Izvor: B92, 09.Okt.2013, 16:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ovo su mere za spas Srbije

Ove mere su mere za spas ekonomije, za spas Srbije, iako znam da će one spasti opoziciju, a nas sasvim sigurno uništavati, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić.

On je kazao da je ekonomska situacija je veoma teška i to ne treba kriti.

- Mi smo decenijama trošili ono što nismo zaradili, i to sad sve dolazi na naplatu. Kad vam zemlja za četiri godine poveća zaduženost sa 30 na 60 odsto BDP, kad istovremeno svake >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << godine imate povećanje fiskalnog deficita, pad industrijske proizvodnje, onda rezultat mora da bude takav da jedino možete da preduzimate bolne i teške rezove.

Nije lako kad bilo kome oduzmete deo primanja, a on misli da je zaslužio i više od toga jer se teško živi. Ali, to mora da se desi. Nema tu više nikakve filozofije. Penzioneri će naravno ostati netaknuti, kao i ljudi koji primaju manje od 60.000 dinara. To je jednostavno strukturno dobra mera koju podržava MMF jer ne dira u ono što je najzdravije. Mi ne diramo privatni sektor koji je najzdraviji deo društva. Ovde se oduzima ono što je bio nedozvoljeni deo potrošnje. Direktor koji ima 200.000 dinara platu, imaće sada zaradu od 167.000. On s tom sumom može da živi kao sa 200.000 dinara, a znate li kolika je to ušteda za budžet - kaže u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.

Ali zar to nije novi udar na srednju klasu, intelektualce?

Ne. Ovde se ne gađa srednja klasa. Ko ima platu 70.000 dinara, za njega su to minimalna izdvajanja. Ne možete da kažete da je srednja klasa onaj ko ima platu veću od 120.000 dinara. To je udar na njih. Srednja klasa su privatnici koji vuku zemlju napred...

Ali i profesori, lekari, sudije, tužioci...

Najveći deo prosvete nam prima platu do 60.000, i to se na njih uopšte ne odnosi. Ovom merom je obuhvaćeno 179.843 ljudi, ali od toga najveći broj, oko 130.000, ima platu do 80.000 dinara, što znači da je to minimalno: na zaradu od 70.000, to je 2.000 dinara, od 80.000 je 4.000 dinara, od 90.000 je 6.000, i na platu od 100.000, to je 8.000 dinara. To se jednostavno neće osetiti. Ova mera najviše pogađa političare, ljude postavljene na različite visoke funkcije, direktore javnih preduzeća, pomoćnike ministara, zaposlene u RRA... A ja ne mislim da su oni srednja klasa. Ali, naravno, da budem otvoreniji i da kažem nešto što političari ne bi rekli - nemamo izbora. Zahtev MMF je bio da idemo na zarade od 40.000 i tako bi upravo udarili na srednju klasu. Ovo je nešto što smo morali da uradimo. I kraj. Imate litar vode - pa ne može od njega da se napije 50 ljudi. A deset ljudi ipak može nešto da popije od tog litra i utoli donekle žeđ. U javnom sektoru to može da prođe, jer je bolje da ti ljudi ne dobijaju otkaze nego da nastave da rade. Očekujem da će u sklopu te reforme razumeti da moraju da pokažu veći trud i angažman. Razmišljam o sastanku sa svim zaposlenima u javnoj upravi, da svima stavimo do znanja kako mora da se radi u javnoj administraciji.

Da li je to samo početak reformi? Jer, u svetu se već godinama priča da štednja nije najbolje rešenje, već razvoj. Koje su tu mere?

Te teorije stalno slušam. To je bila Miškovićeva teza, koja možda nije sasvim tačna - da ne treba da se štedi, nego narodu treba podeliti kredite da troši što više, jer će to povećati domaću tražnju, podići domaću privredu, obavezati ljude da kupuju domaće proizvode... To ne zvuči nelogično, međutim, nije sasvim realno. Mi moramo i na troškovnoj i na prihodnoj strani budžeta da pravimo nove stvari.

Koje tačno?

Na troškovnoj, jedna od ključnih mera jeste smanjenje subvencija pre svega za naša preduzeća u restrukturiranju, za neka javna preduzeća. Za Železnicu smo izdvajali između 150 i 200 miliona evra. Srbijagas nam je rak-rana. Bukvalno. Postoje čak neke jezive stvari koje ne smem da vam kažem javno. Ne zato što se plašim Bajatovića, Srbijagasa ili bilo koga u ovoj zemlji, već zato što je to loše za zemlju da kažem.

Da li je zbog toga ugrožen projekat Južni tok?

Ne mislim da je ugrožen. Imamo bezbroj problema sa subvencijama, javnim preduzećima, njihovim nesolidnim poslovanjem. Oni su u prethodnom periodu dobijali naloge - idi kupi Agroživ, idi kupi Srpsku fabriku stakla. Ljudi nisu bili normalni. Kakve veze ima Srbijagas s tim biznisom! Ali, valjda su tako radili da bi prikazali lažnu sliku. Bolje je bolestan biznis ugasiti i napraviti zdrav nego sve vreme one firme koje su u stanju da im je potrebna eutanazija, održavati u životu i uništavati mnogo veći organizam. To je jedan od ključnih problema. Nemam iluzije da je lako graditi populističku priču protiv mera Vlade Srbije. Ali, ako ništa, sreo sam jednog čoveka koji je zadovoljan, koji mi je rekao: "Hajde da nešto preduzmemo po tom pitanju." To je Dušan Kovačević. Čovek je došao prvi put kod mene i rekao mi: "Ja umem da prepoznam glumce. Super je to uraditi. Ja sam znao bivše naše predsednike od Miloševića pa nadalje, i znam ko su glumci, a ko nisu. A ti nisi." I onda mi kaže Kovačević: "Kako je moguće da Narodno pozorište ima 860 zaposlenih, a Zvezdara teatar samo 20?" I ja se to pitam. A imaju isti broj predstava, isti broj posetilaca. U čemu je onda problem? A vi sada da kažete: "Hajde da otpustimo samo 50-60 u Narodnom pozorištu", cela država bi nam skočila na glavu i rekla bi: "Aha, eno ih otpuštaju, a mi smo protiv otpuštanja." Zato što kod nas ne postoji logika zdravog biznisa, kod nas ne postoji priča o profitabilnom biznisu, kod nas ljudi ne razumeju da smo završili sa socijalizmom i socijalističkim samoupravljanjem, nego da živimo u kapitalizmu i da moramo da se ponašamo tako što ćemo da trošimo koliko imamo.

