Izvor: B92, 05.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
NIN, 01. Jun 2000.
pise: FELIKS PASIC
Izmedju azila i egzila
U Novi Sad, gde je na 45. Sterijinom pozorju ucestvovao na medjunarodnom simpozijumu o pozoristu u ratu, stigao je sa italijanskim pasosem. Predrag Matvejevic, pisac i gorljivi polemicar, i sam je zatecen tim paradoksom: "Dolazim u zemlju koja je moja zemlja, a sa italijanskim pasosem. Ima stvari koje covjek nije mogao zamisliti. Nisam mogao zamisliti da cu otici iz svoje zemlje, da cu deset >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << godina zivjeti izmedju azila i egzila i da cu se vracati s tudjim pasosem, i u Zagreb i u Beograd." Predstavlja se kao pisac izmedju azila i egzila.
Matvejevic i ovom prilikom zeli da naglasi da ga niko nije isterao iz njegove zemlje. "Nitko me nije izgnao. Nisam morao otici. Savjest me je moja navela na to, uvidjanje da mogu mnogo vise uciniti ako se uklonim, ako sa razdaljine govorim, ako govorim slobodno. Shvatio sam da na mjestu gdje sam bio nema prostora za slobodnu rijec." "Nasao sam se izmedju izdaje i uvrede. Na primjer, napisem stroge rijeci o rezimu u Hrvatskoj - to je izdaja. Izdao sam Hrvatsku. Napisem takve stroge rijeci o rezimu u Srbiji - uvrijedio sam Srbiju. Biti izmedju izdaje i uvrede, to je jedna jako teska pozicija. Upravo dramski pisac bi trebalo da nadje registre na kojima je njegova kriticka rijec i iznad izdaje i iznad uvrede, kako ga nizi duhovi ne bi stavljali ili na nivo izdaje ili na nivo uvrede." Odbija da bi se mogao osecati apatridom. "Evo, u ovom casu ja se u Novom Sadu i Beogradu osjecam u svojoj zemlji. Nikad nisam prekinuo veze sa Hrvatskom. Bio sam nekoliko puta u Sloveniji. Neka nova Jugoslavija koja bi ujedinila sve dijelove, nazalost, nemoguca je. Jugoslavija za koju sam se ja borio propala je. Ali, moguce je napraviti neku vrstu Beneluksa, gdje ce granice biti sekundarne, gdje ce se moci ici s kraja na kraj, gdje ce se roba mijenjati, gdje ce se, prije svega, ideje mijenjati, pogotovo u jeziku koji je toliko blizak u svojim varijantama da mozemo zivjeti u jednoj kulturnoj osmozi bez koje smo svi osudjeni na mali provincijalizam, na partikularizam, na poziciju gdje se posebnosti uzimaju kao da su vrijednosti. Posebnosti mogu biti vrijednosti, pod uslovom da se potvrde kao stvarne vrijednosti."
Do tog saznanja dosao je u svom azilu i egzilu. Da li je za to platio neku cenu. "Naravno. Za takav stav se placa cijena. Cijena je moja bila, recimo, brisanje iz nacionalne literature. Izasle su tri-cetiri historije hrvatske knjizevnosti u kojima moga imena nema. A ja sam za ovih devet godina objavio osam knjiga u Francuskoj, osam knjiga u Italiji, 'Mediteranski brevijar' mi je izasao na sedamnaest jezika, cak na arapskom, na hebrejskom, na japanskom. To nitko u Hrvatskoj nije zabiljezio jer ja nisam ispravan. Tako prolaze, sigurno, i neki srpski disidenti..."
Ne krije da je, polazeci u Novi Sad, isao s velikom nostalgijom. "Zelio sam da dodjem. Moj otac je u ove krajeve dosao iz Rusije i bio izvanredno primljen. Od njega sam stekao prvu sliku Beograda. Moju drugu sliku Beograda, interesantno je, stvorio je na izvjestan nacin Miroslav Krleza. Tridesetih godina, zajedno sa Milanom Bogdanovicem, sa Aleksandrom Vucom, sa Markom Risticem, sa nekim mladim Kocom Popovicem, on je u ulici Rige od Fere pokrenuo casopis 'Danas'. Ulica Rige od Fere, to je u Krlezinu zivotu jedna od najljepsih stranica. Cesto mi je govorio o tom Beogradu koji je volio. Primio je i on, naravno, poneki udarac. I ova sredina da poneki udarac, najvise svojim ljudima, ali i nama sa strane. Kasnija, treca, slika Beograda jest ona koju sam ja sam stekao u vrijeme odredjenja literature. Imao sam dojam da Zagreb i Ljubljana samo prate, a da Beograd stvara, da je Beograd postao centar evropskog protivzdanovizma, otvaranja nove poetike. Beograd je i bio takav centar na cijelom istoku Evrope. I nisam mogao sebi predstaviti da ce Beograd pasti na ovako niske grane, da ce ga osvojiti ovakav strasni nacionalizam. Dolazeci, zapravo zelim da nadjem nesto od Beograda koji nisam prestao voliti...
'Vreme', 3. Jun 2000.
Ljubomir Zivkov
Ime ruze
Povlacim aplauz koji sam pre dva dana uputio predsedniku Milosevicu, odustajem od podrske koju sam tapsuci pruzio njegovom predlogu - pljesak koji je potekao iz mojih dlanova proglasavam nevazecim.
Aplaudirao sam sigurno cetrdesetak puta, uvek iskreno, uvek blagovremeno, u nekoliko navrata ja sam bio taj koji je pokrenuo neodlucnu masu (ne oseca svako kad treba da aplaudira i da klice). Pri svim svojim aplauzima ostajem i u ponedeljak, jer se slazem sa svakom recenicom koju je predsednik izgovorio, ali se kako vreme odmice sve manje slazem sa imenom koje smo na njegov predlog dali mostu.
