Izvor: B92, 03.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREGLED STAMPE
'Danas', 3.-4. Jun 2000.
Pise: Vesna Roganovic
Biljana Srbljanovic, dramski pisac o tome kako nam se dogodio fasizam i Otpor
Cosic i ja, u najlabavijoj konfederaciji
Pre cetiri godine, nasa sagovornica Biljana Srbljanovic, beogradski dramski pisac, bila je medju prvim i najdoslednijim setacima gradjanskog protesta. Recima "Izlazim na ulicu i hocu da vicem" plasticno je tada u jednom intervjuu izrazila svoj i gnev ostalih nezadovoljnih gradjana >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i studenata. U medjuvremenu, ova mlada autorka sa medjunarodnom reputacijom i priznanjima ("Beogradska triologija", "Porodicne price" i najnoviji komad "Pad", cija ce premijera biti ovoga leta) postala je asistent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ovih dana, medju prvima je potpisala apel grupe profesora i asistenata svog fakulteta za prekid nasilja nad studentima, pripadnicima Otpora i ostalim gradjanima.
- Mislim da ja sama ne bih mogla da izadjem na kraj sa svojom savescu, ako bih se pravila da ne vidim da je student dramaturgije sa prve godine bio uhapsen na pijaci dok je delio letke. Mi naravno ne zelimo da uticemo na studente, niti da njima namecemo sopstvene metode borbe, ali mozemo stati u prvi red ispred njih, i u metaforickom i svakom drugom smislu, pa ako njih tuku, nek' tuku prvo nas, pa onda njih. Ja, naravno, ne polazem nadu u sindikalno organizovanje, jer ne vidim tu vrstu solidarnosti u dovoljnoj meri medju ljudima, gradjanima, kolegama, pa cak ni medju studentima, a narocito ne medju politicarima. Jer, strajkbreheri uvek ispadnu brojniji. Takva je sredina, takav smo mentalitet. Zato kod nas taj poljski metod suprotstavljanja nasilju vlasti ne moze da se izvede. Zbog toga je moje ucesce u strajku pre svega licni gest.
Cini se da su na Platou u vreme gradjanskog protesta nasi intelektualci, stvaraoci, pisci, glumci... bili neuporedivo prisutniji i brojniji?
- Pa i danas dobar deo intelektualaca reaguje na ovaj ili onaj nacin na represiju. Medjutim, mediji su suzeni, kao i prostor za reakciju, jer nema skupova na ulicama. Ali, Savez dramskih umetnika reaguje, recimo njihovo vrlo ostro pismo se cita posle svake predstave, ali za to znaju samo posetioci pozorista. Intelektualci, dakle, reaguju kao i do sada. Samo su se reci malo potrosile. Sta vise novo ima da se kaze? Ali, rekla bih da je njihov broj jos veci, ako uzmemo u obzir da je cak i Dobrica Cosic odlucio da pristupi Otporu - sto nije dobro za Otpor, ali govori nesto o promeni. Jer, kad se Dobrica Cosic pridruzio Milosevicu, ovaj je nastavio da vlada 15 godina. Verovatno ce sada, kada mu se Cosic prikljucio, i Otpor poceti da vlada, i to bar 15 godina! Cak i kod te vrste inteligencije, ciji je rodonacelnik Dobrica Cosic, sazrela je odluka da je dosao kraj, da je vreme da se predje na ovu stranu. A to je vazno, jer jedino tako ovaj broj moze da se uveca.
Ali broj demonstranata je cak drasticno manji...
- Osim apatije, sada svi imamo iskustvo na koji je nacin nasa energija iz 1996. posle prodata. Cinici bi rekli da su to znali od pocetka i nasmejali nam se u brk. Ipak, cini se da se promenila mapa gradjanskog otpora u Srbiji: prvi talas udara na lokalne medije proletos morao je da ustukne pred spontanim narodnim buntom u tim sredinama, za razliku od Beograda kojem su preko noci otete "oci i usi", na ocigled kompletne intelektualne, politicke i studentske energije koncentrovane u prestonici.
