Izvor: B92, 10.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
"Danas", 10. jul 2000.
Komentar
Rusenje federacije
Tragicno iskustvo poslednjih desetak godina kazuje da su se sve lose mogucnosti na ovim prostorima uglavnom desile: raspad zemlje, cetiri gradjanska rata, oruzana intervencija NATO... Nijedna od ovih nesreca nije dosla iznenada. Bilo je dosta onih koji su videli i upozoravali u kom se pravcu stvari krecu. To, medjutim, nije bilo dovoljno da se napravi zaokret i izbegne katastrofa.
Opasno >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << zaostravanje odnosa izmedju Beograda i Podgorice radja zabrinutost kod mnogih razumnih ljudi da bi se mogla desiti jos jedna tragedija. Krajem protekle nedelje te sumorne prognoze pocele su da se ostvaruju. Zvanicni Beograd je krenuo u otvoreni obracun sa crnogorskom republickom vlascu koristeci, zasad, saveznu parlamentarnu masineriju, a sutra ko zna koje sve poluge moci. Izmena saveznog Ustava uz potpuno ignorisanje volje jedne (od ukupno dve) clanice Federacije ne moze se, ni pravno ni politicki, kvalifikovati nikako drugacije nego kao namera Srbije da potcini Crnu Goru. Ovakvim postupkom beogradski rezim ponovo iskazuje najcrnji velikosrpski drzavni hegemonizam zbog kojeg su, po misljenju mnogih analiticara, propadali svi dosadasnji jugoslovenski drzavni savezi.
Proglasiti nekoga za brata, formirati sa njim zajednicku drzavu obecavajuci punu ravnopravnost, a onda koristeci brojcanu prednost potpuno ignorisati njegov politicki, nacionalni, istorijski, kulturni i svaki drugi subjektivitet jeste hegemonizam koji ne moze biti sakriven nikakvom pricom o ovlascenjima saveznih organa i nategnutim kvorumima koji bi trebalo da daju formalni legalitet odluci jedne clanice federacije da promeni Ustav zajednicke drzave.
U svom beskrupuloznom pohodu ka osvajanju vlasti i moci, Milosevic je krajem osamdesetih godina ponudio takve "partnerske" odnose drugim clanicama tadasnje velike jugo-federacije. Sta je posle bilo - dobro je poznato. Ostale su zajedno samo dva najbliza i najpovezanija naroda - srpski i crnogorski, ali ocigledno da ni cvrstina te veze nije dovoljna da izdrzi pritiske jednog nepopravljivo nedemokratskog, autisticnog, sa modernim svetom sasvim inkopatibilnog sistema koji olicava Slobodan Milosevic. Na razlaz sa Beogradom Crnu Goru ne navodi nacionalizam i separatizam, vec zelja da krene drugacijim putem od onog koji trasira sadasnji rezim u Beogradu.
MONITOR
Haske paralele: Vukovar - Dubrovnik
Optuznice se ispisuju
Pise Julija BOGOEVA
Istragom opsade Dubrovnika Medjunarodni krivicni tribunal za bivsu Jugoslaviju se na neki nacin "vraca" u Hrvatsku. Utoliko prije sto je jedna istrazena opsada - opsada Vukovara. Dubrovnik se dogadjao kad i Vukovar. Za jedan zlocin u Vukovaru bilo je i sudjenje, pomalo zaboravljeno, posto je predsednik Skupstine opstine Vukovar Slavko Dokmanovic prekratio sebi zivot u pritvoru UN u Seveningenu uoci samog izricanja presude. Za zlocin u Vukovaru optuzeni su i oficiri bivse JNA: Mile Mrksic, Veselin Sljivancanin i Miroslav Radic. Ta cetiri imena mogu biti neki trag u kom pravcu i ka kom nivou mogu biti usmerene eventualne optuznice za Dubrovnik. Strategija glavnog tuzioca Haskog tribunala je poznata i jasna -istrage su usmerene ka najvisim stepenicama politicke i vojne hijerarhije, dakle prema onima koji su formalno ili stvarno donosili odluke, krojili planove, izdavali naredjenja, podsticali, pomagali, podrzavali ili odobravali kriminalnu delatnost koja spada u nadleznost Tribunala. Pored komandne odgovornosti, istrage su usmerene i na pojedince, one koji su izvrsili posebno teske zlocine, iako nisu zauzimali neke polozaje, formalno ili stvarno. Strategiju glavnog tuzioca potvrdjuju