Izvor: B92, 09.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
Reporter, 05. jul 2000.
Pise Vera Didanović
Pasivnost naroda - ili zašto nije moguć "treći srpski ustanak"
APATIJA ALL OVER SRBIJA
Ljudima je dosta rata i svega što liči na rat, nečega gde mogu da izvuku deblji kraj. Posle socijalističke utopije došla je nacionalna, sve se onda izduvalo i nema verovanja u velike ideje Nešto se tu baš i ne slaže: sva istraživanja javnog mnjenja sistematski registruju ogromno nezadovoljstvo građana >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << zbog okolnosti u kojim žive, ali masovnije akcije koja bi vodila ukidanju uzroka tog nezadovoljstva - nema. A nije da uopšte nema onih koji pokušavaju da "posade seme prkosa", u nadi da će ono biti masovno rašireno. Uzalud: čak i kad pokazuje velike (verbalne) simpatije prema retkim "bundžijama", kao što su pripadnici pokreta Otpor, većina građana mirno posmatra hapšenja i maltretiranja svojih hrabrih mladih miljenika. Još gore - zaprepašćujući "većinski" muk nije karakterističan samo za "političke situacije", u kojima postoji realna opasnost represije, već i za, u srpskim uslovima obične, svakodnevne prilike, poput, recimo, višečasovnog čekanja u redu za benzin, gde se samo egzotični pojedinci povremeno pobune zbog pojave "padobranaca" koji taj isti strpljivi, bezglasni red mirno preskaču. Ropski mentalitet: Nakon verbalnog pražnjenja posetilaca dva poslednja masovnija opoziciona mitinga - u Beogradu i na Ravnoj gori - gde su se mogla čuti preteća i od strane režimskog aparata odlično iskorišćena pominjanja ustanka, u sporadičnim živahnim ostacima hibernirane javnosti sve je zastupljenija teza da je narod koji je već proveo 500 godina u turskom ropstvu nesposoban za podizanje "trećeg srpskog ustanka". Ali, ako je tačna "dijagnoza" o ropskom mentalitetu, odakle izbiše ona dva prethodna (ustanka), o ostalim manifestacijama masovnog otpora da i ne govorimo? Ili su, možda, neke spoljašnje okolnosti dovele do više nego očigledne "epidemije" apatije? Koja bi, samim tim, ipak mogla biti privremena? Prema mišljenju dr Bore Kuzmanovića, profesora socijalne psihologije, u pitanju je, zapravo, neka vrsta "poluapatije", odnosno apatije pomešane sa osećanjem iščekivanja da je kraj vlasti ionako blizu, pa je zato nepotrebno i iracionalno nakon svih preživljenih trauma sada preduzimati rizične poteze. Ima i pesimističnijih tumačenja: dr Vuk Stambolović, poznat kao stručnjak za socijalnu medicinu, koji se radije predstavlja kao "lekar iz Beograda", kaže da "kao hladnokrvni analitičar, na osnovu znanja i bez emocija i ličnih nada" može da konstatuje samo da za ovu zemlju nema nikakve nade. Neophodno je i detaljnije izložiti ova dva tumačenja stanja u kome se narod nalazi. Najpre Kuzmanovićevo. - Jasno je da postoji apatija, a apatija je nezadovoljstvo plus osećaj nemoći plus nepoverenje u organizacije ili institucije koje bi trebalo da artikulišu i organizuju neku akciju izlaska iz tog stanja. Pojedinac je nezadovoljan, lično se oseća nemoćnim, vidi da su i drugi ljudi oko njega nemoćni, a u snage koje bi trebalo akciju da organizuju nema poverenja - kaže Kuzmanović, dodajući da su građani očigledno nezadovoljni opozicijom koja ih je više puta razočarala, pogotovo tamo gde je imala vlast i nije se pokazala kao prava alternativa. Čekaj da se uruši: Kuzmanović tvrdi i da građani više nisu spremni da plate veliku cenu za neku promenu. "Ljudima je dosta rata i svega što liči na rat, nečega gde mogu da izvuku deblji kraj. Nema više onih uspaljenih priča. Posle socijalističke utopije došla je nacionalna, sve se onda izduvalo i nema verovanja u velike ideje. Ima želje za boljim životom, ali izgleda da su ljudi više spremni na odricanja kad se zapale za neku ideju, nego samo radi boljega života." Uprkos svim pesimističkim osećanjima, prema njegovom mišljenju, rašireno je uverenje da je kraj pogubnog režima blizu, što takođe pasivizira. - Ako, s jedne strane, nemaju poverenja u opoziciju, a s druge strane vide da je vlast jaka i spremna na svašta i već su na neki način stradali, onda mnogi veruju da je racionalno pričekati još malo, da će se možda režim urušiti ili transformisati sam od sebe. Očigledno je da je građaninu dosta i mitinga i svih priča, znači nije stvar u nejasnoći, nije stvar u tome da treba neko njemu da artikuliše njegovo nezadovoljstvo, da mu osmisli i kaže ko je kriv. Sve se to na neki način saznalo i zato izgleda da je nepotrebno ponavljanje te priče, već