Izvor: Večernje novosti, 04.Jul.2015, 14:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ovde je život, ali kome to da dokažeš

BILO je, nekad, u ova naša četiri sela, dve hiljade ljudi, što se kaže - dve hiljade duša. Sada nas je manje od dvesta. A koliko ima dece? Dvoje! Samo dvoje... Autobus nam dolazi dva puta u sedam dana. Pa, ako imaš obavezu da odeš do Milanovca, idi kako znaš. Ovako govori Ljubivoje Dmitrović, selo Šilopaj, opština Gornji Milanovac, na obodu Rudnika. Na putu, mačka. Lagano, ona, prelazi put. Navikla da joj ne smetaju ni automobili, ni ljudi. Preko puta, vidimo, oglas za prodaju kuće... >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Nije jedini. Lepa seoska domaćinstva i sve što uz to ide, kao i blagodetna šumadijska zemlja, na prodaju su. Čitava domaćinstva, samo da se useliš, od pet do deset hiljada evra. S druge strane - škola. Nekadašnja osmoletka. Odavno je zatvorena. Nekada je ovde bilo oko tri stotine đaka. Oronula škola, ostarelo selo, oni što su u njemu ponikli, a prevalili šestu deceniju, žele ovde i da... STIGLA PRINOVA U SELO DAVIDOVICA NA odlasku, meštani Šilopaja, gotovo u trku za nama, želeli su da isprave jednu činjenicu: u međuvremenu stigla je prinova u selo. U domaćinstvu, u Davidovici, rođeno je treće dete. Neženja u poodmaklim godinama oženio se devojkom iz Albanije, posle dugog traganja za mladom, po Srbiji. U želji da mu se ognjište ne ugasi. U Davidovici kažu: “Kad je već tako, kamo sreće da nam se deca samo rađaju.” - Ne ustručavajte se... tačno, želimo da ovde usnimo i poslednji san. Ako pitate šta je u tom snu, to je da se, jednom, u ovo naše selo vrati neko naš - slušamo priču u centru Šilopaja. - A, ako se i ne vrati neko naš... doći će neko... kao što smo i mi došli, pre tri veka, od Raške... od Hercegovine, Crne Gore... sad dolaze, ponovo, iz Sjenice i Tutina, naši ljudi. A, boga nam, raspituju se i Albanci. Ako oni dođu... neka se pita Beograd. Na ovo prelepo mesto na obroncima Rudnika, naslanjaju se sela Kriva Reka, Davidovica i Cerova. Četiri sela, a dva deteta! Unuci Srećka Adžića. Idemo kod Adžića. Ali, zaustavlja nas reka, odozgo. Ne može se bez terenskog vozila. - Ne može, jer niko ovde ništa ne daje. Samo dođu i traže - dovikuje kosac sa livade na putu do usamljenog Srećkovog domaćinstva. Ljubivoje Dmitrović ispred škole Ko je Srećku dao ime, pitamo se, a da mu je kući jedino mogući prilaz - traktorom. Vraćamo se. I gde ćemo, do u kafanu u centru Šilopaja. Kafana se zove “Tradicija”. Tradicionalno je ovde, stvarno, dobra rakija. Ovo, jedino mesto, gde se okupljaju ne samo dežurni seoski analitičari, već i putnici namernici, pre tri godine obeležilo je čitav vek trajanja. Ljudi pamte da pre koju deceniju ovde nije moglo da se nađe mesto. Jedna jedina stolica, stajalo se, razgovaralo o sportu, o setvi, o žetvi... malo je ko o politici govorio. Sve je bilo živo i sve je vrilo. Iz Milanovca, opštine kojoj ovo selo pripada, dovde je stizalo pet autobusa dnevno. Na nekoliko desetina metara odavde je osnovna škola, nekadašnja osmoletka, “imenovana po Milojku Stefanoviću Kmetu”. Nema ključa. I da ga ima, ko da otvori ova vrata. Mačka natenane prelazi put jer ovuda retko ko prolazi Ljubivoje Dmitrović staje ispred škole. Bio je ovde nastavnik, kada je u svakom razredu bilo po 36 đaka. Sad je tuga u očima Ljubivoja. Kaže nam: - Lepo je ovde, možda sam i ja mogao da odem, ali nisam. Zato ne razumem mlade što se ne vraćaju u selo? Šta imaju u gradu? Vidite li vi ovu lepotu? Pred nama je zaista prelepo parče rudničkog kraja. Ovde je nekada vrilo od dece. Mirisale su kuće na mleko i pogače. A, šta ćeš kad nema onog sveta. One graje. Sve je, manje-više, zakorovljeno. I sve propada. - Nigde nikog, kao što vidite - govori major Likić, penzioner, povratnik. - A niko ne zna koliko je ovde lepo. Beogradu sam rekao “zbogom”, dosadilo mi u prestonici. Tamo nema ni ptica da probude. Nema svitaca da te fenjerima isprate u noć. Nema one tišine, koja te smiruje... Što se mene tiče, ovde je život. A, kome ti to da dokažeš. NI VENČANjA, NI KRŠTENjA - SVEŠTENIK nam je u Ljutovnici, tako da mi imamo crkvu, a nemamo sveštenika. On dolazi po pozivu. I sveštenici u naš kraj dolaze samo po kazni. Venčanja nema, krštenja nema, ima samo profita od slave i sahrane. I, ako ko dade kakav prilog. To je sudbina srpskog sela na obroncima Rudnika - govore nam u Šilopaju. Sutra: Školska kapija za - umrlice

Nastavak na Večernje novosti...