Otisao sam u kafic Mate Parlova. Taj veliki bokser je stajao za sankom i, koliko se secam, pio je "stok". Ja sam bio uzbudjen, zbog nekoliko stvari: skinuo sam s vrata jos jednu obavezu; otac me je cekao kod kuce; stajao sam pored Mate Parlova. Rekoh, to je bilo sredinom osamdesetih. U vojsku me ispratila devojka, ciji je decko otisao, takodje u vojsku, nedelju dana pre mene. Grlili smo se u parku kod Narodne biblioteke. Posle smo otisli kod mojih roditelja, tamo se skupila familija, otac je pustao plocu Zvonka Bogdana, ja sam uzeo kesu sa cetkicom za zube, jednim cesljem, kompletom za brijanje i jos nekim glupostima koje je vojska propisala da treba poneti sa sobom. Otac se rukovao sa mnom, kao i stricevi, majka me zagrlila. Ona devojka me ispratila.

Zasto sve ovo pricam? Reci cu posle.

Moj nadredjeni je bio mladji vodnik, Bosnjak inace. Vojnik koji je bio zaduzen da me prati, Crnogorac iz Bara, on je bio zaduzen da budem dobar dok ne izadjem iz kasarne. Inace, jeli smo smokve na jednom brdu iznad grada, u nekom dvoristu gde su nas ljudi pustali da im krademo smokve, posto smo bili, je lte, vojska. Desetar mi je bio Slovenac. Bio mi je zabranjen ulaz u kantinu, keks i cigarete su mi kupovali Siptari. To je bilo ono vreme. Otac nije hteo da mi posalje civilno odelo, majka se nije pitala. Moja sestra je jedva cekala da se vratim, uostalom kao i majka. Jedino je sestra znala da cu se snaci. A mozak stvarno radi onda kad treba. I mozak se setio mog poznanika iz Beograda koji je sluzio vojsku u Nisu i tamo postao prijatelj sa jednim momkom iz Pule. I osim drugih stvari, secam se te zene iz Pule, koja mi je dozvolila da iz njene kuce telefoniram. U blizini kasarne. Cula je sve razgovore koje sam vodio, i kad sam nasao tog momka iz Pule, podelili smo radost. Doneo mi je civilno odelo. Doduse, koji broj manje, ali, dobro, stigao sam kuci na kraju. I zapamtio sam tu zenu iz Pule.

Majka mi se obradovala. Sestra je bila presrecna. Ona devojka koja me ispratila, nije bila tu. Ali dobro, to je tako. Otac se nije ni rukovao sa mnom. Samo me pitao: "Je l si morao bas drugog dana da se zakacis?" Odgovorio sam da se tako prosto dogodilo. "A odakle je taj?", pitao je. Rekao sam: "Juzna Srbija, okolina Vranja". "Provericu ja to u opstini", rekao je. Tako smo zavrsili. I posto nisam lagao, ja sam zavrsio sa vojskom, samo moj otac nije. I dan-danas me pita: "Sto ti ne odes i ne kazes: ej, ljudi, ja ocu da odsluzim svoju obavezu prema drzavi!" Majka se, naravno, smeje.

A sve se promenilo. Osim jedne stvari.

Onaj mladji vodnik, kada je poslednji vojnik napustio kasarnu, ubio se. Ostao je u kancelariji i opalio iz pistolja sebi u glavu. Onaj Crnogorac je konobar u Londonu. Sve sam to saznao slucajno, svet je mali. O onom Vranjancu i Siptarima ne znam nista.

I da ne zaboravim, zasto sam sve ovo pricao. Jedan moj prijatelj je otisao u vojsku pre nekih mesec dana. Dobar prijatelj. I sada, evo, oslobodjen je iz zdravstvenih razloga. Majka i sestra su mu presrecne. To je ona stvar koja se nije promenila. Za njegovog oca ne znam. I ja sam svojoj majci javio da su ga pustili. I ona je bila srecna, iskreno, bilo joj je drago. Uostalom, svi smo se obradovali.

I proslavili. Posto ovde sve vodi u rat, menjaju se i stvari koje ne ocekujes. Barem ih ja nisam ocekivao.

I moj otac se obradovao sto moj prijatelj nece nositi pusku.