- U manjim gradovima se gradjani lakse samoorganizuju, sto manji grad, to lakse: izadje 15 ljudi na ulicu i vec ceo grad zna da su oni izasli, i odmah se stvori stotinu na ulici, i vise. S druge strane, ne treba zanemariti ni to da su mnogi od tih gradova cutali dok smo mi setali i marsirali, pa su i glasali za ove protiv kojih smo mi bili. Tako da je sada red stigao i na njih da otprasinare ono sto smo mi otprasinarili davno, i da se razocaraju, kao sto smo se i mi razocarali! Trece, cinjenica je da je zatajila opozicija koja je na najnizem stupnju sada otkako postoji. Malo nam je svima dosta kompromisa, ne samo njihovih,nego i nasih. I ja prva, koja stalno izlazim na sve demonstracije, pravim uzasne kompromise sa sobom: mene ne zanima miting koji pocinje sa "Boze pravde", ja necu mitinge na kojima nam se obracaju sa "Pomoz Bog, junaci" ili "Srecne vam rane", meni nema mesta na tom mitingu, a opet pravim jedan krupan kompromis za sebe licno i opet idem i kazem, pa dobro, nema veze. Takodje, kada sam potpisivala za Otpor razmisljala sam: Ali sta cu ja u istoj organizaciji sa Dobricom Cosicem, to je ontoloska nepravda, sta cu ja u organizaciji koja se i dalje savetuje sa Srpskom pravoslavnom crkvom, bezuspesno milijarditi put? Onda s druge strane kazem, dobro to su deca koja su ugrozena, koja su ipak hrabra, ipak se bore, imamo najsiri zajednicki imenitelj i napravim kompromis. Ali, sa druge strane ima ljudi koji vise nece da prave te vrste kompromisa.
U situaciji kada su mitinzi i setnje potroseni model, kada je manevarski prostor suzen, opozicija ne funkcionise onako kako nezadovoljni gradjani ocekuju da bi kanalisala njihovu rezignaciju, policajci vrebaju iza coska... sta uopste moze pojedinac da ucini? Da izadje na terasu i lupa u serpu?
- Moze i to! To je glupa i izlizana rec, gradjanska neposlusnost, ali zemlju je stvarno lako blokirati, nama je inace urodjeno da smo lenji, hajde jednom da tu lenjost iskoristimo u pozitivnom smislu: svi lepo noge na sto i nema vise da se radi! Nema hleba, nema autobusa. Ali, problem je sto ovde ljudi hoce da stupe u strajk samo kad su njihove zajednice u pitanju, kad su im plate i dnevnice male, a ne zbog toga sto nekima tu pored njih glava igra na ramenima, ili sto su pobijeni ovi ili oni. Bilo bi dovoljno samo da svako svoju masinicu zaustavi u istom trenutku. To nije tako veliki problem, a postoji i domino efekat: dovoljno je jedno da krene, i strovali se sve. I to kad, ako ne sad?
Da li je pokret Otpor ta snaga i energija koja moze da izvede demokratsku promenu, ili je ubrza, da prakticno odradi posao opozicije, sindikata i svih ostalih... Cini se da se vlast strahovito uplasila Otpora, iako nije poznato da su negde "klinci" i studenti uspeli da smene vlast?
- Ipak, to nisu samo studenti. Cini mi se da je Otpor dovoljno sirok da mozemo i ja i Dobrica Cosic da se nadjemo tu negde, u najsiroj, najlabavijoj konfederaciji. Otpor u tom smislu ima dovoljnu sirinu i sto je vaznije, nema nikakvog lidera, predsednistvo, kalifa umesto kalifa, nekog Iznoguda. Zato sto ih je mnogo i razliciti su, njih nije lako korumpirati. Za razliku od opozicije, gde je dovoljno tresnuti ciglom predsednika ili mu ponuditi parking-placeve ili kes i zavrsio si s tim covekom i sa eventualno pet-sest zena, brace okolo; ima u opoziciji i onih tvrdjih u moralnom smislu, ali su oni uglavnom marginalni u smislu vlasti. Kod Otpora je drukcije: njih hapse kao zeceve, gone kao pse, ali ne mogu tako lako da rasture stvar iznutra, kao sto inace to resavaju, tako sto Milosevic uvek nadje svog "Coveka iz Rija". Mozda je ovo moja utopisticka varijanta, idealisticka, nemam ja neku veru bas u tu sirinu, koja pocinje da se siri kao zaraza, kijanje i kad dodje do jedne tacke, vi je ne mozete zaustaviti i ako hocete.
