Izvor: Politika, 17.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PO GLAVI STANOVNIKA
Teško se oslobađamo nasleđa sopstvene političke istorije: nemogućnosti da "disidenstvo" odvojimo od "nelojalnosti". Ukoliko se dogodi da pripadnik stranke ima drukčije mišljenje po nekom pitanju, odmah je na meti sumnjičavih pogleda. Partijska lojalnost podrazumeva potpuno pokoravanje Poznato je da sa opštim saglasnostima ne stojimo najbolje, pa utešno zvuči misao koja kaže da je "demokratija više plod pat-pozicija i nedostatka konsenzusa nego prethodnog jedinstva i konsenzusa".
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Pošto su se poslanici vratili sa odmora, a pred nama su i dalje sudbinske teme, neke pripadnike političke elite na ovo valja podsetiti. Možda i nije sve tako loše kao što se čini. Neslaganja i kritičko mišljenje i te kako su nam potrebni, jer demokratije nema bez razlika.
Kako stojimo na tu temu? Da li angažujemo sve raspoložive potencijale, što bi bilo normalno za vremena koja s pravom nazivamo teškim? Ako već nisu previše spremne na dijaloge sa političkim neistomišljenicima, koliko su stranke demokratske iznutra?
Uskogrudost je prva reč koja se nameće u odgovorima. Partijsko sektašenje ili savezi spravljeni na parcijalnim interesima već godinama onemogućavaju da identifikujemo skup nacionalnih interesa koji bi bili dogledni cilj svih vlada.
Pre nekoliko meseci neki ovdašnji politikolozi došli su do zaključka da partije nemaju demokratske principe unutarstranačkog delovanja, što ugrožava demokratizaciju društva i države kojom upravljaju. Glavni "blokatori" su umanjena sloboda izražavanja članstva i prava na frakcije, način kandidovanja i postupak unutarstranačkih izbora i neograničena moć vođa i izvršne vlasti.
Teško se oslobađamo nasleđa sopstvene političke istorije: nemogućnosti da "disidenstvo" odvojimo od "nelojalnosti". Ukoliko se dogodi da pripadnik stranke ima drukčije mišljenje po nekom pitanju, odmah je na meti sumnjičavih pogleda. Partijska lojalnost podrazumeva potpuno pokoravanje. Pravo na neslaganje je gotovo teoretska floskula.
Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Vukašin Pavlović nazvao je današnje stranke "Ahilovom petom" demokratije ističući da bez podizanja kvaliteta i demokratskih kapaciteta političkih partija nema ni bolje vlade, parlamenta, uprave i sudstva – nema kvalitetne države i demokratije.
I dok stranke i dalje prepoznajemo po liderima a ne po programima, one se sebično drže isključivo sopstvenih kadrova. Vernost za vernost. Nagrađuju poslušnost. Nema čak ni unutrašnjeg dijaloga, nema utakmice ideja i mišljenja. Do bola banalizujemo čuvenu Deng Sjaopingovu misao da nije važno da li je mačka bele ili crne boje – već je važno da lovi miševe.
Inženjeru profesionalcu partijsko članstvo nije potrebno za izradu projekata. Vodoinstalater će biti sasvim zadovoljan ako njegova radnja ima dovoljno mušterija. Savesna bolničarka možda i pomišlja da bi mogla da postane glavna sestra – zato što je svi cene.
Svi oni računaju da je zemlji potrebno njihovo znanje. Čekaju i – najčešće greše. Jer šta su radile i rade stranke? Drže se čvrsto mantre da sopstvene članove treba nagraditi po svaku cenu. Nije bitan kvalitet posla koji će obaviti, bitno je da je moj član na tom mestu. I bitno je da zna da bez mene neće daleko dogurati. Formula JUL-a. Ili kriznih štabova docnije.
Stranačka uskogrudost istiskuje kvalitetne ljude kojima politika nije alatka karijernog uspeha. Povlačili su se pred naletom partijskih pretorijanaca i pre oktobarskih promena. Povlače se i danas. Ne samo da im je muka od karijerista, već i od stranaka. Zar političari ne pomišljaju da bi – zarad svog i ugleda sopstvenih partija – ponekad morali da pred agresivnim političkim kameleonima zatvore vrata.
