Izvor: Blic, 24.Jan.2018, 18:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovo što Kusturica radi, je l' to beše altruizam?
Kustendorf je u nedelju zatvaranjem jedanaestog festivala obeležio svoj deseti rođendan.
Ja sam na proslavu krenuo još prošlog utorka. Ustao sam rano, oprao auto i ovo malo kose što imam, obukao svoje odelo za premijere i krenuo put Mećavnika sa još lepšom i bolje obučenom devojkom kao suvozačem. Posle dugo godina, došao sam na otvaranje kao gost, a ne kao deo organizacionog tima, spreman da u potpunosti uživam u filmovima, muzici, hrani i neizbežnom alkoholu bez etiketa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << punih sedam dana. Još pre čina otvaranja festivala, dok sam sa prvim od mnogo prijatelja koje sam godinama sticao na tom neverovatnom mestu, pio rakiju od kruške, onako s nogu, kako dolikuje šanku i čokanju, na moje ogromno zadovoljstvo zamoljen sam da ujutru moderiram radionicu sa Paolom Sorentinom umesto Emira Kusturice, u daljem tekstu Profesora. Naravno da sam prihvatio, mada dok ovo pišem shvatam da je glupo budući da ne znam da l’ bih smeo da odbijem. Otvaranje je bilo posvećeno Vladimiru Majakovskom i Ljilji Brik i njihovom nemom filmu u kojem i glume. Sorentino je dobio nagradu za budući film i zvanično otvorio festival. Ruben Ostlund je uzeo mikrofon i dugo pričao njemu jako smešnu priču o dolasku na festival. Verovatno je on jedan od duhovitijih Šveđana, ali sigurno nije najduhovitiji Mokrogorac. Sreća te je genije filma i divan tip pa mu sve oprostimo u prvim minutama filma ovenčanog najsvežijom Zlatnom palmom koji je srpsku premijeru imao baš to veče.
Altruizam
Nisam slučajno pomenuo ćelavost na početku teksta. Gledao sam se jutro posle otvaranja u ogledalu. Prvi put kada sam bio ovde imao sam 22 godine i puno više kose. Mamurluk sam mnogo lakše podnosio. Jednom rečju, tada sam bio visok, crn, krupan i imao sam plave oči, a danas... Danas sam mnogo mudriji, maštovitiji, obrazovaniji i socijalno inteligentniji i tada, dok sam se gledao u ogledalu, shvatio sam da je za to i te kako zaslužan Kustendorf. Kao i mnogi drugi, ja sam ovde suštinski odrastao. Valjevo me je odgajilo. Kustendorf me je oblikovao kao umetnika. Profesor nije stvorio reviju dobrih filmova i muzike. On je stvorio možda jedinu istinsku umetničku utopiju koja se svake godine događa u scenografiji od drveta koju je on osmislio i u kojoj živi, ali mu očigledno toliko nedostajemo da je odlučio da svakog godišnjeg doba otvori kapije grada za različite umetnosti i umetnike. Je l’ se to beše zove altruizam?
Najbolji su tu
Dakle, Paolo Sorentino i Ruben Ostlund, dva od tri, po mom mišljenju, najrelevantnija i najbolja savremena reditelja Evrope, a verovatno i sveta upravo su posetila Srbiju, Mećavnik i Kustendorf. Bio je tu i moj novi ali već veliki prijatelj Mihael Roskam, za koga predviđam da će u roku od dve godine biti vodeći studijski reditelj holivudskih filmova sa ogromnim budžetima. Tek je snimio treći film, u drugom su igrali Tom Hardi i maestralni Džejms Gandolfini u svojoj poslednjoj ulozi, a debitantski je bio nominovan za Oskara. Mislio sam da je hrana na Mećavniku najbolja na planeti i da je nemoguće ikada i igde jesti bolje. Prevario sam se. Hrana je bila bolja nego ikad i nekako vanvremenska. Kao i filmovi. Svi. Od jutarnjih projekcija posvećenih velikanima ove umetnosti, preko popodnevnih u segmentu “Savremene tendencije” do onog glavnog, takmičarskog programa koji iznova dokazuje bitnost ovog i ovakvih festivala posvećenih isključivo mladosti i umetnosti. Muzički program je svake večeri dokazivao neraskidivu vezu filma i muzike, a Bajaga činjenicu da je besmrtan budući da njegove pesme, starije od mene, pevaju deca puno mlađa od mene, egzaltirana što je pred njima ofarbani tata srpskog rokenrola i nenormalno je kul.
