Izvor: B92, 02.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
Nin, 29 . jun 2000.
Krstasi novog humanizma
Americka vlada se celog juna pekla na tihoj vatri zbog izvestaja "Amnesti internesenel" i osnivanja stalnog suda za ratne zlocine
Jedna od najcuvenijih svetskih organizacija za zastitu ljudskih prava, "Amnesti internesenel" (osnovana 1961. sa sedistem u Londonu), dugo je od svojih sticenika zahtevala da se ne sluze nasilnim sredstvima, niti da ih zagovaraju. Njena specijalnost u to vreme bili su takozvani zatvorenici >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << savesti, odnosno, primera radi, mladici koji iz verskih ili drugih razloga ne zele da sluze vojni rok, a drzava u kojoj zive ih na to prisiljava. U svom redovnom, godisnjem izvestaju o "zatvorenicima savesti" u Jugoslaviji iz 1985.godine, "Amnesti" navodi primere krsenja ljudskih prava koji je brinu: "hapsenje i zatvaranje ljudi zbog toga sto se nenasilnim putem sluze svojim medjunarodno priznatim ljudskim pravima", te "nejasno formulisanje nekih zakonskih odredbi, sto otvara mogucnost da se te odredbe koriste kako bi se ljudi kaznjavali zato sto se nenasilno sluze svojim ljudskim pravima". Danas to zvuci nestvarno, gotovo luckasto. Bila su to dobra, stara vremena hladnog rata i ravnoteze straha, kad su se organizacije za ljudska prava uglavnom bavile protestima protiv primene drzavnog nasilja prema disidentima koji se nenasilno opiru rezimu. Bilo je to vreme kada je "Amnesti" znala da u korist miroljubivo nastrojenih mladica, kojima savest nije dopustala da sluze vojni rok, angazuje armiju britanskih domacica koje su pisale pisma komunistickim funkcionerima apelujuci na njihovu gradjansku savest i podsecajuci ih na odredbe Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Ti funkcioneri su gundjali da je cela ta ujdurma sa ljudskim pravima u stvari zapadnjacka ideoloska podvala, a slobodoumni ljudi u ovoj zemlji su im se zbog toga polujavno podsmevali. Onda se sve okrenulo naopacke. Na nasem su tlu, pre samo malo vise od godine, po civilnim ciljevima i neduznim ljudskim glavama padale gomile bombi, i to, ako ne na izricit zahtev, a onda uz glasno odobravanje vodecih svetskih organizacija za zastitu ljudskih prava koje su jedino trazile da bombe budu malo preciznije. Od organizacija koje protestuju protiv drzavnog nasilja nad pojedincima, one su se pretvorile u grupe za pritisak koje zahtevaju primenu masovnog nasilja nad drzavama cije vlasti krse ljudska prava. Ono sto je pocelo sa zastitom pojedinaca od drzavnog nasilja, lane se pretvorilo u opravdavanje nasilja najjacih drzava nad slabijim. Agresija NATO-a na Jugoslaviju tako je prekrstena u "humanitarnu intervenciju", uz punu moralnu saglasnost i idejno saucesnistvo vodecih zapadnih boraca za ljudska prava. Dok su bombe rusile jugoslovenske fabrike i mostove, armija moralista cestitala je sama sebi na prvom ratu u istoriji covecanstva koji je vodjen iskljucivo "u ime principa i vrednosti", "iz postovanja za ljudska prava" (Vaclav Havel).
