Izvor: B92, 12.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
'BlicNews', 7. Jun
pise: Aleksandar Tijanic
Otpor i simulacija otpora
U Srbiji, zemlji koja imitira drzavu, medju Srbima koji imitiraju naciju i sa Slobom koji imtira Boga logicna je i imitacija pravde, imitacija privrede, imitacija medija, imitacija visestranackog sistema, imitacija izbora, imitacija jedinstva, imitacija zivota, imitacija opozicije, pa je onda logicna i imitacija otpora. Zasto, ako sve to znamo, tako dugo prezivljava sistem koji iz >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << godine u godinu unapredjuje samo svoju sposobnost da serijski proizvodi masovne tragedije i zasto neokrnjen opstaje rezim koji na javnu scenu Srbije izvodi samo cudovista? Postoje dva odgovora na ovako postavljeno pitanje; jedan je odgovor srpske opozicije a drugi je tacan!
Nikada srpska opozicija nije uvidela pravu prirodu slobizma; nikada nije sagledala prave razmere ekonomskog, politickog i fizickog slamanja nacije i gradjana; nikada se nije zdusno suprotstavila slamanju drustvenih pasa-cuvara, pre svega medija, univerziteta i tradicionalnih institucija koje su planski i svesno razarane godinama; nikada srpska opozicija nije postavila svoju koncepciju srpskog identiteta s kraja veka, srpskog nacionalnog interesa i srpskog nacionalnog programa; na kraju, nikada srpska opozicija nije glasno to ne cini ni danas izrekla definiciju ovog sistema koji je za svoje taoce uzeo sopstvene gradjane. Zakljucak: nijednog trenutka Milosevic nije u srpskoj opoziciji imao stvarnog smrtnog neprijatelja. Uvek su to bili manevri namenjeni pregovorima, podeli plena, deobi vlasti, preraspodeli medija, uzajamnom cuva-nju ledja, ujedinjavanju stila zivota, poslova i privatnih, dobrih kontakata opozicione i rezimske elite. Ne kazem da je u pitanju stvarni dogovor na kanabetu, vec da su obe strane maksimalno korektno postovale dogo-vorene uloge u nekoj vrsti pucke predstave, komadu sa pevanjem, pucanjem i plakanjem.
Kad na tako idilicnu scenu nahrupi remetilacki faktor jednom je to energija gneva ulice pocetkom decenije, onda sredinom decenije bes pokradenih gradjana i danas, energija ocaja srpske dece oslobodjene buducnosti onda Sloba gubi svoj legendarni smisao za podsmevanje kolegama iz opozicije i protiv nove opasnosti demonstrira neki od stubova na kojima pociva njegova licna neogranicena vlast. Ti stubovi su: izbori sa unapred poznatim rezultatom, apsolutna kontrola drzavnog aparata za fizicku prinudu i represiju, gazdovanje privredom i finansijama kao sopstvenim feudom, cuvanje Drzavne bezbednosti kao centralnog organa za ukidanje svake spontanosti u Srbiji, mobilizacija hordi batinasa koji valja da ogade zivot preglasnima i hiperaktivnima, strojenje (nadam se da niste zaboravili taj ljupki srpski obred) svih parlamenata, vlada, upravnih odbora, sportskih klubova, medija, diplomatije, pravosudja, carina, boraca, patriota, meteorologije i pogrebnih preduzeca, zastrasivanje protivnika ociglednim nesrecama koji sasvim slucajno pogadjaju njegove neprijatelje i pedagoskim nesrecama koje pogadjaju njegove prijatelje sa ciljem da se preostali manu snova o disidentstvu, paktiranju sa opozicijom, strancima ili pravljenju planova o mogucem prezivljavanju eventualnog Slobinog odlaska. Dakle, sustina poslednjeg cina Slobine vlasti jeste da od Srba, i svojih i onih drugih, nacini ljubazne leseve!
Zanimljivo, tada se zastraseni nekontrolisanom provalom gradjanskog gneva, koji se sve vise usmerava i prema njima Slobine kolege iz opozicije uozbilje, pokazuju medjusobnu kooperativnost i bulazne o jedinstvu, o efikasnijoj strategiji, pametnijoj taktici i, zaklinju se u majke, novim vidovima antislobisticke borbe. Kao da nastoje da opozicioni posao zauvek zadrze u okvirima privatnih kompanija u porodicnom vlasnistvu, konacno podeljenim akcijama na politickoj berzi i svojim stalnim musterijama koji od njih krvlju kupuju nadu!
