Izvor: Blic, 19.Sep.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovo je vreme opšte pornografije
Mnogi pobornici promena i učesnici petooktobarskih dešavanja s pravom su razočarani u odnosu na političku elitu. Od političara se očekivalo da urade nešto za ozdravljenje ove države, a ne samo za lične karijere i džepove, za partijske interese. To nas je zakopalo. Bojim se da ćemo se generacijama lečiti od ovog moralnog sunovrata – kaže Slobodan Beštić, poznati glumac koji igra u predstavi „Rođeni u YU“, u režiji Dina Mustafića, čija će premijera biti održana u Jugoslovenskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dramskom pozorištu sredinom oktobra.
„Rođeni u YU", između ostalog, na nesvakidašnji način otvara pitanja šta je, kome i kako Jugoslavija značila. Beštić kaže: –Meni se devedesetih, kao i mnogima, život potpuno okrenuo, propao i to pre svega zbog ljudskog, moralnog rasula. U tom smislu mogao bih da govorim i o ličnom besu, tako da sam poslednjih godina, nastojeći da se izlečim, bio u raspoloženju da ne pričam više o tome. Tu sam knjigu zatvorio. I sada, kroz ovu predstavu, krenusmo opet da čačkamo po tome, da preispitujemo sopstvena iskustva. No, nadam se da to može da bude isceljujuće za nas koji radimo i za ljude koji budu gledali. Mi ne pričamo ko je kriv a ko je prav, nego šta se nama desilo, kako smo kroz to prolazili i prolazimo"
Često se pominje poremećen vrednosni sistem, nemanje koordinata po kojima bi se čovek orijentisao...
To je tačno. Ne samo kada govorim o sebi i svojoj generaciji. Moj sin je rođen ’92, osamnaest mu je godina. Rastao je u raspadanju svega i svačega. Šta on i njegova generacija mogu da izgrade, koje nove vrednosti, kad nemaju gde da ih vide? Ne znam ni koliko mogu i da mu ih prenesem, jer pričam i radim jedno, a kad izađe na ulicu ili oslušne medije, on vidi nešto potpuno drugo. I normalno, u dilemi je da li da mi veruje. To je veliki problem s obzirom na to da nas dvojica nismo usamljeni u toj situaciji. Reč je o težem problemu nego što su finansijske neprilike i krize. Zaista mislim da moramo nanovo da izgradimo identitet i vrednosni sistem. Mislim da će ova predstava biti mala kockica u tom mozaiku našeg povratka pravim, osnovnim ljudskim vrednostima, a onda i društvenim i političkim.
Tu je i pitanje pozicije pozorišta?
U vreme kad sam počinjao da se bavim pozorištem imali smo ideale da pozorište može da utiče na ljude, društvo" Za ovih 15, 20 godina, mnoge stvari su se ispostavile bitno drugačije u odnosu na ono što smo nekada učili, usvajali kao principe. Ovo je vreme sunovrata kulture, komercijalizacije, a njegovo visočanstvo novac diktira način preživljavanja" Iz moje perspektive ključno pitanje je na koji način da uradiš predstavu da bude i komercijalna, a da ne izneveriš suštinske vrednosti?
I da li je to moguće?
Teško jeste, al’ nije nemoguće.
Prošle godine ste igrali u tri predstave: „Bahantkinje", koja je i u glavnom programu ovogodišnjeg Bitefa, zatim „Kabul" i „Igrajući žrtvu". Igrate i u „Srpskom filmu" oko kojeg se pokrenula velika polemika"
To je i bila namera reditelja i pisca scenarija.
Šta mislite o brutalnosti i morbidnosti u filmu?
Morbidnost i pornografija prisutni u tom filmu su metafora za ovo o čemu pričamo – nedostatak vrednosti i posledice. Živimo u vremenu pornografije duše, srca, života, politike, svega. I taj silni mrak u filmu treba da šokira ljude i da ih, ako je moguće, trgne. Imam slikovitu anegdotu. U teretani gde povremeno vežbam priđe mi mladić i kaže kako mu je „Srpski film" bio strašan, užasan i kako nije mogao da ga odgleda odjednom, već deo po deo. Na pitanje zašto, odgovorio je da je to što se u filmu prikazuje bolesno i jezivo. A neposredno pre toga je sedeo, jeo burek i listao novine u kojima na naslovnoj strani piše: „Mesom mrtve ljubavnice hranio psa". Na drugoj strani je bila fotografija polugole koleginice iz teretane koja jaše neku loptu uz naslov: „Banana je bolja od šargarepe". To je naša realnost, nešto što je u medijima svakodnevno, a što ne znam kako bi se moglo nazvati sem pornografija i užas. „Srpski film" nastoji da ošamari, razdrma. Jer, dešavaju se i gore stvari"
Ima li nade?
Skeptičan sam. Mislim da smo se mnogo zaglibili, a ne vidim neku snagu koja to može da reši. Ni na nivou politike, ni na nivou ekonomije. A što se tiče boljitka" možda će deca za nekih tridesetak godina doživeti nešto od slobode koju smo imali 70-ih kada je sve bilo mnogo drugačije, bez obzira šta ko mislio o staroj YU. Iskreno, ne znam kako može da nam bude bolje ako je vrhunski cilj otimačina.