Zurba Karle del Ponte
I dok su u hladnoratovsko vreme u rogusenju na pomen borbe za ljudska prava prednjacili pre svega okorele birokrate realnog socijalizma, posle bombardovanja Jugoslavije sumnje u ideolosku pristrasnost i pripadnost moralnih krstasa "novog humanizma" javile su se i na drugoj strani. Izvrsni direktor Evropskog centra za prava Roma u Budimpesti Dimitrina Petrovna bila je u pocetku za intervenciju NATO-a u korist nezasticenih Albanaca. Kad je videla kako rat eskalira protiv jugoslovenskih civila svih vera i politickih uverenja, zatrazila je obustavu bombardovanja, zaprepascena sto joj se pridruzilo veoma malo kolega iz zajednice boraca za ljudska prava. Petrovnoj je bilo jasno zasto je takav slucaj bio u istocnoj Evropi, gde status i finansije ovih organizacija zavise od zemalja NATO-a, ali joj nije bilo jasno zasto su na Zapadu "ljudska prava postala nedeljiva od sluzbene politicke ideologije", sto ima za posledicu njihovo pretvaranje u apologiju za globalni status kvo, upravo u interesu tih velikih sila" ("Rat i zajednica ljudskih prava", Ist Juropien konstitjusnal rivju, SAD, 1999). Ono sto se ovde desavalo prosle godine bilo je verovatno dovoljno da ovdasnjem prosecnom gradjaninu ogadi i ljudska prava i njihove zastitnike u belom svetu. No, to je malo slozenije i manje jednoznacno nego sto se na prvi pogled cini, pa makar da su se na nasem prostoru razbile mnoge ovdasnje i inostrane iluzije i u moralnu propast survali mnogi visokoparni svetski projekti. To se najbolje moglo videti ovog juna, godinu posle okoncanja agresije NATO-a na Jugoslaviju. U ovom mesecu zbila su se tri krupna dogadjaja vezana ne samo za rasvetljavanje te agresije vec i za buduca pravila ponasanja u vrlom novom svetu, u kojem smo se obreli posle NATO bombi. Prvo je haska tuziteljica Karla del Ponte obavestila Savet bezbednosti UN da Haski sud nece povesti formalnu istragu protiv predsednika Klintona i ostalih lidera NATO-a zbog optuzbi da su u Jugoslaviji pocinili ratne zlocine. "Iako je NATO pocinio neke greske, ja sam duboko uverena da nije namerno gadjao civile, niti bespravne, nevojnicke ciljeve", saopstila je Del Ponte pre nego sto je njen ured izdao zvanicno saopstenje o istrazi u kojoj je utvrdjeno da nece biti istrage. Razlozi za njenu zurbu postali su jasni nekoliko dana kasnije: htela je da preduhitri najavljeni izvestaj "Amnesti internesenela", odnosno odeljka ove organizacije u SAD, u kojem se nedvosmisleno tvrdi da je NATO svesno dovodio u zabludu medjunarodnu javnost, da je krsio Zenevsku konvenciju i ratne zakone, te da je bombardovanjem zgrade Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici u Beogradu pocinio ratni zlocin.
Bez "Vasington posta"
Taj izvestaj bio je neugodan udarac za americku administraciju koja je u Njujorku uporedo upravo vodila jos jednu bitku: za takvu izmenu pravila i propisa Stalnog medjunarodnog krivicnog suda (u osnivanju) koji ce unapred amnestirati sve americke gradjane i od najmanje mogucnosti da ikad budu optuzeni za ratne zlocine. Da podsetimo, rec je o tribunalu osnovanom pod pokroviteljstvom UN u Rimu u leto 1998.godine, na medjunarodnom skupu na kojem se za sud izjasnilo 120 zemalja, dok su SAD ostale u manjini glasajuci "protiv" zajedno sa Kinom, Irakom, Libijom, Izraelom, Katarom i Jemenom. Amerikanci su i tada, i u junu ove godine u Njujorku, trazili celicno tvrde garancije da se pred ovim sudom mogu pojaviti samo oni americki gradjani koje americke vlasti same izruce. Americka delegacija u Rimu znala je da kroz americki Kongres nikad nece proci mogucnost da se Amerikancima sudi za eventualne ratne zlocine pocinjene diljem sveta, u mnogim "humanitarnim" i ostalim vojnim intervencijama koje americka vojska preduzima i kad za to ima saglasnost svetske zajednice, ali i kad takvu saglasnost nema. Rok za konacno usvajanje pravila rada tog suda istice 30. juna; nikakvi su izgledi da Amerikanci dobiju