i do sada podignute optuznice protiv politicara i vojnika - Slobodan Milosevic, Radovan Karadzic, Nikola Sainovic, Milan Milutinovic, Momcilo Krajisnik, Dario Kordic, nacelnici generalstabova - generali Dragoljub Ojdanic i Ratko Mladic. Tu su i komandanti korpusa, generali Radislav Krstic, Momir Talic, Stanislav Galic (opsada Sarajeva) i Tihomir Blaskic, te ministar unutrasnjih poslova Vlajko Stojiljkovic. Posle ubistva jugoslovenskog ministra odbrane Pavla Bulatovica, zamenik glavnog tuzioca Grejem Bluit otkrio je da je Bulatovic bio pod istragom "ne samo za Kosovo". Kada istrage budu zavrsene, moguce je da ce biti imenovan u nekim optuznicama kao saizvrsilac, izjavio je tada Bluit. U razgovoru o Dubrovniku, na podsecanje na tu izjavu, Bluit je odgovorio: "Da, to je taj nivo koji nas interesuje." Ko moze biti odgovoran? Za zlocine iz nadleznosti Tribunala (teske povrede zenevskih konvencija, genocid, zlocini protiv covecnosti, krsenje zakona i obicaja rata) odgovaraju pojedinci - kao direktni izvrsioci ili komandanti, po osnovu licne i komandne odgovornosti. Licno, ako su planirali, podsticali, naredili ili pomagali u izvrsenju ubijanja civila, ranjenika , zarobljenika, boraca koji su polozili oruzje ili su izbaceni iz stroja, mucenje, nezakonito zatvaranje, razaranje nevojnih objekata, pljacku, progon na politickoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi. U vezi sa Dubrovnikom treba obratiti paznju na clan 3 Statuta Tribunala, koji propisuje ratne zlocine (krsenje zakona i obicaja rata). Sta u to spada? Zabranjeno je, izmedju ostalog, obesno razaranje gradova, naselja i sela ili rusenje bez vojne potrebe. Zabranjeni su napadi i bombardovanje bilo kojim sredstvima na nebranjene gradove, sela, nastambe i zgrade, zauzimanje, unistenje ili namerno ostecenje verskih, dobrotvornih i obrazovnih, umetnickih i naucnih institucija, istorijskih spomenika ili umetnickih i naucnih objekata. Zabranjuje se pljacka javne i privatne imovine. Nadredjeni ili komandanti odgovaraju za takozvano necinjenje, zato sto nisu sprecili vrsenje zlocina ili nisu kaznili vinovnike. Nedavno je vojni vestak Tuzilastva na sudjenju generalu Krsticu za genocid u Srebrenici ponovio ono sto bi vojnici trebalo dobro da znaju - naredjenje za izvrsenje krivicnog dela ne sme se sprovesti. Kada je naredjenje ocigledno krimi-nalno, komandant ima strogu obavezu da mu se aktivno suprotstavi. Ako to ne ucini, bez ozbira da li je naredjenje preko njega ili mimo njega upuceno njegovim potcinjenima, krivicno je odgovoran kao da je sam naredio izvrsenje zlocina", naveo je tuzilac u pripremnom podnesku za sudjenje generalu Krsticu. Istakao je i da se oficir ne moze pravdati time da njegovo protivljenje nista ne bi izmenilo. "Oficir, koji jednostavno stoji po strani i ne cini nista dok njegovi potcinjeni izvrsavaju kriminalno naredjenje, krsi moralnu obavezu utvrdjenu medjunarodnim pravom. Ne cineci nista, on ne moze oprati ruke od odgovornosti pred medjunarodnim pravom", naglasio je tuzilac. U Hagu, dakle, nema odbrane pozivanjem na izvrsavanje naredjenja. Da bi komandant bio odgovoran, mora se dokazati postojanje nadredjeno-podredjenog odnosa, mora se dokazati da je nadredjeni znao ili je mogao znati da podredjeni cine ili da ce ciniti zlocine i mora se dokazati da to nije sprecio i da nikoga nije pozvao na odgovornost. To ne vazi samo za oficire, vec i za civile koji su zauzimali komandni polozaj. Sudjenje Slavku Dokmanovicu poucno je za eventualne optuznice zbog opsade Dubrovnika i zlocina koji su tamo pocinjeni. U zavrsnoj reci, 26. juna 1998. godine, tuzilac Klint Vilijamson, koji je sada angazovan i u dubrovackoj istrazi, izjavio je da niko ne bi mogao da kaze da "Srbi u Hrvatskoj 1991. godine nisu