Izvor: Politika, 17.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PAVLE KUJUNDŽIĆ
Pred nama su izbori, pravo vreme da se i političari sete da postoje poljoprivrednici, paori, selo i problemi u selu. Ako malo bolje osmotrimo, sve političke stranke svoju kampanju počinju obilaskom nekog uglednog domaćina, srednjeg ili čak velikog farmera, naravno, člana te, dotične stranke, obećavajući da će kada oni dođu na vlast, sve svoje snage i resurse staviti u funkciju poboljšanja uslova privređivanja poljoprivrednika, i uopšte uslova života na selu. Gužva i buka traju dok >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << traje predizborna kampanja, a onda...
Naravno, kamere neće zabeležiti neki prosek, ili čak siromašna gazdinstva pa se u javnosti stiče utisak da situacija u agraru uopšte nije loša. A kakvo je pravo stanje stvari?
Mi, poljoprivredni proizvođači smo totalno osiromašeni, sa zastarelom mehanizacijom, bez mogućnosti da iz sopstvenih sredstava obnovimo proizvodnju, sa usađenim tradicionalizmom, bez želje da učimo o novim tehnologijama proizvodnje i istu primenimo i na našem imanju. Želimo da nam bude bolje, ali da se oko toga neko drugi potrudi. Kada mi se, pre dve-tri godine, jedan proizvođač požalio da je niska otkupna cena mleka i tražio od Udruženja poljoprivrednika Subotica da interveniše kod Mlekare da se cena povisi, zamolio sam ga da mi napravi kalkulaciju cene koštanja mleka, da bi delegacija koja ode na razgovor imala neku polaznu osnovu. "Ne misliš, valjda, da ću da ti pišem doktorsku disertaciju" – bio je njegov odgovor. Lepo mi je objasnio da on ne želi da se zaduži, jer neće da bude nikome dužan, ne želi da uveća svoju proizvodnju, jer i ovako misli da puno radi, samo bi voleo da za ono što sada proizvede dobije više novca. Nažalost, samo lepe želje, a neostvarive. Ali, problem je u tome što su to reči jednog relativno mladog proizvođača, a tako razmišlja većina. Međutim, da bismo opstali, bićemo primorani da promenimo svoje navike i način proizvodnje, da puno učimo i naučeno da primenjujemo.
Sredinom prošle godine, posle dugog natezanja, donet je Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Zakonopisac je želeo da se poljoprivrednicima da mogućnost da obrađuju državno poljoprivredno zemljište uz nadoknadu, a koje su u poslednjih 50 godina potpuno besplatno koristili društveni kombinati. Posle privatizacije kombinata, novi vlasnici su nastavili da koriste i državno poljoprivredno zemljište. Zbog toga je i pre nekoliko godina jedan od onih koji su kupili kombinate rekao da njega proizvodnja pšenice košta tri dinara, a naša kalkulacija je bila oko devet dinara po kilogramu. Mi, naravno, plaćamo zemljište koje uzmemo u zakup, po tržišnoj ceni. Međutim, do realizacije ideje zakonopisca doći će vrlo teško, što su i prve licitacije, koje su već održane, i pokazale. Neke lokalne samouprave, kojima je data nadležnost da naprave plan i program uređenja i korišćenja državnog poljoprivrednog zemljišta, nisu imale sluha za svoje proizvođače u lokalu. Zbog toga će selo i dalje da odumire, a mladi, umesto da ostanu na selu i bave se poljoprivredom, odlaziće u grad, tražeći posao, a time stvarati i veći pritisak u gradovima. Ovo je samo jedan od razloga zašto se poljoprivrednici moraju udružiti i uzeti aktivno učešće u rešavanju, za njih, bitnih pitanja.
[objavljeno: ]
