Izvor: Politika, 12.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POLITIČKA AKUPUNKTURA
Kina nije monolit, pa je blanko osuda zemlje i njenog naroda uprošćena na način koji se koristio za Srbe u vreme Miloševića, ili bi mogao da se primeni na sve Amerikance zbog kršenja ljudskih prava u Abu Graibu ili Gvantanamu. Takva retorika uvek samo gura u nacionalizam
Dok na TV gledam kako olimpijska baklja putuje svetom u misiji promovisanja ideala mira, razumevanja i prijateljstva, osećam da sa slikama nešto nije u redu. Barijere, sukobi demonstranata i policije, hapšenja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pozivi na bojkot. Neko se pobrinuo da put plamena više razdvaja nego što spaja.
Rastu pritisci da se Igre iskoriste kao politička akupunktura. Da se Kina kao savremena ekonomska supersila izbode zbog kršenja ljudskih prava, represije na Tibetu, odgovornosti za katastrofu u Darfuru. Sve je počelo posle 14. marta i sukoba u prestonici Tibeta, Lasi. Pristalice pokreta Slobodni Tibet tvrde da je u obračunu sa snagama reda ubijeno stotinak ljudi. Zvanični Peking govori o 20 žrtava – pripadnika većinskog naroda Han koje su ubili separatisti ove kineske oblasti.
Olimpijada se otvara u avgustu i činilo se da će sve proticati na način koji će komunističkim vlastima omogućiti da zemlju i njen spektakularan ekonomski bum predstave u najboljem mogućem svetlu. Domaćin nesumnjivo želi da iskoristi veliki parti. Neko bi da ga pokvari optužbama o represiji i prevaspitavanju budističkih sveštenika.
Tibet je nesumnjivo u modi. Posebno za profesionalne demonstrante. Duhovni vođa tibetanskih budista, dalaj lama, obilazi svet šireći optužbe o „kulturnom genocidu” himalajske oblasti. Ne govori o nezavisnosti, podržava igre u Pekingu, ali nekako stičem utisak da je upotrebljen kao detonator krize koja treba da potkreše krila kineskom letu u nebo.
Vreme u kome se sve dešava više je nego simptomatično. U Daramsali, sedištu dalaj-lamine „vlade u izbeglištvu” na severu Indije, krajem marta, pojavila se predsednica Predstavničkog doma američkog Kongresa. Gospođa Nensi Pelozi rekla je sledeće: „Ukoliko se ljudi širom sveta koji vole slobodu ne suprotstave kineskom ugnjetavanju i Kine i Tibeta, onda smo izgubili moralni autoritet da bilo gde na svetu govorimo u ime ljudskih prava”.
Tako se Put baklje pokazao kao dobrodošao povod za kritiku komunističke vlasti. Serijal incidenata počeo je u Grčkoj, preneo se u London, a odatle u Pariz gde je olimpijski plamen skandalozno četiri puta nakratko morao da bude gašen zbog sukoba sa demonstrantima, pa onda doveo do promena rute u San Francisku.
Sve u vezi sa olimpijadama je političko. Tokom haotičnog putovanja baklje, neko se namah setio da je prvi ovakav spektakl organizovao Hitler, uoči Olimpijade 1936, kad je 3.442 arijevska trkača poslao da nose baklju na 3.442 kilometra dugom putu od hrama Here u drevnoj postojbini igara, Olimpiji, do Berlina. Zar tadašnja Amerika aparthejda nije iskoristila Džesi Ovensa, crnogatletičara na kome je politički kapitalisala da bi samo koju godinu kasnije crncima bilo zabranjeno da se bore u prvim borbenim linijama?
Najzanimljiviji mi je sada Džordž V. Buš koji, uprkos najavljenom bojkotu nekih zapadnih lidera i uprkos pozivu vodeće trojke kandidata za njegovog naslednika, namerava da ode na ceremoniju otvaranja. „Radi se o sportskom, a ne političkom događaju”. Interesantan je komentar čoveka koji je podržavao američki bojkot Olimpijade u Moskvi 1980. kako bi protestovao zbog sovjetske invazije na Avganistan gde su ratovali mahom protiv istih ljudi protiv kojih Amerikanci ratuju danas. Četiri godine kasnije sovjetski blok uzvratio je bojkotom igara u Los Anđelesu zbog „preterane komercijalizacije” i „nedostatka bezbednosti”.
