Izvor: Politika, 26.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POTROŠNJA INSTITUCIJA
Ideja o instituciji koja nije u klasičnom smislu deo administrativnog aparata, ali ima regulatorne nadležnosti, ovde još nije prihvaćena
Brzina kojom se u Srbiji troše nove institucije pravi je pokazatelj njene zaostalosti. Za svega nekoliko tranzicionih godina, mnoge su prešle put od uvođenja do potpunog gubitka ugleda, a da nisu ni dobile priliku da pokažu opravdanost. U radio-difuziji žrtve ove neumoljive potrošnje danas su sva tri stuba koja čine savremeni evropski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "dualni sistem" – nezavisno regulatorno telo, javni RTV servis i komercijalna televizija. U ovdašnjoj verziji, sve tri izgledaju kao eksperimentalno polje za pokazivanje kakva u stvari ne bi trebalo da bude njihova uloga. Zajednički uspeh tako temeljnog urušavanja novog može biti samo sprečavanje promena i uspešnog razvoja radio-difuzije.
Četiri godine posle donošenja novog zakona, RRA još nije imala šansu da demonstrira superiornost novog regulativnog koncepta i njegovu prednost u odnosu na vladu ili skupštinu. Ideja o instituciji koja nije u klasičnom smislu deo administrativnog aparata, ali ima regulatorne nadležnosti, ovde još nije prihvaćena. Tek kada je počeo izbor Saveta RRA mnogima je postalo jasno da njegova velika ovlašćenja nisu samo garant nezavisnosti, već i ozbiljna opasnost po gubitak političke kontrole nad medijima. Zbog toga su i vlada i skupština složno onemogućile rad Saveta RRA, koji je sa svoje strane pokazao da vrlo dobro razume i prihvata političke nagodbe. Istina, i u drugim zemljama radiodifuzni saveti imali su mnogo sukoba sa političkim ustanovama – u zapadnoj Evropi češće sa izvršnom vlasti, u istočnoj češće sa parlamentom. Iz ove naizgled nelogične istorije sukoba krije se naivno uverenje mnogih u centralnoj i istočnoj Evropi da su parlamenti jedini pravi predstavnici naroda, i da su pobedom na izborima logično dobili i kontrolu bar nad javnim medijima. U zapadnoj Evropi je ova vrsta veze pokidana ranije, a i period liberalizacije uglavnom je povećao ambicije vlada i ojačao njihovu ulogu u oblasti, jer su komercijalni aspekti radio-televizije postajali važniji od kulturnih ili političkih.
Nezavisna regulatorna tela su relativno nove institucije u evropskoj radio-difuziji i povezana su sa liberalizacijom tržišta i ukidanjem monopola javnih radio-televizija. Komercijalne televizije su, izuzev u Velikoj Britaniji u kojoj se to desilo već sredinom pedesetih godina prošlog veka, u kontinentalnoj Evropi nastajale tokom osamdesetih i razvijale se uz priličnu kontrolu javnih politika u tim zemljama. Njihov razvoj omogućen je i snažnom tehnološkom ekspanzijom u oblasti i slabljenjem javnih, državnih, televizija posle gubitka monopolske pozicije. Branitelji pristupa "tržište je najbolji regulator" zato i imaju problem da objasne kako je danas sigurno najregulisanija TV u Evropi koju ima Britanija – istovremeno i najkvalitetnija televizija. Uz to, ona je i najkonkurentnija industrija na evropskom radiodifuznom tržištu.
Na obe vrste izazova EU pokušava da odgovori dobro osmišljenom politikom koja, kako to nadležna komesarka Vivijen Reding kaže, ne sme da kaska za tehnološkim razvojem i zadovolji se ispravljanjem neželjenih posledica, već mora da se bavi usmeravanjem razvoja. U tom poslu danas su ključna kompetentna, nezavisna i odgovorna regulatorna tela koja u javnom interesu regulišu radio-difuziju i pripremaju što bezbolniji prelazak na digitalno emitovanje koje je u Evropi već zakazano za 2012. godinu.
Regulatorna tela se u ovom poslu suočavaju sa velikim problemima, ali se mnoga sa njima i uspešno nose. Svakako najčešće isticani pozitivni primer u tome je britanski Ofkom – primer koji ni na koji način ne pominjem radi poređenja već kao podsećanje na "normativni ideal" koji postavlja standarde.
Dakle, umesto pet nezavisnih regulatornih tela u raznim domenima radio-difuzije, zakonom o komunikacijama iz 2003. godine, u Velikoj Britaniji je stvoreno jedno jedinstveno telo – Ofkom. Njegov posao nije da politički kontroliše medije nego da rukovodi razvojem u skladu sa vrednostima koje društvo želi da afirmiše i slobodama koje želi da štiti u radio-difuziji. Društveni prioriteti se definišu i u oblasti komercijalne televizije – u ovoj zemlji danas ima tri televizije sa nacionalnim pokrivanjem, pored Bi-Bi-Sija, i javno se ne osporava stav da je odluka o njihovom broju kao i javnim obavezama takođe predmet regulative. Konačno, Bi-Bi-Si, uzor svih javnih televizija, funkcioniše na osnovu povelje koja se obnavlja svakih deset godina i koja ističe u decembru 2006. Velike debate o budućem izgledu ove najstarije javne RTV stanice u svetu vode se već dve godine. Očekuje se da će njihov rezultat biti obnavljanje povelje, čije će važenje potrajati skoro do trenutka kada će se Bi-Bi-Si približiti stotoj godini postojanja.
Do tada će se već i na sve glasnija pitanja o budućnosti javnog RTV servisa znati jasniji odgovori.
U međuvremenu, sasvim po strani od razgovora o budućnosti, provincijalno zapetljana u nerazrešive probleme svoje prošlosti, bez svesti o značaju institucija, Srbija nastavlja da ih troši radije nego da im da šansu da počnu da rade.
Profesorka Fakulteta političkih nauka
Snježana Milivojević
[objavljeno: ]
