Izvor: Politika, 20.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oživeo Darin dom
Od kako je primila pod svoj krov izbegličku porodicu Stanković iz Bihaća, Dara Lazarević iz suvoborskog sela Brezna kaže da je dobila posinka, koga zove sinom, snahu i unuka, njenu najveću radost, dvogodišnjeg Đuru
Gornji Milanovac – Otkako sam ostala sama u kući, sve mi je postalo teško i dosadno. Nemaš sa kim da prozboriš, niti zalogaj da podeliš. Nisam znala šta ću sa sobom i tolikom samoćom, a meni je 74 godine. Onda mi je komšija Mirko, izbeglica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz Like, nastanjen u jednom domaćinstvu preko potoka, predložio da mi dovede jedan izbeglički bračni par sa detetom. Pristajem, rekla sam mu, ali da se posavetujem sa bližnjima – počinje nam svoju priču Dara Lazarević, iz sela Brezna, na istočnim obroncima Suvobora, koja tu živi sama, od kako je preminuo njen suprug Miloljub. Dece nisu imali.
I kao što je obećala komšiji Mirku, sazvala je Dara svoja dva devera, sinovca i dve sinovice, tri bratanca i brataničinu. Predočila im da je stara i bolesna, da ako neko od njih hoće da preuzme brigu o njoj, može da računa da će naslediti kuću sa okućnicom i pomoćnim objektima, plus osam hektara zemlje. Ali, svi su se izgovarali svojim obavezama, zaposlenjima u gradu... E, onda im Dara saopšti da će da usvoji jednu porodicu iz Bosne i, budu li je prihvatili kao majku i svekrvu, naslediće imanje. Rodbina se oduševila predlogom, spremna da primi pridošlice kao svoje.
– Pozvala nas je da najpre vidimo da li nam se sviđa njeno imanje. Obišli smo svaku parcelu, šumu, pregledali kuću i zgrade i, u poređenju sa onim što smo imali u Čestobrodici kod Požege, gde smo u privremenom boravku proveli nekoliko godina, shvatili da je i nas Bog pogledao. Pitala nas je da li je malo to što nam nudi za brigu o njoj do kraja života. Nije, bogami, malo, a supruga i ja ćemo se truditi kao da je reč o rođenoj majci – nastavlja Darinu priču Duško Stanković, koji je pre 12 godina morao da napusti rodni Bihać..
I tako se, početkom februara, pred Darinom kućom zaustavio kamion u kome je bio Duško, njegova supruga Radojka i sinčić Đuro, pet-šest ovaca, koza i skromno pokućstvo. Stankovići su se trajno doselili u Breznu, a Dara je dobila posinka koga zove sinom, snahu i unuka.
Duško je odmah pokazao da ima vredne ruke. Istrugao je letve, zagradio voćnjak i tor ispred štale, uzorao 2,5 hektara njive i zasejao ječam, zob, krompir i kukuruz, sa svojom Radojkom uredio baštu sa povrćem. U štali je ostala krava, koju je Dara već mislila da proda, jer niti je mogla više da je hrani, niti da je muze. A tu je 30 ovaca i jaganjaca, koza sa dvoje jaradi. Prinoviće se još koja krava, a u planu je da se kupi i traktor. Tako je spaseno jedno brezansko imanje (još mnoga vape za domaćinom) kojem su pretile kopriva i kupina, tako će još godinama iz odžaka Darine kuće da se vije dim.
– Nedavno smo proslavili Đurin drugi rođendan, imali smo 40 gostiju, a znate li koliko dugo u Brezni nije slavljen dečji rođendan. Nadam se da nećemo ostati samo na Đuri – nada se Dara i vragolasto namiguje dečakovim roditeljima.
– Školi u našem selu, osnovanoj 1841. godine, preti katanac. Nema devojaka i momaka, nema svadbi, pa nema ni dece, a njihov plač i smeh su najveće dragocenosti – zaključuje Dara Lazarević.
Boško Lomović
[objavljeno: 21/04/2008]