Kako ocenjujete studentske akcije proteklih dana, poziv Uduzenju knjizevnika, Akademiji...?
- Ne znam sta ce im ta poseta UKS, gde su im trazili napismeno zahteve, jer mislim da ce se tesko u tom udruzenju danas naci pismeni pisac da te zahteve procita. Sta oni imaju da traze u Udruzenju knjizevnika Srbije? To je vrsta danka nedovoljnoj obavestenosti o kulturnom modelu u kojem zivimo. Nije sve u tome ko je ko u kojoj stranci, nego i u onome sto nije gola vlast. Meni je smesno sto krecu od najozloglasenijih institucija kao sto su Crkva, UKS, Akademija, sad im jos ostaje da idu u Obilic, da pitaju upravu kluba da im se pridruzi. Ali to nije toliko bitno. Tu se njima otima ta stvar, Otpor nije vise samo njihov, on postaje vise pojam i simbol ljudima, mnogo vise od organizacije koja je krenula od pisanja grafita, plakata... Ali su dinamicni, mogu da se jure ulicama, nisu kao oni ugojeni podmladci stranaka koji umeju samo da imitiraju sopstvene lidere. Podmladak SPO je identicno obucen kao njihov Glavni odbor! Ili po izrazu lica prepoznate iz koje je stranke podmladak!
U cemu je sustina te dinamike, mnogi isticu orginalnost, neumornost akcija Otpora, ritualnih performansa, koje su karakterisale i Studentski pokret 96/97.
- Mislim da je snaga Otpora u tome sto nemaju sta da izgube. Oni studiraju na sopstvenu odgovornost, nemaju svoja mala mesta, drzavnu sluzbu; imaju samo golu glavu na ramenima da izgube, koja im ionako nije sigurna, jer svakog casa mogu da budu mobilisani u neki novi Milosevicev, rat njima moze samo bolje da bude. Njihova snaga je u necemu sto i meni izgleda neuhvatljivo. Meni vise od konkretnih akcija znaci to sto se studenti Arhitektonskog fakulteta smeju u lice svom dekanu, kad im on kaze ostavite se politike i vratite se knjizi. Nije to vise ono cerekanje iz 96/97, nije to vise karneval, vec cist podsmeh. Oni i njega preziru. Oni preziru sve. I tek iz tog prezira moze da se rodi nesto: da nema vise mirenja sa onima koje preziremo. Mislim da na taj nacin mozda mogu malo da mobilisu opozciju, da se malo dovede u red i prizove pameti, toliko koliko moze.
Postoji li opozicija bez medija? Da li su oni mozda zahvaljujuci medijima stekli iluzije o sopstvenoj velicini i bezuslovnoj podrsci gradjana?
- To je apsolutno tacno. Ali paradoksalno je da su se stranke koje su bile najvise u medijima, najvise skrsile sada kada su mediji nedostupni. One koje su uvek bile manje i marginalnije uslovno govoreci, koje nikad nece zavladati Srbijom gradjanske orijentacije, a ipak, bez njih nema demokratije, one su i dalje to sto jesu.
Da li vas novi komad "Pad" sledi angazovanu nit vasih prethodnih drama i da li je naslov opsta metafora nase situacije?