imali razloga za zabirnutost. Na vlast je dosla nacionalisticka vlada i Srbi su ostali bez mnogih privilegija koje su imali u Jugoslaviji. Ali, umesto da izaberu dijalog, izabrali su oruzani sukob. Slobodan Milosevic obecavao je Veliku Srbiju, a Srbima u Hrvatskoj to je bilo privlacnije od bilo kog aranzamana sa Hrvatima, bez obzira na stepen autonomije koji su mogli da dobiju. Ukoliko Hrvati ne prihvate sve njihove zahteve, Srbi su odlucli da ih na to prisile", rekao je Vilijamson. Tuzilac je u zavrsnoj reci prilikom sudjenja Dokmanovicu istakao da su i Hrvati gresili. I Stipe Mesic je svedocio da se nisu dovoljno potrudili da nadju zajednicki jezik sa Srbima, ali to nije bio uzrok rata. Prema nalazima tuzioca, to je samo posluzilo kao izgovor onima u Beogradu, Kninu i Vukovaru da upotrebe vojnu silu radi ostvarenja svog sna o Velikoj Srbiji. Za istragu i eventualne optuznice zbog zlocina koji su pocinjeni oko Dubrovnika, simptomaticne su i ove reci tuzioca Vilijamsona prilikom sudjenja Dokmanovicu: "Srbi nisu hteli da se dogovoraju sa Hrvatima 1991. godine. Znali su da imaju jacu silu. Zasto bi isli na kompromis o bilo cemu kad su mogli da upotrebe silu da uzmu sve? Izabrali su rat, ne zato sto su morali, izabrali su rat jer su bili sigurni da ce pobediti. Mnogo je faktora doprinelo unistenju Jugoslavije, ali verujem da dokazi potvrdjuju da je Slobodan Milosevic imao vaznu ulogu u nestanku Jugoslavije. Svakako vecu ulogu od svake nemacko-vatikanske zavere." Vilijamson je detaljno govorio i o ulozi JNA u prvim mesecima rata na teritoriji bivse Jugoslavije. "Ako trazite istinsku ulogu JNA, pogledajte dogadjaje iz jula 1991. godine. Nakon 10 dana JNA je prestala da se bori u Sloveniji. Nema apsolutno nicega u secesiji Slovenije sto je drugacije od secesije Hrvatske. Ako se JNA stvarno borila za ocuvanje Jugoslavije, zasto se povuci iz Slovenije i dozvoliti joj da ide svojim putem? Motivi JNA bili su jasni onog momenta kada je pocela da se povlaci iz Slovenije...Jer, od toga trenutka vise nije moguce reci da je to bila bitka za ocuvanje Jugoslavije. Postala je bitka za Srbiju i za Srbe..." Vilijamson je dao i preciznu definiciju rata u Hrvatskoj, koja ce, bez sumnje, biti potvrdjena i prilikom istrage o opsadi Dubrovnika. Prema toj definiciji, nije rec o gradjanskom sukobu vec o ratu JNA i Srbije protiv Hrvatske. "Ultimatum Generalstaba JNA predsedniku Hrvatske, Vladi i Generalstabu hrvatske vojske, od 1. oktobra 1991. godine, jasno pokazuje ko je u ratu. S jedne strane Hrvatska, s druge JNA sa svojim saveznicima Srbima. Rat je postao bitka Srbije i Hrvatske... Vukovar je posle proterivanja Hrvata iz Iloka stajao sam, okruzen stotinama artiljerijskih orudja, tenkova, borbenih brodova na Dunavu i oko 30.000 vojnika. Unutar linije opsade bilo je oko 10.000 civila i nesto manje od 2.000 branilaca. Ziveli su u podrumima tri meseca dok su hiljade i hiljade granata padale na umiruci grad... Vukovar je napadnut svom silom, sa kopna, sa reke i iz vazduha 25. avgusta 1991. godine. Pao je 18. novembra, uz ogromna razaranja i velike ljudske zrtve... Bio je to rat vlasti u Beogradu protiv nezavisne Hrvatske, rat dve drzave, medjunarodni oruzani sukob", tvrdio je tuzilac na procesu Dokmanovicu. Okupatorska sila, pise u tuziocevim papirima, sastojala se od snaga JNA i znatnog broja srpskih neregularnih trupa, koje su cinili pripadnici Teritorijane odbrane i dobrovoljci iz raznih paravojnih jedinica koji su dosli iz Srbije, Crne Gore i srpskih krajeva Hrvatske. Nema velikih razlika u opsadi Dubrovnika i Vukovara. Kontekst je isti sa stanovista Tuzilastva u Hagu. One koji su napali Dubrovnik, tuzilic ce, verovatno, tretirati kao okupatorsku silu koja se upustila u bitku za Veliku Srbiju.
