Izvor: Politika, 31.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POLITIKA ČISTIH STOLICA
Kad je ono počelo u Demokratskoj stranci da se lomi na liniji Boris Tadić – Čedomir Jovanović, učestvovao sam u nekoj emisiji RTS-a i zagovarao ideju da bi stranke u Srbiji trebalo da se nauče poštovanju razlika, te da legalizuju frakcije, a ne da se odmah dohvate noža i izdele na manje delove. Uostalom, rekao sam tada, nema te iole veće stranke u kojoj ne postoje razlike u mišljenjima i samim tim frakcijski potencijal, osim u Srpskoj radikalnoj stranci.
Maja Gojković, u tom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trenutku gradonačelnica Novog Sada i, ako me sećanje ne vara, još s funkcijom potpredsednice stranke radikala, sedela je u televizijskom studiju preko puta mene, značajno se nasmešila, a posle emisije me je pitala – otkud mi ideja da toga nema u Srpskoj radikalnoj stranci.
U međuvremenu, stvari su se donekle kristalizovale i taj makar mali rascep na personalnom nivou postao je vidljiv, a u naslovu iz jučerašnje "Politike" koji glasi "Pukotina u vrhu SRS-a?" višak je, rekao bih, samo – znak pitanja.
Pretpostavljam da čitalac zna kako je ova priča aktuelizovana, odnosno da je Maja Gojković najavila mogućnost da se kandiduje za predsednika Srbije, a Tomislav Nikolić, otadžbinski šef stranke, odgovorio je da joj je bolje da čuva Novi Sad i stranačke pozicije... Ne bih rekao da je ova podgrejana priča dovoljna za zastupanje teze da u okviru Srpske radikalne stranke postoje dva krila – modernizatorsko i tradicionalno, jer barem u javnosti i ova stranka deluje monolitno, kao, nažalost, i sve druge.
Sve su naše partije liderske i, gle apsurda, najmanje takvom izgleda Srpska radikalna stranka, makar zbog okolnosti da je je njen nominalni lider, Vojislav Šešelj, opravdano odsutan s domaćeg političkog terena. Sve se stranke jednače s imenima predsednika i to u širokom rasponu, od Velje Ilića do Čedomira Jovanovića, da ne pominjem Borisa Tadića, Vojislava Koštunicu i Mlađana Dinkića. Čak i s imenom preminulih, kao u slučaju SPS-a, ma šta o tome mislio Ivica Dačić. Kao što se i izumrla stranka, poput JUL-a, jednači s živom Mirom Marković.
Nije ovo samo simbolički znak da je slabašna unutarstranačka demokratija u parlamentarnim partijama u Srbiji i da se, i u najrazvijenijem stadijumu demokratičnosti, tamo gde toga ima, priča svodi na ono što su komunisti zvali "demokratskim centralizmom" – odnosno, možeš ti da pričaš pomalo i da talasaš pomalo, ali ima da bude kako ja kažem.
Unutarstranačka nesaglasja uvek su se završavala cepanjem stranke. Zamislite da je Demokratska stranka legalizovala postojanje liberalne frakcije. Dobro, ruku na srce, ne mogu ni ja da zamislim tako nešto, a još teže je izračunati da li bi neusitnjeni kapaciteti dojučerašnjih partijskih drugova izbacili bolji izborni rezultat.
U politici, kao i u fizici, važe zakoni sinergije i spajanje dve sile ne proizvodi rezultat jednak zbiru početnih sila, ali moglo je i da se dogodi da kombinacija "partija plus frakcija" izbaci dobar rezultat pa da Božidar Đelić bude premijer, kao što su obećavali.
Imamo, međutim, posla sa živim ljudima. Neko bi rekao i življim nego što je pristojno. Liderske ambicije, pa i liderske partije sasvim su prikladne "ovom stepenu društvenog razvoja" i neki cinik bi još dodao da je to usko povezano s potpuno netransparentnim načinom finansiranja stranačkih poslova.
Nas, građane, moglo bi da bude i baš briga zbog ove stranačke navade da se podele čim se mrko pogledaju, da nije te neprijatne okolnosti da od partija zavisi i kvalitet našeg života. Logična je pretpostavka da bi sa razvojem unutrastranačke demokratije i demokratičnost u društvu bila veća, a bila bi manja mogućnost manipulativnog spajanja partijske sile sa silama iz sveta novca ili neke druge moći i interesne sfere.
Znaci oporavka doći će, uostalom, s ukrupnjavanjem partijske scene i s koalicionim zagrljajima koji se prave iskreno, pre izbora, a ne u koalicionom postizbornom klinču od koga pucaju kosti i njima i nama.
Naravno, incident Gojković – Nikolić, samo je povod za ovu priču, odnosno autor ne veruje da se ova stranka strukturalno cepa po liniji nekakvog modernizatorskog i tradicionalističkog krila. Ali, čuda su moguća. Kao što su na "Marakani". uoči utakmice s "Rendžersom", odlučili da operu stolice, što, po sopstvenom priznanju, nikada pre nisu uradili.
glavni urednik nedeljnika "Vreme"
[objavljeno: ]