Ne vidim preveliku spremnost da se angažuje svekoliki srpski "rezervoar znanja" koji je svakako bogatiji od stranačkih. Pitajte Gorana Živića, profesora filozofije iz Zrenjanina, prošlogodišnjeg laureata nagrade dr Zoran Đinđić. Autor "Aristotelovog pojma polisa", nestranačka ličnost, raspoređen je na mesto dvorišnog radnika!
Samo Srbija može sebi da dopusti takav luksuz. I ne verujem da bi se profesoru to desilo da je iza sebe imao neku stranku. Tako recikliramo situacije koje ljude od profesionalnog integriteta guraju u apatiju. Ne znači da sposobnih i časnih nema i po strankama, ima ih, ali opšta klima motiviše partijske plebejce kojima je do partije koliko do lanjskog snega.
Naravno da je svako sklon da između dvoje ili troje odabere onog ko mu je na ovaj ili onaj način bliži. Tu nema spora i nije Srbija što se toga tiče nikakav izuzetak. Pamtim britanskog diplomatu kome je karijera ubrzana od trenutka kada je njegov brat ostvario ozbiljan izborni uspeh na listi laburista u Londonu.
Svako će vam ovde reći da nema ništa protiv principa "svoj svome" – pod uslovom da se uvaže elementarni kriterijumi kvaliteta. Rođak ili prijatelj može da bude malo lošiji od suparničkih kandidata, ali ne mnogo lošiji. To je teoretski model, a da vidimo da li se poštuje. Sada će ista ona malopre pomenuta većina reći da se ne poštuje. I to najviše po liniji stranačke pripadnosti. Čak i više od rođačkih naklonosti.
Ova država sasvim je retko homogen tim – kao u vaterpolo bazenu, na primer. U političkoj stvarnosti ona je mnogo češće samo prost zbir svojih partijskih sastavnih delova koji funkcionišu kao koalicije i opozicije. Ministarstva ili javna preduzeća podsećaju na davnašnji feudalizam: obećaj vazalnost, dobićeš posed. Ako smo nekada imali preveliku količinu ideologije po glavi stanovnika, sada imamo previše partijnosti.
Jedno je naš mentalitet. Oličen tipičnom mudrošću i obazrivošću onog seljaka koji je u vreme socijalista rekao da će glasati za SPO – kada Vuk pobedi. Ili kasnijom odlukom DSS-a da – posle Koštuničine pobede – obustavi prijem novih članova. Da rado ide Srbin u pobednike nije ništa novo.
Problem je u strankama. Svaka politika – sem građenja ugleda zemlji i podizanja standarda življenja njenih stanovnika – treba da ima i svoju obrazovnu dimenziju. Tako smo stigli do klizavice. Koliko su naše stranke pripravne da doprinose promeni mentaliteta, stvaranju slobodnog i kvalitetnog političkog miljea, angažovanju pomenutih inženjera, vodoinstalatera, bolničarke i profesora Živića?
Malo ili nimalo. Sebično se ponašaju prema spolja, poprilično dogmatski iznutra. Prema svecu i tropar. Ne bih da povredim poštene stranačke aktiviste koji su u partije ušli vođeni svojim političkim idejama, ali u partijske mase infiltriralo se suviše kompromisera, prevrtača, velikih profitera ili sitnih karijerista.
Oni van stranaka bolno uviđaju da ne dobijaju poslove jer se poslovi dele po stranačkim kvotama. Suočavaju se s nametnutom dilemom: ili se pridružiti pobednicima koji svakodnevno seku rođendanske torte, ili ostati dosledan sebi u siromaštvu.
Stranke kao da oko toga nemaju dilemu. Pripravne su da se bogato zahvale donatorima i da zažmure pred činjenicom da su oni koliko do juče drešili kesu njihovim političkim rivalima. Baveći se politikom od danas do sutra oslanjaju se na ljude kojima je partijsko članstvo samo motor ličnog bogaćenja, šansa da prigrabe dopadljivu poziciju koja obećava procente mita.
Narod posmatra i ćuti. Što ne znači da ne vidi. Onda na izborima kazni partije povezane sa korupcijom i poveruje obećanjima onih drugih da će biti čisti, da će nagrađivati rad a sankcionisati nerad, da će njihov unutarstranački život biti ogledalo demokratizma.
Politika je kvarljiva roba, mada u svakom vremenu ima svoju etiku. Nisam viktorijanski puritanac, ali sve bi – pa i partitokratija – moralo da ima neku meru. Moralnu, obrazovnu, zovite to kako hoćete.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