garancije kakve traze, a jastrebovi u americkom Kongresu vec su presli u kontraofanzivu i predlozili donosenje zakona koji ce zahtevati da americki vojnici, pre nego ssto ucestvuju u bilo kojoj medjunarodnoj akciji pod okriljem UN, unapred dobiju imunitet pred stalnim medjunarodnom Sudom za ratne zlocine. Americka administracija je sa svoje strane Ujedinjenim nacijama predlagala kompromis: Amerikancima bi bilo precutno garantovano izuzece, oni i dalje ne bi podrzali osnivanje suda ali bi ga bogato obdarili i finansirali njegov rad. Nije ovde zgoreg podsetiti da je ovo potonje vec isprobano u slucaju Haskog suda za ratne zlocine u bivsoj Jugoslaviji, i to na veliko americko zadovoljstvo: Amerikanci finansiraju rad suda, ali zauzvrat, kao sto se moglo videti pocetkom ovog meseca, ne moraju da strahuju da ce ikad biti izvedeni pred taj sud. "Najvaznije je da", veli americki ambasador za ratne zlocine Dejvid Sefer, "americke oruzane sile ne budu prinudjene da fizicki isporuce svoje pripadnike... Ako mozemo to da udesimo, mi cemo biti dobar sused ovom sudu... Mi imamo mnogo toga da ponudimo i bicemo u prilici da ponudimo"... ("Vasington post", 14.jun) Konacno, u junu, britanska parlamentarna komisija izasla je sa tvrdnjom da je intervencija NATO-a bila protivna medjunarodnom zakonodavstvu, ali je ipak bila "opravdana" jer je sluzila "visim ciljevima". Kad jedan rezim, svojom ili tudjom voljom, dospe u ovako dubok stepen izolacije u kakvoj se nalazi beogradski, onda nije u prilici da poklonjenom konju u zube gleda, a katkad po potrebi skace u zagrljaj i onima koje je do juce smatrao zakletim ideoloskim neprijateljima. Tako je i onaj deo jugoslovenske javnosti, koji je mahom izlozen dejstvu rezimskih medija, pocetkom juna imao priliku da do u tancine sazna sta pise u izvestaju "Amnesti internesenela" o NATO dejstvima nad Jugoslavijom. I dok je generalni sekretar NATO-a Dzordz Robertson energicno odbacivao ovaj izvestaj kao "neosnovan i neutemeljen", u beogradskoj "Politici" o njemu se danima izvestavalo na pocasnom mestu na naslovnoj stranici. Izvestaj je, dabome, samo potvrdio mnogo onoga sto su i ovdasnja vlast i ovdasnji borci za ljudska prava odavno kazali o NATO-u, ali "Amnesti" i "Hjuman rajts voc" (organizacija slicna britanskoj "Amnesti", samo sa sedistem u Njujorku, koja je potkraj prosle godine sacinila slican kriticki izvestaj o agresiji NATO-a), nazalost, imaju daleko vise medjunarodnog kredibiliteta od ovdasnjih rezimskih krsilaca ljudskih prava i novopecenih boraca protiv terorizma. Pred ocima medjunarodne javnosti, "Amnesti" je daleko uspesnije od Beograda sa NATO-a skinula smokvin list famozne "kolateralne stete", nazvavsi njena dela "nezakonitim ubistvima". Istina je, doduse, da ni "Amnesti" ni "Hjuman rajts voc" ne traze izvodjenje NATO-a pred medjunarodni sud, vec jedino unutrasnju istragu u NATO-u o pravilima svog angazovanja. No i to je rasrdilo sile zapadnog sveta, pa je jedan od vodecih redakcijskih komentatora "Vasington posta" Fred Hajat visokim tonom moralne zajapurenosti primetio da oni koji su terali NATO da intervenise u korist kosovskih Albanaca hoce da taj isti NATO izvedu pred sud pravde.
Slucaj Hansa Frica
Nalazi eksperata "Amnesti", godinu posle bombardovanja, Jugoslovenima mogu da zvuce kao otkrivanje tople vode. No nije tako na Zapadu, gde jedna autoritativna medjunarodna organizacija u svoje ime saopstava ono sto se mi ovde ubismo ponavljajuci a niko nas ne slusa: NATO je namerno gadjao civilne ciljeve kako bi zaplaseno stanovnistvo izvrsilo pritisak na svoje drzavno rukovodstvo, sto je vrlo blizu teroru nad civilima koje je kaznjivo po medjunarodnom zakonodavstvu i zbog kojeg su pred Haskim sudom optuzeni ljudi poput Radovana Karadzica i Ratka Mladica. Cak i britanska doktrina odbrane decidirano kaze: moral civilnog stanovnistva nije legitiman vojni cilj. Kad je bombardovanje RTS u pitanju, koje je "Amnesti" nazvala