- "Pad" je malo zaostreniji od mojih prethodnih drama. Moze se citav protumaciti od naslova, koji je potpuno transparentan: u "Padu" se radi o padu. Postoji esej Umberta Eka koji sam procitala pre par godina koji je govorio o korenima fasizma, svuda gde se pojavljuje. Recimo, volim da kazem da je to komad o tome kako se dogodilo da smo od gradjana pali u narod. To je prica o skupini ljudi koji stvaraju sebi svoju kucu, to jest drzavu i na kraju se sunovracuju. To su, naravno, srpske gluposti. Ali, mi nemamo licencu na njih. Ovaj komad se radi u produkciji sa Gradom teatrom Budva i sa austrijskim Festivalom iz Graca, Stajerise herbst, dakle, tamo gde vlada Hajder. I oni su mi rekli da je to u stvari komad o njima i o Hajderu. Rec je o necemu sto je arhetipsko za fasizam, sto se vrlo lako primeni na drzave koje su u agoniji. Nije to komad o Milosevicu, nije samo o nama. To je komad o svim onim milionskim skupinama ljudi koji jednostavno nisu vodili dovoljno racuna, pa im se dogodio fasizam. Eto, to je mozda moje preradikalno misljenje, ali ja zaista mislim, naucno je dokazano, eksperimentom potvrdjeno, da mi zivimo u golom fasizmu; to sto se on manifestuje na malo drugaciji nacin nego Hitlerov, ne znaci da to nije fasizam.
Evropa se ne gradi na zrtvama
Kako se "Pad" zavrsava?
- Zavrsava se jednim zagrobnim tangom za novu Evropu; sto govori o tome kako ti, koji su izvan zatvora u kojem se mi nalazimo, samo zele da sve zatrpaju nekim humusom, zasade muskatle, lepe aleje hrizantema, izgrade supermarkete i autoputeve i da na tom smradu krenu u neku drugu pricu. Ni Evropa se ne moze praviti tako, ni na cijim zrtvama! Prema tome, nije to kritika samo nas, nego svih koji su nas zakljucali u ovaj zatvor, sa ovim ovde ludakom.
A kako se zavrsava nas "srpski komad"?
- Ja imam nekoliko scenarija, od kojih zvanicno govorim samo jedan, a to je: Milosevic ce se povuci.
Ja sam nista i to mi se svidja
Pomenuli ste podsmeh. Cinjenica je da je strah poslednjih godina prisutan kod vecine obicnih ljudi, koji polako gube repere sa normalnim nacinom zivota i gradjanskih sloboda, koje im se redom uskracuju, cak i sloboda u najbukvalnijem smislu? Da li i vi osecate taj strah, kako se borite sa njim?
- Strah je apsolutno prirodna i nuzna pojava, ali strah je i alibi za sve; ne mozete nikog naterati da nekoga voli niti da bude hrabar. Ali niko ne moze da se krije iza sopstvenog straha. Ja mislim da se ti klinci iz Otpora stide svog straha. Bez te vrste stida nema revolucije, kava god da je - tako da mora da se rodi neki heroizam, a to je pobeda sopstvenog straha. Postoji strah za golu egzistenciju, za sopstveni zivot, ovde u ovoj situaciji, ali mora da postoji strah od moralnog sunovrata. Jer, sto bi moj zivot bio vredniji od tudjeg? Ako se nisam bojala kako cu ja da nastavim da zivim, kada su ljudi oko mene u svim okolnim zemljama ubijani, naravno da ce to nasilje polako, polako da se primice ovde gde ja zivim i sad se odjednom bojim; a nisam se bojala kada su oni snajperi skidali decu po Sarajevu. Ako se nisam bojala sopstvenog moralnog sunovrata sto cutim i nista ne radim tim povodom, ako tada ljudi nisu imali strah sta ce biti sa njihovim savestima, sa ovom zemljom, gde ce se vratiti svi ti dzelati, presvuci se lepo, useliti u nase solitere i ziveti kao nase komsije, taj strah znaci nije postojao. A sada se, odjednom, bojimo. Tog straha se moramo stideti, a ako ga i ne pobedimo, bar se mora kriti...
