Izvor: Blic, 10.Feb.2016, 21:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ovaj tekst bi mogao da vam PROMENI ŽIVOT

Ovaj tekst bi mogao da vam PROMENI ŽIVOT

Ako je smrt do sada bila najveća tabu-tema, od sada to možda više neće biti. Poslednjih godina sve češće smo svedoci ulaganja napora da se promoviše raspravljanje o smrti i umiranju, kako kod kuće tako i na javnim mestima.

Na primer, u tzv. “kafeima smrti”, koji su se prvi put pojavili u Švajcarskoj 2004, a danas postoje širom sveta. Zamisao je da ljudi uz kafu i kolače razgovaraju o svojim strahovima.

Činjenica da nerado govorimo o smrti često se smatra >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dokazom našeg straha zbog kojeg suzbijamo misli o njoj. Međutim, malo je neposrednih dokaza da se zaista bojimo smrti.

Sudeći prema istraživanjima putem upitnika, izgleda da nas više brinu izgledi da ostanemo bez naših najmilijih nego što se plašimo sopstvene smrti. Studije takođe pokazuju da više strahujemo od procesa umiranja - bola i usamljenosti, na primer - nego od samog kraja. U načelu, kada nas pitaju da li se plašimo smrti, većina nas to poriče i tvrdi da oseća samo blagu anksioznost. Oni koji kažu da se veoma plaše smrti čak se smatraju psihološki abnormalnim (tanatofobičari) i obično se podvrgavaju lečenju.

Zamislite svoje umiranje

S druge strahe, naša sklonost da tvrdimo da osećamo samo blagu anksioznost možda je rezultat našeg odbijanja da priznamo svoj strah, kako drugima, tako i sebi. Polazeći od ove hipoteze, socijalni psiholozi već gotovo 30 godina analiziraju socijalne i psihološke posledice suočavanja ljudi sa vlastitom smrtnošću. U više od 200 eksperimenata, učesnicima je rečeno da zamisle sopstveno umiranje.

Prvo istraživanje tog tipa rađeno je sa sudijama američkih gradskih sudova, kojima je u hipotetičkom scenariju rečeno da odrede kauciju za oslobađanje zamišljene prostitutke. U proseku, sudije koje su pre toga zamišljale sopstvenu smrt odredile su znatno višu kauciju nego oni koji to nisu činili - 455 dolara u odnosu na 50 dolara. Posle ovog eksperimenta otkrivene su različite posledice suočavanja sa sopstvenom smrću među različitim grupama ljudi, u velikom broju različitih država.

Kako smrt utiče na politička uverenja?

Osim što utiče na to da strože kažnjavamo, razmišljanje o smrti jača nacionalne predrasude, predrasude prema pripadnicima određenih rasa, vera i starosnih grupa, kao i druge ograničene stavove. Sve u svemu, sva ova istraživanja ukazuju na to da podsećanje na vlastitu smrtnost ojačava veze s grupom kojoj pripadamo, na štetu onih koji se razlikuju od nas.

Na zanimljiv način, razmišljanje o smrti takođe utiče i naša politička i verska uverenja. S jedne strane, ona nas polarizuju: politički liberali postaju liberalniji, a konzervativci konzervativniji. Na sličan način, religiozni ljudi su skloni da sve snažnije zastupaju svoju veru, baš kao što i ovi drugi sve žešće poriču religioznost.

S druge strane, studije su pokazale da nas razmišljanje o sopstvenoj smrti - bilo da smo vernici ili ne - nagoni da postanemo religiozniji na suptilnije načine, a da mi toga možda i nismo svesni. Kada je doživljaj misaonog suočavanja sa smrću bio dovoljno intenzivan, a učesnici nisu razmišljali o svojim ranijim političkim uverenjima, i liberali i konzervativci bili su skloni da prihvate konzervativne ideje i kandidate. Neki naučnici tvrde da bi to moglo da objasni okretanje američke politike prema desnici posle napada u Njujorku i Vašingtonu 11. septembra.

Razmišljanje o smrti povećava našu želju za slavom i decom

Ali zašto smrt utiče da strože kažnjavamo, postanemo konzervativniji i religiozniji? Mnogi teoretičari smatraju da nas misaono suočavanje sa sopstvenom smrtnošću nagoni da tražimo besmrtnost. Mnoge religije doslovno nude besmrtnost, ali naša sekularna pripadnost - na primer, određenoj naciji ili etničkoj grupi - može da nam pruži simboličnu besmrtnost. Te grupe i njihove tradicije su deo onoga što jesmo i one ostaju i posle nas. Braneći sopstvene kulturne norme, možemo podstaći naš osećaj pripadnosti, što se odražava u sklonosti da strože kažnjavamo pojedince koji krše kulturne norme - npr. prostitutke.

U skladu sa ovakvim tumačenjem, naučnici su takođe otkrili da razmišljanje o smrti povećava našu želju za slavom i decom. I jedno i drugo je usko povezano s našom simboličnom besmrtnošću. Izgleda da stremimo ka tome da postanemo besmrtni posredstvom našeg rada i našeg naslednog materijala.

Kada nas neko pita da li se plašimo smrti, ne ostavljamo takav utisak, niti se nama samima čini da se plašimo. Nikada nam ne bi ni palo na pamet da razmišljanje o smrti u tolikoj meri utiče na naše društvene stavove. Međutim, ljudska moć introspekcije je ograničena. Naše sposobnosti da predvidimo kako ćemo se osećati ili ponašati u određenim okolnostima u budućnosti izuzetno su slabe, a ne umemo ni da sebi da objasnimo zašto se osećamo tako kako se osećamo ili zašto smo postupili na određeni način. Prema tome, bili mi toga svesni ili ne, misaono suočavanje sa našom smrću može se uporediti sa otvaranjem Pandorine kutije.

Rušenje tabua

Kakva korist može da se izvuče od novih napora da se demistifikuje smrt putem razgovora? Teško je reći. Veće prisustvo smrti u našoj mašti možda utiče da postanemo skloniji kažnjavanju i predrasudama, kao što su pokazala istraživanja. Ali, s druge strane, možda su te negativne posledice upravo rezultat naše nenaviknutosti na razmišljanje i razgovor o smrti.

U terapiji izlaganja, pažljivo izlaganje pacijenata izvoru njihovih strahova - nekom predmetu, životinji ili čak uspomeni - smanjuje strah. Na isti način, možda će nas najnoviji trend rušenja tabua učiniti psihološki otpornijim i jačim u suočavanju sa smrću.

Nastavak na Blic...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Blic. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Blic. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.