Izvor: Blic, 09.Jul.2014, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovo je bilo Borino mesto
Voleo je da popije i specijalnu kafu bez kofeina koju je od kuće donosio kod nas, kaže Aleksandar Kostić iz kafića “Talija” u koji je Bora navraćao svaki dan.
Nekoliko sati pošto je stigla vest da je preminuo Bora Todorović, bard našeg glumišta, našli smo se u njegovom omiljenom kafiću “Talija” na Vračaru. Naišli smo na utučene poznanike i poštovaoce koji žive u blizini. Prepričavali su nezaboravne momente druženja sa jednim od najznačajnijih jugoslovenskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glumaca.
Nemoj da im
govoriš gde sam
Na dan operacije slepog creva Bora je imao poruku za suvlasnika „Talije“:
- Rekao mi je: “Nemoj da govoriš ljudima gde sam, da mi ne bi nagrnuli u posetu”... i tada se šalio. Nažalost, posle toga je otišao u legendu.
- Bora je bio veliki šmeker. Voleo je da doručkuje kod nas. Zajedno sa svojim kolegom i velikim prijateljom Draganom Nikolićem imao je jutarnji ritual. Doneli bi kobasice i čvarke, seli za svoj sto i naručili po jednu lozu. Voleli su natenane u miru da ćaskaju i gustiraju piće i meze. Prepričavali bi anegdote iz pozorišta, ali i aktuelne političke događaje. Imalo je šta da se čuje iz tih razgovora - kaže Kostić.
On dodaje da je Bora uvek peške dolazio u kafić i svi su mu govorili da je u formi kao mladić.
- Nosio je sa sobom kafu bez kofeina koju smo mu pripremali posle doručka. Umeo je da ostane kod nas po ceo dan, naročito kada je Novak igrao svoje odlučujuće mečeve. Kada bi reporter kazao da je servirao 200 kilometara na čas, Bora bi naglas pitao: “A koliko je dozvoljeno?”. Svi su se smejali njegovim dosetkama. Bio je izuzetno duhovit čovek. Umeo je glasno da “razgovara” sa Draganom Nikolićem i da se svi u kafiću smeju - otkriva Kostić
Milena Dravić: Svi smo ga poštovali
Čovek, porodičan čovek koji je toliko brinuo o svojoj porodici. Mi kolege smo ga svi respektovali i voleli. Njegov sud o predstavama i filmovima, televiziji bio je nepogrešiv. Svima nam je bilo važno šta on misli, šta će ti on reći. Njegov stil glume ostaće velika škola za sve generacije. Imala sam čast da s njim igram na televiziji, filmu, a najviše u pozorištu. Bili smo partneri punih 14 godina u legendarnoj predstavi „Lari Tompson“ Dušana Kovačevića u Zvezdara teatru. T. Nj.
Željko Jovanović: Plenio je tim osmehom u uglu usana
Kada sam upoznao Boru Todorovića, nisam verovao da se to zaista desilo. Kao što deca misle da je pisce moguće sresti isključivo u čitankama i da ne postoje stvarno, tako sam i ja mislio da Bora postoji samo na televiziji, filmu ili na sceni. I tako, mic po mic, nekako smo se zbližili. Mislim, ja sam osećao da mi Bora postaje blizak. Vremenom smo se zadržavali u kraćem razgovoru, najčešće posle neke premijere, pa onda u malo dužem ogovaranju, nekada glumaca i sve češće političara, ali iako nismo dogurali do dugih razgovora, doživljavao sam ga kao dragog rođaka.
Poslednji put sam ga sreo nedavno, pred premijeru predstave “Viktor, Viktorija“. Oduševio sam se kad sam video da je došao. Izgrilili smo se kao što je i red među rođacima koji nisu u sporu. Bio je kao i uvek, šarmantan, nesklon teškim rečima i „važnim“ mislima, ali sa onim osmehom u uglu usana zbog koga, kao i u svojim ulogama, nikada nije bile moguće pogoditi šta tačno misli i šta poručuje. Bio je to deo njegove neponovljive magije kojom je vladao scenom i kojom je plenio van scene. U bifeu pozorišta, recimo. Borinim preseljenjem u večnost, naša kultura je ostala bez najboljeg dela sebe jer takvih kao što je bio on, skoro da više nema.
Najčitanije SADA:
