Izvor: SrbijaDanas.com, 27.Sep.2019, 18:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

POZDRAV IZ KANJONA REKE VRATNE: Priroda kanjon premostila sa tri najviša kamena mosta u Evropi

Da sam u naslovu teksta stavio da sam prešao sa jedne na drugu stranu kanjona dubokog četrdesetak metara i širokog tridesetak metara, iako ljudska ruka dve litice kanjona nije spojila nikakvim mostom, a nisam se spuštao u kanjon, niti koristio paraglajding, čitaoci bi pomislili da to nije moguće i da izmišljam.

I bili bi u pravu, da nije u pitanju kanjon reke Vratne u Istočnoj Srbiji, četrdeset kilometara od Negotina, nedaleko od Brze Palanke. Jedinstven spomenik prirode >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << u Evropi. Čine ga brza i bistrooka planinska rečica Vratna, duga 24 kilometra, kanjon i tri kamena mosta, u obliku lukova, koja spajaju dve strane kanjona.

Mostovi su prirodni a mi možemo samo da nagađamo da li su oni delo božijih ruku, kako smatraju u obližnjem manastiru ili reke Vratne, koja ispod njih veselo žubori, žureći prema svom ušću u mutni Dunav, kako tvrde naučnici.

Kanjon Vratne počinje od ograde istoimenog manastira, koji je početkom 14. veka, u vreme vladavine kralja Milutina Nemanjića podigao arhiepiskop Nikodim.

Mada sam u Vratnu stigao samo sa namerom da posetim manastir i sestrinstvo koje vodi sestra Martina, doskorašnja direktorka muzičke škole u Knjaževcu, iznebuha sam doneo odluku da se ispnem do krsta koji se nalazi na stenama iznad manastira i izbliza pogledam čuvene kamene slavoluke.

Kako u manastiru nisu imali nikakvu drugu obuću, na uspon sam krenuo u cipelama. Put vodi zaobilazno, kroz gustu hrastovu šumu, kroz koju su rečne bujice napravile brojne vododerine. Kao i kad sam ovde dolazio pre mesec dana, penjući se prema krstu ponovo sam imao sreću da se susretnem sa jelenom lopatarom. Nije se uplašio. Mirno me je pogledao i skrenuo u šumu. Monahinje pričaju da ih u kraju oko manastira ima mnogo. Osim jelena, u ovoj šumi ima muflona, 57 vrsta ptica, 10 vrsta slepih miševa, stepskih tvorova, vidri, jazavaca, kuna...

Poslednjih dvadesetak metara do krsta je strmi kameniti uspon, pa su planinari iz Negotina na stene pričvrstili debelo uže. Kod znamenja zatičem dve devojke, sa mladićima.

Od krsta se pruža lep pogled na manastir i dolinu koja se od njega prostire, ali krst se nalazi na ivici oštrih stena i dovoljna je mala nepažnja pa da čovek izgubi ravnotežu i sunovrati se niz kamenjar.

Sa druge strane, „na dohvat ruke“, na rastojanju stotinak metara jedan od drugog nalaze se prva dva kamena mosta, preko kojih se može preći preći na suprotnu stranu kanjona.

Mostovi su vitki i uski, po izgledu lukova podsećaju na Stari most na Neretvi u Mostaru i prelazak preko njih je opasna i bespotrebna avantura. Posebno u cipelama sa glatkim đonom. Na pola mosta sam se pokajao što sam krenuo. Pogled u kanjon dubok 30-40 metara podjednako fascinira i plaši. U jednom trenutku sam pomislio ako padnem da bi vest o tome trebalo objaviti pod naslovom: "Slomio vrat u kanjonu Vratne".

Zbog tog sam do druge strane vodio računa da više ni jednom ne pogledam u ambis ispod sebe a o vađenju telefona iz džepa i fotografisanju nije bilo ni govora. Na kraju sebi sam obećao da više neću praviti ovakve gluposti.

S druge strane, niz strmu koziju stazu, sa koje sitan kamen beži ispod nogu, spustio sam se u kanjon, do rečice Vratne, preko koje je napravljen mali drveni most. Pogled na dva mosta iznad kanjona deluje nestvarno. U podnožju mostova nalazi se nekoliko pećina, iz kojih dopire šum vode.

Posetu trećem kamenom mostu, trećem prerastu, kako ga stručno nazivaju, ostavio sam za neku sledeću priliku, jer je udaljen oko dva kilometra.

Mrzelo me da se ponovo pentram uz strmu stranu, pa sam odlučio da pokušam da do samo dve stotine udaljenog manastira stignem kroz kanjon. Dugo nije bilo pravih kiša, reka je dosta presušila, pa sam uspevao da, prelazeći sa jedne na drugu stranu vode, pređem oko 150 metara.

Voda je bistra, ambijent pomalo nestvaran. Kao da se nalazite u nekom drugom svetu, daleko od civilizacije. Međutim, kad sam pomislio da sam ispao pametan što sam odlučio da idem niz reku, naišao sam na prepreku koju nisam mogao da savladam. Na samom izlazu iz kanjona, nedaleko od mesta gde se u Vratnu uliva manji potok, voda je dublja od jednog metra, a sa obe strane vode su okomite i glatke stene. Kroz bistru vodu je bezbrižno jurilo desetak pastrmki, koje očigledno nisu navikle da ih na ovom nepristupačnom mestu neko uznemirava.

Odlučio sam da se ne vraćam, već da se na tom mestu uspnem uz strmu stranu, zaobiđem stene i posle njih se spustim do rečice i manastira. I opet pogrešio. Trebalo mi je 15 minuta da savladam strminu od nekih 10-15 metara. Lavina zemlje i kamenja se pod nogama odranjala u reku, retko šiblje za koje sam se hvatao se sa korenom čupalo iz tanke zemljane podloge, a kamenje za koje sam se hvatao krto, ispucalo od snegova i hladnoće.

Do reke s druge strane sam stigao prašnjav, uprljane garderobe i poderanih cipela. Koliko sam mogao, oprao sam se u bistroj vodi, savladao žicu kojom je ograđeno manastirsko imanje i susreo se sa zabezeknutim pogledom jedne monahinje, koja je krsteći se iskazivala svoje čuđenje zbog toga što se ne vraćam "kud i svi ljudi", već kroz kanjon. Odakle ko zna otkad niko nije banuo.

Nastavak na SrbijaDanas.com...