Izvor: Danas, 14.Avg.2015, 21:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde i tamo
„It is a quite boring town“, rekao nam je Danac Roni za Esbjerg u koji je trebalo da putujemo. Kazao je i da će nam možda biti interesantno da vidimo zaštitni znak grada - gigantske skulpture četiri čoveka zagledana u more, Nacionalni park, Prirodnjački muzej i jedan s mnoštvom riba i još nekih životinja što žive u vodi. Moći ćemo i da ih dodirnemo, prisustvujemo hranjenju foka. Oko trećeg avgusta je gradska fešta - parada starih jedrenjaka a unaokolo su zanimljiva primorska >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << mesta recimo, vikinški grad Ribe, a možemo i do Kopenhagena, objasnio je raspoloženo Roni, što je išlo u prilog naučnim istraživanjima da su Danci najsrećniji ljudi na planeti.
U Srbiji mu je kaže nam „sve super“. „Sitnu“ neprijatnost koju su njegovi prijatelji Lase i Angeline doživeli u beogradskom tržnom centru su zaboravili. Jedino smo mi kao „gostoljubivi i srdačni“ domaćini morali da zadovoljimo radoznalost i priupitamo šta bi s ukradenim mobilnim telefonom, koji je prilikom džeparenja nestao zajedno sa Angelininim novčanikom s karticama i dokumentima uključujući i pasoš. Zanimalo nas je pošto je tad imala neki supersoničan mobilni koji kad biva ukraden ima opciju kojom se da locirati gde je, kao i mogućnost blokiranja njegovog daljeg korišćenja.
„U Italiji je bio već sledećeg dana“, kazao je uzbuđeno Roni, ali je Lase, Angelinin muž koji je do te informacije došao, rekao kako nije važno i da mu ne pada na pamet da novom korisniku zaključa telefon.
Začudili smo se njihovom ležernošću a naročito odsustvom želje za tako sitnom osvetom kao što je sprečavanje lopova da koristi naš rođeni telefon. Prema našem mišljenju to je bilo najmanje što možemo da učinimo da bismo se manje glupo osećali.
Ništa ni od „oteto prokleto“ i sličnih domaćih kletvi. Čudo su ovi Danci, pomislili smo i probali da uporedimo kakve bi bile naše reakcije kada bi nas neko pokrao u stranoj zemlji. Pošto se uverila da novčanika i mobilnog nema, Angeline se iskreno nasmejala čitavoj situaciji i pozvala nas na kafu u prvi restoran jer joj je u netaknutom džepu ostalo dovoljno novca za toliko. Trebao joj je mali predah od svega, pa i da se nasmeje gluposti koja ju je zadesila. „Šta se tu može“ smirivala je nas koji smo je zasuli gomiletinom pitanja svedenih zapravo na suštinsko – „šta ćeš sad, crna ti, bez dokumenata?“
Objasnila je da će u konzulatu svoje zemlje to začas biti rešeno, a nama je u oblačiću visilo kako bismo, da smo mi, ne daj bože, na njenom mestu sigurno doživeli blaži nervni slom. Posle džeparenja bismo eventualno u restoranu, umesto kafu, naručili živu sodu samo za sebe. Oko pametnog telefona, koji tad nismo posedovali, ne bismo odmah ni lupali glave, već bismo pri samoj pomisli na gubitak dokumenta i proceduru za pribavljanje istih dobili napad panike. Mukom skupljene pare za inostranstvo žalili bismo decenijama kasnije i popili egzistencijalnu krizu zamišljajući sebe kako u najboljem slučaju mesecima rmbačimo u danskim lukama ili isto toliko vremena klošarimo dok nam nadležni iz domovine ne pomognu.
Ukoliko bismo imali onaj mobilni s pomenutim opcijama, verovatno bismo pored momentalnog blokiranja fantazirali o tome što nema i dugme kojim se aktivira eksploziv, pa da time lopovu makar zapretimo. Neka oseti paniku kad nam ukrade telefon. Smišljajući sat vremena osvete u raznim varijantama koje su već u startu prešle u domen naučne fantastike napokon se smirismo uz prosvetljujući zaključak o tome koliko smo samo truli. Moguće da zato i volimo da se poštapamo Šekspirovom kako je “nešto trulo u zemlji Danskoj“. I ne samo tamo. Svugde.
U istinu truleži u zemlji Danskoj ipak se najbolje uverite kad stignete tamo i prvih dana paranoično stežete svoje torbe, dokumenta i novac smešten u posebnim pregradama, da vas slučajno neko ne opljačka. Trulo najviše prepoznajete u sopstvenim postupcima. Dok se konstantno čudite što se tamo red i zakon poštuju, a vi svejedno strahujete da vas ne prevare. Setite se tad da bez razloga kinjite sebe. Dugo ste drilovani kod kuće gde je prevara posve normalna stvar.
A. Ćuk
