Izvor: Kurir, 09.Jan.2011, 11:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PETSTO SLIČICA I TRI BALONA ZA BITANGU
Dok se smrzavam na minus mnooogo, teško je da ne pomislim na toplinu Majamija, gde sam živeo do pre godinu dana. Neretko u ovo doba godine šetao sam se u bermudama i papučama ili vozio motor u majici kratkih rukava.
Kao što rekoh u svojoj biografiji napisanoj za Kurir, još uvek objašnjavam sebi i drugima zašto sam se vratio. Imao sam lepo zadovoljstvo da radim za momka koji predstavlja neku normalnu stranu džet-seta. Jedan od običnih mladih ljudi koji jesu bezobrazno bogati, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << ali i dalje sebe doživljavaju kao srednju klasu jeste moj Gazda Bob.
Kao ljubitelj akcije i svih mogućih prevoznih sredstava, poseduje sve što je viđeno na TV reklamama i po internetu. Ima desetak džetova za vodu, gliser, jahtu, nekoliko motornih sanki (da se nađe), one motorne četvorotočkaše, ima i poligon za skejt na terasi, skejt s motorom, pa čak i četiri aviona, ali se ne kurči, već ih koristi kao dodatni biznis.
Bob najviše voli motore. Nedavno je poklonio starijem bratu novcati „porše kajman“ samo da bi imao mesta u garaži za najnoviji od dvadesetak specijalno rađenih motora. Bob je zavisnik od adrenalina. Skače s padobranom, roni s ajkulama, četvorotočkaša za brdske predele diže na zadnje i zanosi na bočne točkove. Išao je na obuku kod čuvenog Travisa Pastrene da nauči da skače salto unazad s motorom.
Ono, zaleti se na skakaonicu i izvrne u rikverc, dočeka na točkove i nastavi vožnju. Čak je i kupio mini-buldožer „bobket“ da bi radio neke akrobacije s njim. Vremenom sam ukapirao razliku u mentalitetu. Kod nas, kako rasteš i sazrevaš, postaješ ozbiljniji i manje detinjast. Mladi bogataši u Americi, kako stare, imaju samo skuplje igračke.
Recimo, ja kad sam bio klinac, nije bilo mnogo igračaka. Klikeri su bili osnovna zabava, pa su tu bile sličice - malo „životinjsko carstvo“, a više fudbaleri i timovi. Još ne mogu da prežalim 1. septembar 1976, kad sam polazio u školu i iz nekog razloga jedino ja nisam dobio balon pun helijuma, koji leti. Imao sam ja one balone koji vise na konopčetu, da se razumemo, ali s helijumom nisam.
I srce me boli za onog malog Strongmena, koji jedini u celoj školi, staroj Jugoslaviji i na svetu nije imao balon. Možda i nije bilo tako, ali ja se tako sećam. Kasnije, kad se pojavio video-rekorder, kako smo ga tada zvali, pojavili su se i spotovi, koje smo mi razmenjivali i presnimavali kao što su se nekad razmenjivale sličice. U to vreme omiljena mi je bila Nemica Nena i njen planetarni hit „99 luft ballons“. Opet neki baloni.
Da je nekom život maćeha, a nekom majka, potvrđuje i primer mlađanog plejboja poreklom iz Vlasotinca, pravnika koji je doktorirao na pravnom pitanju nuklearnog oružja poznatijeg kao „Satelit sam, tim se dičim“. Osećam da je Davinić kao mali bio fasciniran sličicama, balonima, baš kao i mnogi klinci, ali se, eto, njemu posrećilo da ima skupe igračke kad poraste.
Za 500 sličica „Kosovo iz ptičje perspektive“ i tri balona marke „makabi“, ili tako nešto, platiće čovek i 30 miliona dolara državnih para. Potpuno ga razumem. Ipak je on zadržao nešto od one dečje naivnosti i čistote, a ne kao mnogi koji ga kritikuju smatrajući da je uzeo proviziju. Uostalom, šta zna dete šta je 30 miliona?