Šta je nedostajalo?
Profesor je ovaj festival posvetio najozbiljnijim autorima mlađe generacije i ja se usuđujem da kažem da je ovo jedan od boljih festivala, ali ostaje mali žal zbog jedne stvari. Nije bilo toliko posetilaca sa strane kao prethodnih godina koji su dolazili svakodnevno iz raznih delova Balkana. Zamislio sam se u šetnji Drvengradom, a ja mrzim da šetam, osim po snegu, zašto je to tako. Filmovi su odlični, autori poznati, bilo je tu par Palmi, Lavova i poneki Oskar, muzičari iz Francuske i Japana, Vlatko Stefanovski i naravno Emir Kusturica & TNSO sa novim albumom posle dugo vremena, ali onda sam shvatio. Nije bilo poznatih glumaca (ako ne računamo Aleksandra Berčeka koji je došao poslednjeg dana). U toj činjenici se i ogleda tragedija koja je zadesila srpski film. Objasniću to na primeru koji mi je bliži, a to je pozorište.
Srpsko pozorište je već dugo ne u krizi, nego u suštinskoj bezidejnosti, sa svetlim trenucima neobjašnjive, uglavnom individualne bravuroznosti, ali je i takvo u daleko boljem stanju od filma. U takvo pozorište publika najčešće ide iz dva razloga. Prvi je naslov. Tako je bilo koji Nušić, Popović, Kovačević ili Simović krcat bez obzira na kvalitet same predstave. Isto je i sa predstavama u kojima igraju poznati glumci. Nisam rekao odlični nego poznati, i tu treba praviti ogromnu distinkciju, mada se ponekad i to dvoje poklopi. Prosečan gledalac na blagajni želi kartu za bilo koju predstavu poznatog glumca/glumice. Publika ne traži da pogleda novu predstavu nekog reditelja, kao što ni svetska publika film ne vezuje za rediteljsko autorstvo, nego za glumačku listu. Mi smo se nažalost priklonili tom trendu. Krcati su nam 3D bioskopi sa filmovima koje režiraju Harviji Vajnstini, a potpisuju beskičmeni autori, dok će na filmove sa ovogofišnjeg Kustendorfa kada budu u distribuciji doći isti ljudi koju si bili na festivalu i njihovi bliski prijatelji. Ovi filmovi nemaju “poznate” glumce, ali imaju odlične. Zato valjda Oskara za najbolji film dobija producent, a Zlatnu palmu reditelj. Sve mi se više čini da ova metafora o filmu i publici može da se primeni i na mnoge druge aspekte našeg društva, no ne bih o tome.
Profesore, hvala
Sve u svemu, Profesore, HVALA. Za deceniju provedenu u učenju o umetnosti kroz najbolje žurke mog života. Za privilegiju da kroz moderiranje radionica upoznam i dodirnem idole svoje mladosti kako bih se uverio da su od krvi i mesa kao i mi. Za neke ljubavi koje su se dogodile i opstale i na onima koje nisu. Za iskrena prijateljstva koja traju već deset godina, ali i spoznaji o onima koja to nisu bila. Za masnu hranu i dobru rakiju. Za izborano čelo i ćelavu, ali glavu prepunu velikih misli i maštovitih ideja. Za nepravljenje kompromisa. Za osećaj da je sve moguće. Za mesto kojeg nema i koje suštinski ne postoji ali živi i diše zajedno u ljudima tokom sedam snežnih januarskih dana na brdu u zapadnoj Srbiji. Mislim da je ovo definicija utopije. Jer, budimo realni, zahtevajmo nemoguće!
.jpg)
