Izvor: Politika, 22.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovoga puta o bezvoljnosti
Opštepoznata stvar, koju i pored toga često ponavljam, jeste da su zbirke priča, danas, neka vrsta književnih siročića, ne zato što im se ne zna otac, već zato što izgleda da ih (skoro) niko ne želi u svojoj blizini. Dok se pesnički čin još uvek smatra kao nešto najknjiževnije u književnoj republici, dok roman tu i tamo uspeva da se izvuče iz književnog geta i postane manje ili više javna činjenica, zbirka priča uvek iznova stoji tu gde jeste, između vina i vode, između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poezije i romana.
Kada se uzme u obzir da je Mihailo Pantić poetički vezan za priču koja nikada ne postaje deo romana, onda se kritičar zbilja može zapitati da li između atmosfere Pantićevih priča i njegove odanosti žanru priče postoji neka dublja veza.
Čini mi se da zbirka priča "Ovoga puta o bolu" daje potvrdan odgovor na to pitanje. Naime, dve su reči ključne u ovoj Pantićevoj zbirci: jedna je izgovorena u naslovu i lajtmotivski se ponavlja u citatima koji otvaraju svih pet poglavlja ove Pantićeve zbirke priča – to je reč bol. Druga reč ostaje u senci, neizgovorena, a ta je reč bezvoljnost.
Atmosfera bezvoljnosti dominira gotovo svim pričama sakupljenim u ovoj zbirci: u njoj se oslikava povlašćeni prostor Pantićevog opusa, Novi Beograd, taj malo više ljudski, malo manje humani depo koji se u Pantićevoj prozi više pojavljuje kao mesto nedogađanja priča, nudeći tako modernoj urbanologiji paradoksalnu sliku žive nekropole. U bezvoljnosti odjekuju udari godina Pantićevih junaka, a to su otprilike godine Ahmeta Nurudina uvećane za jednu deceniju, taman onoliko koliko je potrebno da se ništa više ne poželi i ništa više ne može. Najzad, bezvoljnost je moto koji je moguće prikačiti uz onu mikrozajednicu koja je po prirodi stvari oslonac građanskog društva, u vremenima dok je ono postojalo – a to je porodica. U Pantićevoj prozi, ako porodica uopšte postoji, onda je to bezvoljno postojanje, bez unutrašnje snage i vitalizma, bez smisla i cilja.
Sada je jasno zašto ovoga puta Pantić piše o bolu. Mogao bih dodati: o nevidljivoj boli. Pantićevo interesovanje pre svega je usmereno na egzistencijalnu bol, na bol egzistencije (post)modernog čoveka kojoj nisu neophodna ni hardcore istorija, ni bitna (politička) vremena, već se tako reći razvija i odvija sama od sebe, kao rezultat kraha svih velikih priča, pa i one najmanje od svih velikih – porodične priče. Upravo zato Pantićeve priče uvek računaju na odnose u mikrozajednici, zato se čuvaju velikih događaja i velikih komentara, zato Pantićev Novi Beograd izgleda kao neko izdvojeno ostrvo prepunjeno spavačima koji ne mogu da se probude iz svog košmarnog egzistencijalnog sna, pa tako ostaju spaseni od košmarne jave. Pantićeva proza je tako pokušaj da se uobliči bol svakodnevice, bol životne ispražnjenosti, a ne bol istorijske punine. Gotovo da bismo mogli reći da je zbirka "Ovoga puta o bolu" na sebe preuzela jedan izvorno modernistički zadatak: da toj nevidljivoj, svakodnevnoj boli da neki oblik, da je učini vidljivom.
Eto zašto, na kraju krajeva, ovo mora biti zbirka priča: ako je poezija znak vere u reč, a roman identičan volji za svetom, onda priča ostaje jedan, izvorno nihilistički, žanr, žanr u koji (gotovo) niko ne veruje i žanr koji ni u šta ne veruje: ni u jezik, ni u liričnost, ni u (romaneskni) svet. Diskretni tragovi književnosti razasuti po Pantićevom tekstu više dočaravaju lik pisca koji više ne veruje ni u šta, pa ni u književnost, nego što pružaju neku vrstu utehe u druženju sa prijateljima iz prošlosti. Kao rezultat tog nihilizma, te svesti o sveopštoj potrošenosti Pantićeve priče nekada deluju siromašno, ali je ta siromašnost intencionalna: u pitanju je potreba da se ostane dosledan u neverovanju, a ne nesposobnosti autora da priče obogati. Ali, ipak, najbolje stranice Pantićeve proze nisu tamo gde bol dokazuje zašto je glavni junak ovih priča već, upravo, na onim mestima u kojima čitalac naslućuje stidljivu senku nečega što izlazi iz okvira sverazarajuće boli, bilo da je to pismo, telefonski poziv, pecanje, ili trčanje. Male stvari koje, u malim životima, mogu biti velike i visoke kao katedrale.
[objavljeno: ]
