Izvor: Blic, 16.Nov.2009, 06:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde su uzalud zidali
Svaku lepu zgradu u Beogradu, podignutu između svetskih ratova, gradili su Crnotravci. Saveznu skupštinu, Vladu u Nemanjinoj, hotel „Bristol", Univerzitetsku biblioteku biblioteku „Svetozar Marković", palatu „Albanija", Građevinski fakultet... Sve su to sazidali majstori iz Crne Trave na krajnjem jugoistoku Srbije, i okolnih sela. I hotel „Esplanada" u Zagrebu, hotel „Slon" u Ljubljani, staru železničku stanicu, najlepšu u to vreme u Evropi, u Skoplju... Bili >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su na najboljem glasu ovi neimari. A za neku godinu Crne Trave neće biti...
Zašto je Srbija, posle proterivanja Turaka 1878. godine, zapustila rudnike koje su uz bugarsku granicu osmanlije vekovima koristile, ne piše u hronikama koje sam pročitao. Tek, ostavši bez posla, muškarci su, gonjeni mukom, sišli sa svojih brda u Vlasotince i Leskovac, i prihvatili se dunđerskog zanata - zidanja i tesanja. Odatle ni Niš nije bio daleko, a tu se gradila pruga od Beograda - dunđeri su od majstora koji su se na gradilištu stekli iz cele Evrope stekli nova znanja, i osokoljeni, krenuli u Beograd, da ga osvoje.
U pečalbu se odlazilo početkom marta i vraćalo za Petrovdan, u julu, na kosidbu. Opet se odlazilo svetog Iliju, početkom avgusta, i na gradilištima ostajalo do svetog Nikole, ili čak do Božića. Pečalbarili su odrasli muškarci, ali i deca od dvanaestak godina, kao šegrti.
Pečalbari za primer
Između dva svetska rata glas o njihovoj veštini i pouzdanosti proširio se celom Jugoslavijom, a u socijalizmu su, sada već kao radnici u udruženom radu, svoj trag ostavili u nesvrstanim zemljama Afrike i Azije.
Ostalo je zabeleženo da do 1878. godine nijedan Crnotravac zbog posla nije napustio svoje ognjište, a da su do 1941. godine samo trojica boravila u inostranstvu: jedan je izvesno vreme proveo u Americi, odakle se vratio u 55. godini, drugi je u Mađarskoj učio krojački zanat i tamo još mlad umro, a treći se po povratku sa Solunskog fronta obreo u Temišvaru, gde se oženio - iako je u Crnoj Travi imao i ženu i decu - i tamo stekao novu porodicu.
U socijalizmu su majstori - sada već kao zaposleni u građevinskim preduzećima - radili i u nesvrstanim zemljama Afrike i Azije, ali sve do sedamdesetih godina prošlog veka, njihove porodice ostajale su u Crnoj Travi. A onda je počelo iseljavanje: posle Drugog svetskog rata opština je imala 13.000 stanovnika, i 1.500 đaka; sada ima 2.600 stanovnika, a đaka - 60! Grad Crna Trava, koji je status varoši stekao 1923. godine, imao je 1948. 2051 žitelja, danas - oko 370!
- Godišnje, u opštini umre 70 ljudi, a rodi se šestoro. Kad je bilo neko venčanje, ne pamtim! - kaže Ljubinka Ivić, sekretar Skupštine opštine.
Crna Trava ima sve kao i ostali gradovi u Srbiji: dom zdravlja, opštinu, miliciju, tri kafića, pijacu, hotel, vrtić, osnovnu i srednju školu, dom učenika, biblioteku, hotel, trg sa spomenikom palim borcima... ali nema ljudi.
Po cipele u Leskovac
Dom učenika je zatvoren, u vrtiću boravi 15 dece, 45 mesta je prazno, nastavnici, lekari, policajci... posle radnog vremena odlaze u svoje domove u Vlasotince, Leskovac. I đaci isto: Crna Trava je građevinsku školu imala još 1920. godine, pre nego Beograd, a danas đaci autobusima stižu iz Bosilegrada, Surdulice i Vlasotinca. Popodne sve opusti...
Na pijaci jedan jedini prodavac, neutešno sam. U kafiću, lepo uređenom, dosađuje se konobarica. Vetar nosi kišu i lišće preko raskopanog trga - uvodi se voda, ili struja, ali kome? Na terasama stambenih višespratnica uredno poslagana iscepkana drva ispod antena za „Total TV".
- U Crnoj Travi - kaže gospođa Ivić - rade samo prehrambene prodavnice. Po cipele i odeću idemo u Leskovac.
Najbliži kiosk za uplatu lotoa je u 40 kilometara udaljenom Vlasotincu.
- Ne, ne ništa se ne proizvodi u crnoj Travi - kaže Joca Cekić, načelnik u opštinskoj upravi.
Ostaju bez posla
Opština je sada vlasnik montažnog objekta od 3.500 kvadratnih metara, i 8.000 kvadratnih metara pripadajućeg placa - nekadašnjeg industrijskog pogona firme iz Leskovca. Javio se investitor iz Italije, zainteresovan da pokrene proizvodnju zdrave hrane, i da zaposli ljude, hoće da to kupi. Ali... Nadležno telo iz Beograda procenilo je vrednost tog objekta na 80 miliona dinara, tada milion evra! Italijan smatra da je vrednost petostruko manja, ali iz Beograda poručuju da neće popustiti ni za dinar. Crnotravci bi da Italijan počne da radi, ili neko drugi, ali bog je na nebu, a Beograd daleko - ne veruju baš da u glavnom gradu znaju za njihove muke. Vajdica je svaki novozaposleni. Planom za smanjenje broja činovnika, na primer, razrezano im je otpuštanje 12 radnika. „To je katastrofa", kažu. Dvanaest porodica će ostati bez hleba. Računica je prosta: to je deset odsto stanovništva grada!
- Šta će ljudi, nego da idu? - kaže gospođa Ljubinka Ivić.
A onda neveselo računa za koliko će se godina grad sasvim isprazniti. Kada će Crnotravci, koji su tolike kuće drugima sazidali, izgubiti zavičaj.
Kraj spomenika „Ženi pečalbara", jedinstvenom te vrste u Srbiji, jedna lepa devojka duge crne kose, u zelenoj jakni, čekala je nekog. Ni sa koje strane niko nije dolazio. Sve ulice su u to kasno popodne bile prazne.
Ostali samo starci
U većini sela u crnotravskoj opštini, ako nisu sasvim opustela, žive samo starci. U Ruplju, koje je nekad imalo osmogodišnju školu, sada živi troje ljudi. U Žudini - jedan čovek, u Stepaniševu takođe, a u Ivićevu dve sestre - starice koje se nisu udavale.