Bušu je ekonomski interes jači i od jevanđeljskih principa demokratije i ljudskih prava zbog kojih je intervenisao u Iraku. Zar sve to nije destilisana politika? Tibet nije Kosovo. Kao što Srbija nije Kina.
Mnogi su, pokazuje istorija, publicitet prolaska plamena iskoristili za ciljeve koji nemaju veze sa Olimpijskim igrama i njenim idealima. Umesto da im bude omogućeno da se bore za izlazak na podijum za medalje, sportisti su često korišćeni kao pioni u globalnoj partiji šaha.
Neopaganska ceremonija baklje oduvek je nekog provocirala. Nekad simpatično, kao uoči Olimpijade u Melburnu 1956. kada je neki student, pretvarajući se da je sportista, gradonačelniku Melburna uvalio baklju načinjenu od muških gaća koje su gorele u konzervi pričvršćenoj na nozi od stola. Nekad nepristojno, kao u slučaju kanadskog TV producenta koji je na vatri zimskih igara u Kalgariju 1988. zapalio cigaretu.
Gorivo olimpijskom plamenu najčešće je davala politička propaganda. Ali, koga sada treba opomenuti, bojkotovati, kazniti? Kina nije monolit, pa je blanko osuda zemlje i njenog naroda uprošćena na način koji se koristio za Srbe u vreme Miloševića, ili bi mogao da se primeni na sve Amerikance zbog kršenja ljudskih prava u Abu Graibuili Gvantanamu. Takva retorika uvek samo gura u nacionalizam i zatvorenost – u kojoj je Kina provela dva milenijuma.
Igre je svojim strpljivim radom platilo 1,4 milijarde Kineza koji iskreno žele da ugoste svet i da ga bolje upoznaju. Onih koji imaju sve razloge da veruju da se njihova zemlja menja nabolje. Kina nije demokratija, ali Hani, Tibetanci, Ujguri i ostali veruju da će kinesko društvo nastaviti da bude sve otvorenije.
Opasno je ukoliko kratkovidi politički mineri ne žele da dopuste promociju takve Kine. Opasno je kada se kineski čuvari, koji baklju prate na putu kroz 21 državu na šest kontinenata, porede sa novim crvenim gardistima, uterivačima straha i ideologije iz vremena Kulturne revolucije Mao Cedunga, vremenom koje nema nimalo sličnosti sa savremenom Kinom. Zaista sumnjam da su nosioci baklje poslati da bi bili primerci komunističke superiornosti.
Peking se nikada nije previše obazirao na to šta o njemu misle u svetu. Organizatori ponavljaju da olimpijski plamen pripada svim ljudima sveta, osuđuju proteste kao „sramne”. Kinezi su s pravom uvređeni. Ljuti su što ih za tragediju Darfura optužuju oni koji su okupirali Irak. Velika zemlja ne dopušta da joj neko drži pridike ili kvari slavlje u koje je uloženo više od 40 milijardi dolara.
Kako će Kinezi reagovati ukoliko Olimpijada bude više upamćena po demonstracijama i bojkotu stranaca kojima je Tibet u srcu nego po ostvarenjima kineskih organizatora i sportista? Etnički ponos je moćna sila. Narastajući patriotizam i vojna moć su tridesetih godina prošlog veka od liberalnog Japana napravili ekspanzionističku i militarističku silu.
Moto pekinške Olimpijade „Jedan svet, jedan san” zbog nereda na Tibetu ugrožen je. Minut ćutanja? Ne, ipak treba slaviti. A ukoliko baklja postaje političko sredstvo da se zapali javno mnjenje, bolje je smanjiti plamen. Makar ga sveli na upaljač iz Kalgarija.
Boško Jakšić
[objavljeno: 13/04/2008]
.jpg)