Kad javno mnjenje postane ogorceno zbog ocitog laziranja ili arcenja energije na medjusobne obracune, kad mediji krenu sa ozbiljnom analizom opozicije, lideri blesavo optuzuju i narod i medije za nezahvalnost i kukavicluk. Prvi njihov placljivi adut jeste recenica 'Ja sam hrabar!" Ma nemoj? Pa koliko tek hrabrosti treba nekom anonimnom gradjaninu, bez posla ili bez penzije, za kojeg cela varos zna da je protiv Slobe i da zbog toga cela njegova familija trpi policijsku ili mafijasku torturu? Koliko je ljudi i dece u ovih deset godina prebijeno, poslato u zatvor ili nastradalo pod nejasnim okolnostima? Koliko je tragedija medju novinarima? Ko se od njih pozvao na hrabrost ili prvoboracke zasluge? Koliko je medju njima dobilo zastitu, potporu, ohrabrenje, brigu ili utehu od onih kojima su verovali i za njima posli?
Ako pazljivo analiziramo delovanje srpske opozicije, a pri tom odbacimo mogucu varijantu o njenoj maloumnosti kao, za sada, nedokazanu ostaje samo uzasna cinjenica kako lideri srpske opozicije, ubedljiva vecina, nikada ozbiljno nisu verovali da ikada mogu smeniti Milosevica?! Cemu onda onolika dreka na mitinzima? Cemu ona obecanja o izvlacenju za usi ili kacenju za bandere? Cemu najave za izlazak dva miliona ljudi? Cemu maloumne prognoze da ovaj pada do kraja godine i tako 12 godina? Cemu gluposti da se on povlaci i razmislja o ostavci? Je l' to neka vudu-taktika? Primena narodne medicine sa Jamajke? Svaka njihova ofanziva, izvedena i primenjena uglavnom kroz utrosak dzula u medijima, svaka njihova bratoubilacka borba da se pred strancima pokazu kao najveca poluga rusenja Milosevica, za posledicu je imala da se Milosevic, zadovoljan njima, uglavnom obracunavao sa anonimnim Srbima, da je kasapio medije, otpustao profesore, prebijao djake, otimao svaki izboreni komad slobode. To sto su se Srbi, u glavama, ubedljivom vecinom odrekli Milosevica, nije zasluga srpske opozicije! To je posledica uvidjanja Srba da se Sloba vise ne isplati, da za razliku od njih koji traze izlaz on traga za novim corsokakom, za razliku od njih koji hoce mir, on sanja novu tragediju koja bi spalila njegovu krivicu, za razliku od njih koji zele malo normalnosti, on im nudi da, u strahu od njega, ukinu stvarnost, da priznaju kako stvarnost ne postoji i da veruju u ono sto znaju da nije tacno!
Prvo je srpska opozicija ubogaljena, marginalizovana i impotentna kaskala za srpskim medijima koji su na sebe primili najtezi udarac rezima. Razlog? Samo se iz medija mogla videti ili naslutiti prava, demonska priroda sistema, samo se kroz medije nacija obracala sebi. Danas, kad je prakticno bez borbe prepustila srpske medije tragicnoj sudbini a srpske novinare ulici, srpska opozicija kaska za srpskim javnim mnjenjem. Kaskanje kao sudbina ili kaskanje kao projekat?
U toj hipodromskoj disciplini kaskanju srpska opozicija je svaki put bila spremna da bilo kome poveri smenu Milosevica pod uslovom da im onda preda vlast. Jednom je to bila ulica, drugi put Milo, onda studenti, pa stranci, zatim gradjani, pa rat i, na kraju, Otpor. Tragicno je da ozbiljan nacionalni posao izbor buducnosti za ovu zemlju i naciju opozicione stranke, posle 12 godina postojanja, poveravaju deci Srbije koja osecaju da vise nemaju rasta cutati. Stranke cak to ne rade iskreno; s jedne strane, boje se zameranja deci, jer je javnost na njihovoj strani, a istovremeno se pribojavaju da uspeh otporasa, njihova transstranacka priroda, trajno ne narusi stvoreni odnos moci unutar opozicije.
Nece! Vec su ih savetodavci odveli u Banjaluku, Podgoricu, inostranstvo, imaju fotelju na psihologistickim seansama opozicije, brojni su intervjui njihovih aktivista u medijima, otrov publiciteta radi svoje i propast je blizu. To ce biti treca generacija nase dece ciju smo iskrenost, pamet i hrabrost upropastili ili zloupotrebili. Ovako, Otpor voljom prirodnih saveznika, opterecen zadatkom koji valja da obavi u ime svih Srba koji vise nece da plate odjednom punu cenu promena, niti teret nasilnog raskida sa Slobom polako prelazi u svoju imitaciju. Kao sve!
U medjuvremenu, blizi se kraju uvertira pred finalnu srpsku nesrecu. Ako opozicioni lideri nisu uradili svoj domaci zadatak za danas, neka ga urade za sutra. Ako ne umeju, neka kazu. Ako ne smeju, neka odu. Ako nece, ne treba da dolaze u skolu. Sto je moralno neispravno, ne moze biti ni politicki korektno!