ratnim zlocinom, u izvestaju ove organizacije tvrdi se da bi ovo bilo krsenje medjunarodnog humanitarnog prava cak i da je zgrada u Aberdarevoj bila legitimni vojni cilj, sto ona nije bila, buduci da se time krsi ne samo nacelo proporcionalnosti vec i obaveza davanja jasnog upozorenja pre napada. Navodi se i primer presude Nirnberskog suda iz 1946. u slucaju Hansa Frica, visokog cinovnika Ministarstva propagande Treceg rajha i sefa Odelenja za radio od novembra 1942. Tuzilac je tvrdio da je Fric "podsticao i ohrabrivao ratne zlocine time sto je falsifikovao vesti kako bi izazvao u nemackom narodu strasti koje su ga navodile na zlocine". Sud je zakljucio da je Fric u svojim govorima nedvosmisleno demonstrirao antisemitizam i da je katkad "sirio lazne vesti", ali ga je ipak oslobodio. U obrazlozenju je receno da je Fricova namera "pre bila da pobudi masovnu podrsku Hitleru i nemackim vojnim naporima". Sustina i ubojitost izvestaja ove organizacije jeste pre svega u tome sto je raskrinkala laz moralne dimenzije intervencije NATO-a. Vojni savez koji je tvrdio da intervenise iz visokih moralnih obzira a ne geopolitickih i realpolitickih razloga, ubijao je jugoslovenske civile jer nije hteo da rizikuje zivote svojih pilota. Ceski predsednik Vaclav Havel, strastveni advokat NATO-a, busao se u prsa kako se na Kosovu pokazalo da su ljudska prava mocne vrednosti jer su ljudi "spremni da umru za njih". Profesor prava sa Univerziteta u Pitsburgu Robert Hejdn sjajno je replicirao toj zameni teza kazavsi da ga to podseca na Mahatmu Gandija. Indijac je svojevremeno navodno kazao da postoje mnoge vrednosti za koje je on spreman da polozi zivot, ali nijedna za koju je spreman da ubije. U slucaju NATO-a, kaze Hejdn, istina je upravo obrnuta: NATO nije spreman da pogine za ljudska prava, ali je bio voljan da ubija za njih. A to je, u krajnjoj liniji, i sustina "humanitarne intervencije" NATO-a - i to je ono cemu Havel aplaudira. LjILjANA SMAJLOVIC
Masovne ubice
Majkl Mandel za NIN
- Sada je jasno da je Haski tribunal od pocetka bio cista prevara. Taj sud nikad nije bio nista drugo do propagandni tim NATO-a odeven u pravnicke odore. Niko ne treba da oseca nikakvu moralnu ni pravnu obavezu da na bilo koji nacin saradjuje sa tim sudom, niti iko treba da obraca bilo kakvu paznju na to sta taj sud kaze ili ucini. Korumpirani sud je gori od nikakvog suda. Ovim recima Majkl Mandel, profesor prava na Univerzitetu Jork u Torontu, komentarise za NIN odbijanje Haskog tribunala da sprovede istragu o ratnim zlocinima NATO-a u Jugoslaviji. Mandel je jedan iz grupe zapadnih pravnika koji su lane od Haskog suda zatrazili da krivicno goni 67 politickih i vojnih lidera zemalja NATO-a za ratne zlocine pocinjene u Jugoslaviji.
O izvestaju "Amnesti internesenela" Mandel pak kaze:
- To je oprezan, na trenutke i previse oprezan izvestaj, koji pored ostalog utvrdjuje van svake sumnje da je NATO sistematski lagao, dok izvestaj Karle del Ponte zvuci kao da ga je pisao advokat NATO-a. U njenom izvestaju se kaze da se poslo od pretpostavke da "izjave celnika NATO-a za stampu u celini odgovaraju istini i da su davana postena objasnjenja".
Treba se prisetiti da "Amnesti" nije prijateljski raspolozena prema vladi SRJ i da je bila veoma kriticna prema njenom delovanju na Kosovu, i pre i za vreme rata, mada nije stedela ni NATO ni OVK. Zadrzala se samo na ociglednim ratnim zlocinima, sto znaci da je to tek vrh ledenog brega. "Amnesti" nije zauzela ni stav o legalnosti rata. Ne zaboravimo da se strucnjaci od imena slazu da je rat bio nezakonit. Svesno ubiti najmanje 500 civila, dece, zena i muskaraca, kao sto je to ucinio svaki lider NATO-a, i to bez ikakvog zakonitog opravdanja, predstavlja masovno ubistvo. Srpsko rukovodstvo je optuzeno pred Haskim sudom zbog 385 navodnih slucajeva ubistva. Sjedinjenje Drzave su prosle godine izvrsile smrtnu kaznu nad 98 svojih gradjana zbog ubistva 129 ljudi.