EKSKLUZIVNO: GREJEM BLUIT, ZAMJENIK GLAVNOG TUZIOCA HASKOG TRIBUNALA
Osumnjiceni bili na visokim polozajima
MONITOR: Haski tribunal je nastavio istragu o napadu na Dubrovnik. Kada ce istraga biti zavrsena i da li sada mozete reci ko su osumnjiceni?
BLUIT: Dubrovnikom smo se bavili u prvim danima nasih istraga, ali tada nismo imali dovoljno snaga da se tome posvetimo pa smo tu istragu ostavili po strani. Resursi su sada znatno bolji i smatrali smo da treba da se vratimo opsadi Dubrovnika, jer je to bio znacajan dogadjaj pocetkom rata. Pre nekoliko meseci odlucili smo da sprovedemo tu istragu. Ne mogu da kazem nista o nivou osumnjicenih, ali mogu reci da su bili na vaznim i odgovornim polozajima. Nadamo se, to je nas cilj, da cemo istragu zavrsiti do kraja godine. Ako u tome uspemo, onda bi optuznicu, ili optuznice, trebalo da podignemo do kraja godine.
MONITOR: Da li ce eventualne optuznice biti javne ili tajne?
BLUIT: Isuvise je rano da bi se znalo da li ce optuznice, ako ih bude, biti javne ili pod pecatom. To su stragijske odluke koje se donose kad za to dodje vreme na osnovu raznih obzira. Jedna je verovatnoca hapsenja optuzenih. Na primer, prosle godine, kada smo podigli optuznicu za Kosovo, znali smo da nema realnih sansi za hapsenje predsednika Slobodana Milosevica i zato smo ocenili da se vise moze postici javnom optuznicom. Vrlo je moguce da ce slicno biti i za Dubrovnik, ali o tom potom. U svakom slucaju, treba imati u vidu da moramo uveriti sudiju da postoje valjani razlozi za to da optuznica bude zapecacena. Pravilo je da su optuznice javne, zapecacene su izuzetak.
MONITOR: Da li trazite pomoc vlasti Crne Gore u istrazi oko Dubrovnika?
BLUIT: Mozda oko nekih elemenata, ali za dokazima prvenstveno tragamo na drugim stranama.
MONITOR: Dobili ste neke dokaze iz Hrvatske. Je li time stvar zavrsena sa Zagrebom sto se Dubrovnika tice?
BLUIT: Mora se reci da su nam hrvatske vlasti mnogo pomogle tokom istrage oko Dubrovnika. Vlasti u Zagrebu su podrobno istrazile opsadu Dubrovnika, razarnje je dokumentovano. To ne moramo da radimo, jer je vec uradjeno. I UNESCO je detaljno ustanovio stepen razaranja, sto je, takodje, izvor za nase istrazitelje. Da je grad bio pod opsadom, da je bilo razaranja i zrtava, to se lako moze utvrditi na osnovu postojecih dokaza. Teze je odrediti odgovornost na najvisim nivoima za taj napad. Otkriti ko je imao stvarnu moc i stvarnu, efektivnu odgovornost, to je uvek teze, u svim nasim istragama. Kao sto znate, stvari vrlo cesto nisu onakve kakvim se cine na osnovu papira i dokazati sta je i kako uistinu bilo, nije uvek lako. A upravo to je u sredistu dubrovacke istrage.
BLIC, 11. JUL
OVDE BI I HAMLET ZBILJA POLUDEO
Pise: TATJANA NJEŽIĆ
Odlazak na dogovoreni intervju s poznatim pozorišnim i filmskim rediteljem Gorčinom Stojanovićem bio je u znaku pitanja: kako napraviti priču primerenu letnjoj vrevi, dakle nešto laganiji razgovor, povodom tako teške predstave kakva je druga premijera Budva - grad teatra, 'Pad" praizvedba teksta osvedočene dramske spisateljice Biljane Srbljanović u Stojanovićevoj režiji. Naime, reč je o komadu u kome nadmajka nacije, koju odlično tumači Mirjana Karanović, između ostalog, zabranjuje svaku različitost, pa i krvog pritiska i temperamenta, smrt proglašava istorijskom obavezom, ukida dekretom misao... Predstava u kojoj je bolno data sva bezizlaznost naših prilika, apsurdnost mehanizama kojima neminovno podređeni, izvesnost sva- kovrsnih smrti... Pomenuta, s početka, dilema je bila i početak razgovora. 'Nikako", rekao je Gorčin, a potom ne bez ironije dodao: 'Mi sve radimo lako i letnje, čak i menjamo Ustav, donosimo Zakone..." Govoreći o svom radu na ovom komadu Gorčin Stojanović navodi da on u svojoj radnoj biografiji ima dosta predstava ovakvog tipa. 'Reč je o predstavama koje nisu lake ni za igranje ni za gledanje, i nisu jednostavne ni u načinu na koji su mišljene, ni u značenjima koja nose. Ako uopšte više postoji mogućnost iritiranja bilo kog i bilo čime, pozitvno ili negativno, onda se nadam da će 'Pad" pogoditi taj cilj".