Da li je to ta nova vizija Srbije koju nudite? Gde vi vidite zemlju za četiri, a gde za osam godina?

Da, samo nisam siguran da će to biti ostvareno zbog nedovoljne snage i velike neverice Srba u bilo kakve promene, u bilo kakvu želju da se neke mere izguraju, da se negde nešto napravi. Jer, pre nego što je bilo ko čuo kakve ćemo mere da donesemo, novine i televizije su bile pune kritika. Najsmešnije mi je bilo prošle nedelje kad B92 pravi anketu jeste li protiv mera vlade. I naravno, svi su protiv mera, a niko nema pojma koje su to mere i protiv čega su. Ne mogu da verujem, da sam to video na Hepi televiziji, pa da kažem "u redu", ali to sam gledao na B92. To govori o našem negativističkom pristupu, cinizmu, sarkazmu, o tome da budete protiv svega. Uvek.

A šta vam kaže na sve to MMF?

Razgovarao sam s ljudima iz MMF dva sata. Užasno težak razgovor. Nekako su oni teški, taman koliko i ja. Tu se niti ko osmehne, niti ima tu nečeg ljubaznog među nama. Najhladnija moguća pristojnost s najjezivijim uslovima i zahtevima s obe strane. Ali, ljudi iz MMF su u pravu. Oni navode da ćemo, ako se ovako nastavi, za godinu dana ovde imati Argentinu. A šta to znači? To znači da ne bismo imali više novac za vojsku i policiju, haos na ulicama, da ne bismo imali za lekove u državnim i privatnim apotekama. Imali bismo bukvalno upadanje po svim prodavnicama. Čak su postojale ideje da se ide na laki bankrot, ali smo odustali od toga, rešili smo da oporavimo Srbiju. Ove naše mere su mere za spas ekonomije, mere za spas Srbije, iako znam da će one spasti opoziciju, a nas sasvim sigurno uništavati. Zato što je mnogo važnije šta će se dogoditi u zemlji, nego šta će se dogoditi s političkim strankama na vlasti.

Da li ćete ulaskom u ekonomiju ugroziti tu veliku popularnost koju imate? Ili se plašite da ćete na tom putu ostati sami, kako je u intervjuu Nedeljniku rekao Dušan Kovačević, kojeg ste pomenuli?

Znate li koliko sam dobio poruka od raznih PR stručnjaka, od ljudi koji mi stvarno ili tobož pomažu, koji su mi rekli: "Nemoj da se mešaš u ekomoniju, nemoj da preuzimaš odgovornost za to, pusti to ovome ili onome." Odgovorio sam: "Tako ste mi rekli oko Kosova, tako ste mi rekli oko svake teme, ali sam uveren da bar dobar deo ljudi razume šta je neophodno uraditi." Razumem da mnogi ne žele da gledaju u budućnost i prave planove za 2016, već samo šta će da urade za dva dana ili dva meseca.

Tako je bilo kad su prvi put bili potrošački krediti, odmah je 1,2 miliona ljudi uzelo te kredite od 5.000 evra i potrošili ih na letovanja i kupovinu veš-mašina. Niko to nije uložio u biznis, jer niko ne razmišlja o biznisu. Kod nas se čeka da ti država obezbedi posao. Pogledajte samo komentare političkih stranaka kako država nije obezbedila posao. Ali nije to posao države. Zadatak države je da ti obezbedi uslove da ti možeš da nađeš posao. Tu ima mnogo nekorektnog odnosa u politici, ali nešto sam naučio, i sam se nekad tako ponašao. Da ne budem licemer i da to ne kažem sebi. Ne mogu da kažem za period poslednjih četiri-pet godina, ali ranije svakako. Moraš da kažeš ljudima kakve stvari jesu i šta planiraš da uradiš, ma koliko to bilo teško i nekome se ne sviđalo. Moramo sebe da naučimo da radimo više, napornije. A ako ne budemo u stanju, nismo ni prva zemlja koja je propala, niti bilo šta drugo.

U intervjuu Nedeljniku Vučić je pričao i o odnosu s predsednikom Nikolićem, Đilasu i Đulijaniju, svom poslednjem susretu s Đinđićem, zašto sluša šta pričaju i Vesna Pešić i Emir Kusturica, o Kosovu i novoj spoljnoj politici, o tome da li je nemački čovek, zašto zna da će ga Amerikanci baciti kao istrošenu krpu, povratku Šešelja, sukobima unutar samog SNS-a, ali i tome ko tačno stoji iza kog medija u Srbiji...

Izvod iz ekskluzivnog intervju u novom broju Nedeljnika

Nastavak na B92...