Cilj ne opravdava sredstvo
Biljana Kovacevic-Vuco
Sve jugoslovenske nevladine organizacije, kao i izvestan broj istaknutih nezavisnih intelektualaca i boraca za ljudska prava, u toku bombardovanja digli su glas i osudili intervenciju NATO-a u nasoj zemlji (ekscesi jugoslovenskih snaga bezbednosti osudjivani su i pre bombardovanja). Potpis ispod protesta takozvane DzU akcije posle je povukao jedino beogradski Helsinski odbor za ljudska prava, na zahtev predsednice Sonje Biserko koja u vreme pisanja apela medjunarodnoj javnosti nije bila u zemlji. Helsinska federacija za ljudska prava natrljala je jugoslovenskim aktivistima nos jos za rata, ali su oni i posle, u kontaktima sa medjunarodnom zajednicom, ostali zustri kriticari bombardovanja. Mnogi od njih ostali su razocarani mlakim protestima kolega iz medjunarodne zajednice, no pre svega se trude da kod kuce osvetlaju obraz i sopstveni rad podvrgnu najstrozim kriterijima. Predsednica Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovacevic-Vuco kaze za NIN da je "najveci problem sa nevladinim organizacijama taj sto nekad volimo da izbegnemo neku cinjenicu koja nam ne ide u prilog ili se ne uklapa u nase politicke procene, i da to opravdamo plemenitim ciljevima za koje se borimo, kao i ukupnim politickim kontekstom u kojem radimo. To, naravno, nije dobro. Treba se cuvati preterane emotivnosti i samozvanog 'visokomoralnog' pristupa koji nam je naneo vise nevolja nego da smo se skrupulozno drzali pedantnog, legalistickog pristupa. Ne smemo upasti u klopku da cilj opravdava sredstva, jer to vodi moralizmu, purizmu, arbitrarnosti koja posle presudjuje svima."
NIN, 29. Jun 2000.
pise: Ivana Jankovic
Pucanj u srpske novinare
Na nasu urednicu Valentinu Cukic ispaljen je rafal. Pogodjena je u stomak i grudi. Hasif Mulici, predsednik Udruzenja novinara Kosova, kaze da o tome nista nije cuo
Novinarka pristinskog Radio Kontakta Valentina Cukic ranjena je prosle nedelje u Pristini, posto je na nju i njenog pratioca Ljubu Topalovica nepoznati napadac ispalio rafal. Incident se dogodio oko osam sati uvece u centralnoj ulici, u blizini RTV Kosova, kada se iz grupe mladica koja ih je pratila jedan izdvojio i pucao u njih. Topalovic je zadobio rane na butini i zglobu, a Valentina Cukic u predelu stomaka i grudi. Ona se trenutno nalazi u bolnici britanskog bataljona, gde je operisana, izvadjena joj je slezina i nalazi se van zivotne opasnosti. Valentina Cukic rodjena je u Pristini gde je studirala pravo, a kada je fakultet izmesten, pocela je da radi na Radio Kontaktu kao urednik politicke emisije "Otvoreni studio" koja se emitovala na srpskom i na albanskom jeziku. Novinari Radio Kontakta do sada su vise puta bili izlozeni napadima i pretnjama. Pre dve godine srpske vlasti zabranile su im rad, zatim su prostorije vise puta opljackali i Albanci i Srbi, a pre nekoliko meseci na stan, u kome su se nalazili novinari, bacena je bomba. O poslednjem incidentu vlasnik i glavnik urednik Zvonko Tarle, kaze:
- Ovo je pucanj u sve srpske novinare, kojih u Pristini ima jos desetak. Ako je neko znao da je Valentina Srpkinja, morao je znati i da je novinar. U Pristini ima jos oko 250 preostalih Srba i za svakog se zna ko je, sta je i cime se bavi.
Nema mnogo ljudi koji bi se bavili medijima, niti mozemo ocekivati od ljudi da rizikuju zivote, a biti novinar u Pristini veoma je rizicno, vise nego sto nam se cini. Ne mogu da se slozim da je Valentinin hendikep bio u tome sto zna srpski jezik, jezik zemlje u kojoj zivi. Ovo sto se dogodilo treba gledati u svetlosti etnickog ciscenja i namere da se gradovi potpuno ociste. Iz Pristine je vec proteran srpski jezik, na srpskom ne mozete dobiti ni casu vode.
Da li je bilo reakcije predstavnika medjunarodne zajednice?