Ne protivim se zapravo ni imenu, ali mi nacin na koji smo krstenje obavili nije po volji: ako je most izgradjen u rekordnom roku, nismo morali da mu u rekordnom roku damo ime, nismo morali to da obavimo na licu mesta. Predlog jeste bio javan, kao i podrska, i sm sam, ponavljam, aplaudirao, ali sam se sa svecanog otvaranja vratio kuci sa knedlom u grlu i sa osecanjem krivice - nismo li mi socijalisti privatizovali most koji je svojina svih drugih gradjana i svih drugih partija?
Znam, osecam da je g. Milosevic govorio kao sef drzave, a ne kao sef Partije, svestan sam da je most poneo ime tragicno preminulog predsednika pokrajinske vlade, a ne lidera novosadskih socijalista, pa opet, nesto mi u celoj prici ne stima. Ako o nazivu neke ulice ili osnovne skole odlucuje posebna komisija, zasto se o nazivu mosta odlucivalo pod vedrim nebom?
Moze se mostu dati ime ubijenog rukovodioca (mada bih ja licno pre bio za to da most ponese ime nekog funkcionera dok je ovaj jos ziv i zdrav, jer ce mnogi od njih nadziveti svoju slavu), ali ako prioritet vec dajemo poginulima, onda imamo citav konkurs - i pored podviga nasih neimara, nema mostova za sve koji su u poslednjih nekoliko godina ubijeni...
Prirodno je sto smo se poveli za gubitkom koji je najsveziji, ali smo se ogresili o funkcionere koji su imali peh da nastradaju pre obnove.
Ubijen nam je ministar odbrane, ako gledamo drzavnu hijerarhiju to je krupnije nego predsednik pokrajinske vlade, pa most nije poneo njegovo ime, ubijen je visoki funckioner policije, visoki funkcioner JUL-a, da ne nabrajam sada sve, lider opozicione partije i poznati privrednik takodje je ubijen... Dobro, oni nisu bili iz Novog Sada, predsednik je Novosadjanima predao most sa imenom njihovog nastradalog sugradjanina, ali potpredsednik pokrajinske vlade nije jedini Novosadjanin koji je pao kao zrtva atentata. Ne mislim da je po uzoru na "Boru i Ramiza" mostu trebalo dati ime "Bosko i Dugi", ali me nesto zizi da smo se brzim aplauzom mozda ogresili o ostale kandidate. Predsednik je, razume se, mogao i sam da nadene ime mostu, mogao je neki drugi govornik da predlozi to isto, pa da ga predsednik zajedno sa svima nama podrzi...
Predsednik je ocito zeleo da licno kumuje i da sazna koliko ga mi u njegovome kumstvu podrzavamo, sve je, dakle, bilo potpuno regularno i demokratski, tacnije, bilo bi demokratski kad predsednik ne bi uzivao ugled koji uziva i kad ne bi imao uticaj kakav ima! Ko moze da zamisli ovakvu scenu? Predsednik predlaze da se mostu da ime toga i toga, zapljeska jedino general Milenkovic, a onda se iz mase cuje gundjanje, povici negodovanja i revolta, skup se osipa, sa bine demonstrativno silaze predsednik Milutinovic, Gorica Gajevic, razabira se glas magistra Sainovica ("Ne dolazi u obzir! Ne dolazi u obzir"), Dragan Tomic otima mikrofon iz predsednikovih ruku i vice "Slobo, odlazi!", predsednik, oslonjen samo na vlastite glasovne mogucnosti, pokusava da povuce predlog, ali ga vise niko ne slusa...
Na bilo koji predlog koji dolazi iz predsednikovih usta ruke same pljescu govoreci uvek isto: "Kako ti kazes! Ti znas najbolje!" Predsednik nije za to odgovoran, ali bi trebalo to da zna i ne bi trebalo da nas bilo sta pita, jer u njegovoj blizini ne mozemo nepristrasno da razmislimo. Govorim o sebi, ali verujem da nisam jedini. Predsednikov predlog jeste bio na mestu, bio je jednodusno prihvacen, ali mi koji smo tamo bili bili smo pod uticajem, bez obzira na to sto je predsednik verovatno zeleo da svako od nas promisli vlastitom glavom. Drugo, mi nismo imali kvorum da mostu damo ime: kad je dvesto hiljada Beogradjana pre par godina uporno trazilo ostavku predsednika Milosevica, govorili smo da predsednik i pored najbolje volje ne moze da im izadje u susret jer bi tako izneverio milione gradjana koji su za njega glasali i koji od njega ocekuju da predsednikuje barem do kraja mandata. A sada smo nas dvesto hiljada odlucili o imenu mosta ciju su izgradnju finansirali gradjani od Horgosa do Dragasa...
Zao mi je sto predsednik nije napisao ovakav govor: "Predlazem da se mostu da moje ime i moje prezime [aplauz, povici "Slobo! Slobo!"], jer da nije mene, da nije mene, kazem, ne bi bilo Direkcije za obnovu, a samim tim ni ovog moralno superiornog mosta..."
Ja bih i drugim mostovima dao ime "Slobodan Milosevic" - razlikovali bismo ih po brojevima koji bi isli uz ime (kao "Vrla 1", "Vrla 2" itd.). Mozda preterujem, ali je novosadski most bas mogao da ponese predsednikovo ime! Da je to bilo predlozeno i da je tako ispalo, ne bih se sada pitao je li most mogao da dobije ovo ili ono ime, znao bih da sam aplaudirao necemu sto nema alternativu.