Šta, po vašem uverenju i saznanju, može da uradi mladi talentovan i recimo vredan čovek u ovoj našoj situaciji oslikanoj u 'Padu"?
- Smislio sam svojevrstan recept koji primenjujem već dve, tri godine, a koji je Biljana opisala u ovom tekstu. Naime, postoje tri mogućnosti; prva je bekstvo, druga je samoizolacija a treća samoubistvo. Lagano, letnje samoubistvo.
Dakle, nema srećnog kraja?
- Muka je što nema kraja uopšte. A da bi se jedna od tri mogućnosti realizovala treba da se steknu neki uslovi. Samoubistvo, za koje ja izvesno nisam, iziskuje određenu snagu i ono jedino zavisi od čoveka samog. Sve ostalo je odumiranje. Ima jedan grafit na Kalenić pijaci pored koga stalno prolazim i koji je odlična paradigma, a glasi: 'Ko ovde na poludi taj nije normalan". Ovde bi i Hamlet zbilja poludeo.
Likovi u predstavi asociraju na Porodicu?
- To nije ta porodica. U predstavi porodica je zapravo društvo. Ne možemo mi apostrofirati Porodicu a isključivati sebe. Nije ona pala sa neba. To je naša Porodica, mi smo je napravili, izoblikovali i predali joj sav svoj suverenitet, pa čak i onaj lični. U komadu se ne radi o toj porodici sa velikim 'P", nego o tome kako ih pravimo.
Hoćete da kažete da je greška u nama?
- Kad neko toliko dugo dopušta takve stvari kakve mi dopuštamo onda to nije pitanje greške i slučajnosti nego namere. Snosimo posledice onoga što smo posejali.
Mislite da smo svi podjednako krivi?
- Ne. Evo, ja nisam kriv. Zlo sam prepoznao odmah, a kriv sam utoliko što se tada nisam uklonio.
Šta konkretno znači to 'zlo sam prepoznao odmah" i zašto se niste uklonili?
- Odmah znači pre čuvene Osme sednice. Ali, biću patetičan, nakon odlaska iz Sarajeva izabrao sam Beograd kao što se bira osoba sa kojom čovek želi da provede život. A veliku ljubav čovek ne napušta zbog zle tašte ili tasta pijanca.
Koju biste predstavu sada, nakon 'Pada", voleli da radite, odnosno koji bi vam komad prijao?
- Više ne znam šta bi mi prijalo... Prijalo bi mi da, u ovoj zemlji u kojoj živim, a koja bi u toj mojoj projekciji bila dosadnjikava mala evropska država, režiram neki vodvilj. Jer, veoma volim vodvilje. Ali - ne može. Postoji nešto što se zove nalog vremena.
Kakav je taj naš 'nalog vremena"?
- Slobodan Šnajder je to u čemu mi živimo nazvao trajnim provizorijumom. Prema tome kada neki Ustav nastane lagano i preko leta, onda se isto tako lagano i preko leta može i promeniti. To je prosto, letnja šema.
Ne podseća li sve skupa na nepodnošljivu lakoću postojanja?
- Nisam siguran da je reč o nepodnošljivom. Evo, mi, očigledno, sve podnosimo sa lakoćom.
U čitavoj priči nameće se pitanje: ima li i kakvog smisla govoriti o umetnosti u tom kontekstu?
- Reč umetnost ne koristim prečesto, a u ovom odgovoru rado ću je zameniti rečju pozorište. Lično se uopšte ne pitam ima li smisla jer pozorište je moj život. Ma kako besmislen bio, s obzirom da nisam za treću mogućnost, ja sebi pronalazim smisao. Dakle, ima smisla. Naime, nema ni manje ni više smisla nego sedenje u kafani ili čitanje novina, odnosno držanje kafane ili pravljenje novina.
