Izvor: Glas javnosti, 02.Sep.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PIŠE: VLADIMIR ĐUKANOVIĆ - Samoubistvo propalog avanturiste
Tvorac američke spoljne politike koja se bazira na principu „realnosti“, uz minimum uvažavanja međunarodnog prava, Henri Kisindžer, svojevremeno je izjavio da „biti neprijatelj SAD je opasno, ali biti prijatelj SAD je pogubno“. I zaista, ova rečenica bi trebalo da bude vodilja svim svetskim političarima, posebno onima koji su na čelu država koje samo formalno imaju nezavisnost, a zapravo su manje-više američke kolonije. Da budemo precizni, i Srbija se svrstava u red tih država.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
Kisindžerovu rečenicu nije poslušao Mihael Sakašvili, aktuelni gruzijski predsednik. Naprotiv, on se iz dana u dan trudio da pokaže svoju poniznost i veliko prijateljstvo sa SAD. Tako je izbegao „opasnost“ od konfrontacije sa SAD, ali je došao do stadijuma „pogubnosti“po svoju državu, što se posle kratkotrajnog rata sa Rusijom najbolje vidi. Za vek vekova je izgubio Južnu Osetiju i Abhaziju, a vojska mu je u tom ratu ne samo poražena, već totalno ponižena. Sada mu je ostalo da žvaće kravatu pred kamerama. Da nije bilo ruske dobre volje kada je reč o prekidu daljih dejstava, verovatno bi ruski tenkovi danas bili i u Tbilisiju, a Sakašvili u najboljem slučaju negde na Zapadu, tražeći azil.
Isto kao u Srbiji
Sakašvili je vlast ugrabio putem čuvene „Revolucije ruža“ 2003. godine i to na krajnje sumnjiv način. Nesporno je da je Gruzija pod vlašću Ševernadzea, u čijoj vladi je Sakašvili jedno vreme bio ministar pravde, dosegla gotovo najviši stepen siromaštva. Korupcija je cvetala, kriminal je harao, društvo je doživljavalo totalnu eroziju, a CIA je sve to lepo iskoristila da do juče svog Ševernadzea zbaci sa vlasti i da dovede još poslušnijeg Sakašvilija. Scenario je bio sličan onom koji se i kod nas odigrao. Izborna komisija je proglasila da se ide u drugi krug i da Ševernadze vodi u prvom krugu. Ali, ne lezi vraže. Sakašvili i koalicija oko njega ne priznaju rezultate, pozivaju narod na ulice da brane „izbornu volju“, upada se u parlament i tu je kraj priče. Ševernadze jedva izvlači živu glavu i biva sklonjen na nekoliko kilometara od Tbilisija, gde „svojom voljom“ pred kamerama prihvata „izbornu volju“ građana. Uzgred, da bi scenario bio isti kao i u Srbiji, potrudio se pokret „Kmara“ (dosta) koji je za svoj simbol, zamislite slučajnosti, imao pesnicu „Otpora“. Kasnije se ispostavilo da su treneri omladincima iz „Kmara“ pokreta bili upravo viđeniji beogradski otporaši, koje je direktno CIA poslala da pomognu kolegama u rušenju režima u Gruziji. Ponovljeni, ovog puta, za Zapad, „prvi demokratski izbori“ doneli su i „prvi demokratski rezultat“. Od 83 odsto izašlih birača, za Sakašvilija je glasalo skoro 98 odsto!!! Skoro kao kod Envera Hodže u socijalističkoj Albaniji. Razlika je samo u tome što su kod albanskog diktatora na birališta izašli apsolutno svi građani, koji su stoprocentno glasali za njega. No, za Zapad, a posebno SAD, na takve izbore u Gruziji nije smela da padne ni najmanja mrlja i, naravno, odmah je proglašena pobeda „demokratske“ Gruzije.
Od samog početka svoje vladavine Sakašvili je vodio izrazito antirusku politiku. Šta drugo i očekivati od nekadašnjeg američkog đaka i stipendiste. Da bi dokazao svoje poltronstvo prema SAD, Sakašvili je čak i svoj kabinet iz koga se obraća javnosti preuredio da izgleda kao kabinet američkog predsednika. Bez obzira na to što su Rusi i Gruzini, kao dva pravoslavna naroda, živeli u prilično dobrim odnosima, Sakašvili je zbog svoje mržnje prema Rusiji učinio sve da te odnose poremeti, konstantno provocirajući Rusiju. Te provokacije su dotle išle da je čak i Međunarodna krizna grupa u svom junskom izveštaju od ove godine ocenila da je zapravo Sakašvili pravi krivac zbog dovođenja Abhazije u skoro predratno stanje. Uzgred, Međunarodna krizna grupa je organizacija koja radi isključivo za interese Zapada, ali ni ona nije mogla da sakrije realnost koja je bila više nego očigledna.
Razbijena opozicija
Na unutrašnjem planu, Sakašvili je bezmalo postao monarh. Opoziciju je totalno ugušio, proglašavajući je za izdajničku, tako da je sve naredne „pobede“ na izborima ostvarivao uz zastrašujuću represiju prema neistomišljenicima. Toliko je daleko otišao da su opozicione partije bile izbačene iz svojih prostorija, pa su svoje kancelarije bile prinuđene da presele na ulicu. Ipak, da bi se osigurao u potpunosti, naredio je policiji da opoziciju totalno razbije, a pojedine čelnike opozicije je čak i pohapsio. Tako je na parlamentarnim izborima omogućio koaliciji koju predvodi da u gruzijskom parlamentu dobije skoro dvotrećinsku većinu.
Što se medija tiče, tu je tek situacija više nego zabrinjavajuća. U Gruziji ne postoji nijedan opozicioni list, a svaki pokušaj da se takav časopis napravi doživljava fijasko, jer uredništvo vrlo brzo „poseti“ neko iz policije. O elektronskim medijima bolje da ne pišemo.
Sakašvili ne preza ni od represije prema nacionalnim manjinama. Cilj zastrašivanja manjina je da se slučajno niko ne drzne da informiše o bilo čemu svoje sunarodnike u susednim državama, kao što su Jermenija, Azerbejdžan i Turska, o stanju u Gruziji.
Ruse nisu shvatili ozbiljno
Rusija više nije imala kud, linija do koje je dosezala njena
tolerancija bila je prekoračena vojnim napadom na Južnu Osetiju. Ruska
vojna moć sada je mnogo veća nego 1999., kada nas je NATO besomučno
bombardovao. I na kraju EU i NATO donosili su političke odluke koje
nisu mogli vojno da podrže.
Džordž Fridman, „Stratfor“
Ko zapravo piše ovaj tekst? Vladimir Đukanović, Džordž Fridman, ili ekipa Glasa javnosti?
