Izvor: Politika, 10.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovladati prošlošću
Nisam mogao da pretpostavim da će moj komentar povodom nedeljnog uvodnika "Politike" o presudi Međunarodnog suda pravde uspeti da toliko potrese novinarku ovog lista. Žao mi je što je njime lično pogođena, ali on ne bi ni usledio na redovnu kolumnu ove novinarke, niti, na primer, na tekst objavljen u rubrici "Među nama".
Međutim, tekst Dragane Matović je obojio čitavu nedeljnu temu "Politike" "Prošlost pred nama" i dao joj glavni ton. Smatrajući da je to jedan nepotpun komentar, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji govori o svemu osim o onom što je trebalo da bude tema, a to je, pretpostavljam, presuda Međunarodnog suda pravde i njeni efekti na društvo u ovoj zemlji, osvrnuo sam se na stanje tranzicione pravde, mogućnosti otvaranja teme suočavanja sa prošlošću posle presude i na kolektivne načine odbijanja krivice koji su poznati u uporednoj praksi zemalja koje su prošle kroz slične muke. I kao što u našoj javnosti danas ima afektivnog reagovanja, poricanja i relativizacije presude MSP, ima ih i u samom tekstu gđe Matović i u njenom odgovoru.
Ali ko je ikada rekao da su ovo lake teme i da ovi bolni procesi ne izazivaju jake emotivne sadržaje? Proces preispitivanja prošlosti je jako težak i za običnog čoveka, a kamoli za jedno društvo. Negiranjem prošlosti, kao i negiranjem i poricanjem problema ni jedan čovek i ni jedno društvo neće daleko stići i biće prinuđeni da se vraćaju na tu istu prošlost. Na kraju prošlost ovlada, a problemi koje sami ne rešavamo počinju da se rešavaju sami od sebe, ali u tom slučaju uglavnom na naš račun. Zato treba prevladati prošlost ili ovladati prošlošću kako se ona ne bi ponovila ili kako se ne bi ponovila u svom lošem izdanju. Zbog toga je presuda MSP važna. Ona pruža mogućnost da se stvore nepristrasni državni i institucionalni aranžmani kojima bi se utvrdila istina o prošlosti postkonfliktnog društva kakvo Srbija nesumnjivo jeste. Za to nam je potrebno nekoliko elemenata: sudska istina, politička istina i izgradnja ili reizgradnja vrednosnog sistema. Ovi elementi su prožeti jedni drugima i bez obzira na to što su različiti društveni akteri regrutovani na njihovom utvrđivanju, oni se spajaju u zajednički diskurs pravednog društva kakvo građani u Srbiji priželjkuju dugo vremena.
Uprkos tome, ovakve teme ne mogu da budu razlog da novinarska objektivnost i profesionalizam veoma brzo ustupe mesto ličnoj ugroženosti i samoviktimizaciji. Novinarski posao bi morao, naročito kada se diskutuje o ovim temama, da bude uzdržan, odmeren i da ne prelazi onu granicu posle koje je dijalog posve nemoguć. Možda bi i to, usput, trebalo da zaključimo kao jednu od naučenih lekcija nedavnih ratova, jer su oni imali nekoliko faza: od ogovaranja, do genocida.
Sve ostale tvrdnje iz odgovora Dragane Matović nisu uspele da dovedu u sumnju stavove iznete u mom tekstu, a svako ko je živeo u Srbiji devedesetih godina zna i da je besmisleno odgovarati na njih.
saradnik Beogradskog centra za ljudska prava
Igor Bandović
-------------------------------------------------------------------------
Nije bilo uludo
(Poslednji odgovor Igoru Bandoviću, saradniku Beogradskog centra za ljudska prava)
Ipak nije bio jalov ovaj naš dijalog. I dalje ništa ne razumete, ali više ne pretite zatvorom.
Dragana Matović
[objavljeno: ]