svi očekuju da se nešto dogodi, ali ako je moguće bez njihovog učešća - kaže Kuzmanović. Stambolović se, međutim, ne slaže da je sve baš tako jasno. Podsećajući da svaka aktivnost ima četiri faze (značenje, vrednost, namera i aktivnost), on uočava i prepreke koje onemogućavaju njihov neophodan sled. Stambolovićevo tumačenje zahteva taksativno izlaganje: - Osnova svega je značenje - kritična masa ljudi mora da shvati tačno značenje onoga što se ovde dešava, da, potom, to značenje izmeri u odnosu na neke vrednosti, a one bi trebalo da stvore nameru koja vodi u aktivnost - objašnjava on i dodaje da "ovde postoje tri ključne blokade: na nivou značenja - patriotizam, na nivou vrednosti - moralna konfuzija, a na nivou namere, blokada je dvostruka - kod jednih preovlađuje korupcija vlašću, odnosno želja da se dograbi makar neko malo parče, a kod drugih strah". I dobro, i loše: Insistirajući na važnosti shvatanja značenja onoga što se u Srbiji događa, Stambolović tvrdi da je problem u tome što su "ljudi potpuno zaslepljeni patriotizmom za koji se drže i mafija na vlasti i skoro cela opozicija koja se navodno suprotstavlja toj vlasti, inače bi potonuli davno". "Patriotizam je totalitarna kategorija, pred kojom se brišu milioni ličnih sudbina, namera, planova, patriotizam ugrožava egzistenciju, pravo na opstanak... Dok nam to ne bude jasno, do tad nema spasa ovoj zemlji", kaže sagovornik Reportera. Ono što građane Srbije takođe mori jeste, prema njegovom mišljenju, moralna konfuzija o tome šta je dobro a šta loše. "Većina partija na političkoj sceni, koje treba da oblikuju političku sadašnjost i budućnost ove zemlje, praktično ima iste ciljeve. Svi govore kako su očajni rezultati, a problem je u tome što su isti ciljevi. Ako shvatite da imaju iste ciljeve, onda vam je potpuno normalno što su neke stranke ili ličnosti sad u opoziciji, sad na vlasti. Ali je problem što neće biti drugačijih rezultata dok ljudi sa istim ciljevima budu i na vlasti i u opoziciji. Dok god se ljudi na političkoj sceni ne odrede prema ciljevima, dok god se i oni i društvo ne odrede prema zločinima koji su napravljeni u ime tih ciljeva, dok god ljudi koji su pravili te zločine budu heroji, dotle će vladati moralna konfuzija", kaže Stambolović i objašnjava još jednu blokadu koja, prema njegovom mišljenju, onemogućava akciju koja bi dovela do promena. "Treći stepen koji je bitan za razvoj bilo koje aktivnosti je namera - a namera da se krene u neku aktivnost koja bi imala za cilj promene blokirana je korumpiranošću vlašću. Živimo u društvu koje je regrediralo na nivo kulture biologije, gde vladaju zakoni džungle i gde je osnovni element odnosa moć, gola sila. Svaka pozicija vlasti ima mnogo veću vrednost nego bilo šta drugo - vi pomoću vlasti možete da imate sve - od novca do seksualnih usluga. Iako zemlja propada a društvo umire, što egzistencijalno ugrožava bukvalno svakog pojedinca, toj korumpiranosti pomoću vlasti nisu podložni samo ljudi koji upravljaju zemljom, nego i ljudi koji se tome protive - iz nevladinih organizacija, političkih partija... Gde god postoji to malo parče vlasti, ono postaje vrhunska vrednost". Eksplozija života: "Podvlačeći crtu", Stambolović kaže da "kao hladnokrvni analitičar veruje da ovde nema nade". Ipak: "Ja se ipak nadam. Nadam se u neku sposobnost života za samoodržanje, jer ovde je život stvarno ugrožen. Svake godine je po 25.000 ljudi manje u Srbiji, svake godine se desetine hiljada ljudi razboljevaju zbog ovakvog života, a hiljade ljudi koji bi ovu zemlju mogli da transformišu odavde odlaze. Postoji težnja života za samoodržanjem i postoji mogućnost neke eksplozije života. Čak i u uslovima kulture biologije, gde vlada samo gola sila, biološka snaga kojom ovaj režim raspolaže može se pobediti samo većom biološkom snagom - stotinama hiljada ljudi koji bi u isto vreme ustali i rekli - dosta. Ako nastane jedna takva životonosna eksplozija, onda ovde nešto može da se desi, inače ne", zaključuje Stambolović. Još jedna doza kakvog-takvog optimizma neće biti naodmet: i Kuzmanović, naime, misli da je mala verovatnoća za izbijanje masovnog nezadovoljstva, ali da to ipak nije potpuno isključeno: "Neki put se steknu neke čudne okolnosti, recimo, da je dovoljan broj ljudi na jednom mestu, da su nezadovoljni, a da onda neko još poslednju kap doda na to nezadovoljstvo i pojavi se, recimo, neka grupa koja to može da artikulise, onda može, na iznenađenje i samih aktera, da se dogodi nešto što nisu očekivali.