- Bernar Kusner i Karla del Ponte sutradan su polozili cvece na mesto zlocina. Ne znam da li mesto na kome je na dve osobe pucano moze biti mesto za slanje poruka optimizma, ili bi bilo bolje da su cvece odneli Valentini u bolnicu, a da policija traga za napadacima. Valentina i njen napadac sigurno ne mogu da se pomire na mestu na kome je Kusner polozio cvece. Mozda su to isuvise simbolicne poruke da bismo ih mi razumeli, ali mi deluju licemerno. Taj ko je uzeo sebi za pravo da puca u tudji zivot i da pobegne, verovatno se sa nekog bezbednog mesta smeje Kusneru.
Kako su reagovale kolege iz albanskih medija?
- Na Kosovu je danas sve izmedju "hteti " i "smeti". Korektno su izvestili Radio 021, RTV Kosova i inostrani mediji. "Koha ditore" je objavila da je pucano na mladi bracni par koji se idilicno setao pristinskim ulicama, nisu hteli ili nisu smeli da objave da je rec o novinaru, a Hasif Mulici predsednik Udruzenja novinara Kosova, izjavio je narednog dana da ne zna ni za kakav incident i da prvi put cuje informaciju.
"Dita" je, posle ubistva Petra Topoljskog, koga su optuzili za ratne zlocine, kaznjena kratkim zatvaranjem. Albanski mediji izgleda imaju odresene ruke da rade kako hoce?
- Vecina albanskih medija pruzila je podrsku "Diti", a ne medjunarodnoj zajednici, ali nije "Dita" prva koja je nekoga optuzila, bilo je i drugih slucajeva, a posle toga su ljudi napustali Kosovo. Administracija UN pokusala je to da resi pocetkom godine uredbom protiv etnicke mrznje, a sada i zakonom o medijima, ali sve to nema znacaja dok na Kosovu ne funkcionise pravosudni sistem. Medjunarodna zajednica u nacelu podrzava koncept multietnickih medija, ali je dosla na Kosovo nepripremljena. Sa druge strane, albanski narod nije dao prave odgovore na demokratske izazove, odgovorili su na njih frustracijama. Delim bol sa svakim ko je izgubio nekog od najblizih u toku rata, ali se ne moze dozvoliti da zbog svojih frustracija uzmu pravdu u svoje ruke, niti da se javno objavljuju nicim utemeljene optuzbe za zlocine. To je ispisivanje medijskih poternica.
Kako se zavrsio vas sukob sa "Koha ditore", koja je takodje objavila jedan prilicno problematican tekst?
- "Koha ditore" me je optuzila da manipulisem Srbima, promovisem laznu multietnicnost, da sam Miloseviceva produzena ruka, da sam Srbin koji se lazno predstavlja kao Hrvat... Posle tog teksta idem ilegalno u Pristinu, u kojoj sam zavrsio gimnaziju i u kojoj moja porodica nikada nije imala problema sa Albancima. Sada treba nekom ekstremisti da objasnjavam da sam Hrvat i da nisam Milosevicev covek. Uostalom, ne zelim da opstanem na Kosovu samo zato sto sam Hrvat, tako sam rodjen, niti se ponosim time, niti me je sramota. Inace, nemam nikakva jugoslovenska dokumenta, nigde ne mogu da otputujem i najdirektniji sam talac onoga za koga me optuzuju da radim. Voleo bih da, umesto rasprava o privatnim stvarima, i u Beogradu i u Pristini vidim dogovor na nivou gradjana.
Da li je opstanak radija, posle poslednjeg napada, doveden u pitanje?
- Ovo je trenutak kada medjunarodna zajednica mora reci da li joj trebaju multietnicki mediji i da li hoce da zastiti ljude koji se bave ovom profesijom. Krajnje je vreme da se svaki atak, kao sto je ovaj ucinjen na Valentinu Cukic, pocne dozivljavati kao atak na UN i OEBS. Jedan donator vec nam je rekao da nece da finansira samoubice, jer zna da je to sto mi radimo na Kosovu samoubilacki.
Nas izvrsni direktor Sonja Nikolic bice uskoro primljena kod Havijera Solane i iznece mu istoriju nasih problema i zahteve. Ukoliko ne dobijemo pozitivan odgovor, zatvoricemo radio. Prvi put radio je zatvorio Milosevic, a drugi put ce ga zatvoriti Unmik.
