Izvor: Blic, 15.Avg.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ova vlada je nesposobna za reforme
Rešavanje problema javnih finansija Srbije zahteva krupne i sistematske promene i na prihodnoj i na rashodnoj strani budžeta. One nikad nisu popularne i ne daju rezultate preko noći. Teško je očekivati da koaliciona vlada poput naše može doći do političkog dogovora i upustiti se u ovakve promene – kaže za „Blic nedelje" Milica Bisić, profesorka javnih finansija na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA).
Koliko su bile uspešne državne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mere posle prvog rebalansa budžeta?
– Te mere u osnovi predstavljaju kratkoročno i iznuđeno prilagođavanje padu privredne aktivnosti, političkim kompromisima i uslovima koje je MMF postavio za dobijanje kredita. Na prihodnoj strani, smanjenje planiranih primanja budžeta je rezultat smanjenja poreskih i povećanja neporeskih prihoda. Prvo je prirodna posledica smanjenja carina iz januara i pada uvoza koji je otpočeo u poslednjem kvartalu prošle godine. Rebalansom planirani poreski prihodi predstavljaju ispravljanje greške pri sastavljanju originalnog budžeta. Drugo je rezultat uvođenja nove kategorije neporeskih prihoda – sopstvenih prihoda budžetskih korisnika, koji je trebalo da donesu 12 milijardi. Dosadašnji priliv pokazuje da je ovo očekivanje bilo neosnovano. Od uvođenja poreza na mobilne telefone ili povećavanja efektivnih poreskih stopa na neke kategorije dohotka pojedinaca zbog nevelike osnovice ne može se očekivati da značajnije poprave budžetske prilive.
Milica Bisić
Kako je planirano smanjivanje rashoda?
– Najznačajnije je smanjenje transfera lokalnim samoupravama koje samo povećava njihove deficite, a time i deficit u ukupnom javnom sektoru. Smanjenje troškova dobara i usluga koje kupuje država može, ukoliko nije zasnovano na stvarnom odlaganju ili odustajanju od nabavki, imati za posledicu povećanje obaveza države, što je skriveni deficit. Rekordno povećanje rashoda na dotacije Fondu PIO, koje predstavljaju gotovo 30 odsto svih budžetskih izdataka, jasno svedoči o odnosima unutar koalicije na vlasti. Imajući u vidu da je rebalansom povećani deficit u proteklom periodu već narastao na četiri petine planiranog godišnjeg iznosa, jasno je da nam predstoji novi rebalans. To samo po sebi govori o uspešnosti preduzetih mera.
Kako pregovarati sa MMF-om? Koje opcije ima Vlada?
– U datim uslovima ni MMF-u nije u interesu da ne nađe rešenje. Najverovatnije će se izlaz naći u kombinaciji povećanja deficita, njegovog pokrivanja delom odobrenog kredita MMF za održanje stabilnosti dinara, kozmetičkih promena i obećanja naše strane da će se u 2010. godini preduzeti sistemske promene prihoda i rashoda. MMF će verovatno insistirati na određivanju parametara za izradu budžeta za sledeću godinu, pre svega na strani rashoda.
Ima li dobrog rešenja ili se bira između više i manje loših?
– Dobra rešenja su samo ona koja trajno rešavaju probleme. Ona, naravno, postoje, ali nikad nisu popularna. Ukoliko pod dobrim podrazumevate rešenja kojima su svi zadovoljni ili, što je sad popularno govoriti, koja pogađaju samo one koje je pravedno da pogode, šta god to značilo – teško da ih ima. Ali to nije posebno samo za Srbiju, tako je uvek i svuda.
Kako uskladiti prihode i rashode budžeta na duži rok?
– Čini mi se da su za ovo usklađivanje bitnije promene na rashodnoj strani. Reč je o nužnoj reformi sistema obaveznog socijalnog osiguranja, penzijskog i zdravstvenog. Reforma državne uprave je takođe neophodna. Pod njom ne podrazumevam puko linearno smanjenje broja zaposlenih i plata. Naprotiv, ona može značiti i da se u nekim državnim ustanovama poveća i broj zaposlenih i plate, a da se neke sasvim ukinu.
Kažete da povećanje i uvođenje novih poreza ne utiče na povećanje broja zaposlenih. Šta država treba da uradi da bi privukla strane investitore?
– Iako politički jako popularni, poreski podsticaji nisu ključni za odluku da li će se investirati u nekoj državi ili ne. Porez je trošak koji postoji u svim državama. Široj javnosti je malo poznato, na primer, da sve strane kompanije koje imaju svoje ogranke u Srbiji porez na dobit plaćaju po stopi koja važi u zemlji njihovog sedišta. Ukoliko im je sedište, na primer, u Americi, porez plaćaju po stopi od 35 odsto. To znači da ako su na dobit ostvarenu u Srbiji platili 10 odsto, ostatak poreza do 35 odsto plaćaju u Americi.
Kakve su naše poreske stope?
– U poređenju sa okruženjem ili tako često citiranom Evropskom unijom, znatno su niže. Da bi povećali investicije i broj zaposlenih, i strani i domaći investitori pre svega očekuju stabilnost i predvidljivost ukupnog regulatornog okruženja, usklađenost i doslednu primenu propisa, bez koje nema mogućnosti za razumno planiranje poslovanja. Česte promene poreskih ili bilo kojih drugih propisa, pa i samog budžeta, donose neizvesnost, ali i stalno prilagođavanje novim pravilima koje samo po sebi povećava troškove poslovanja.
Anketa „Blica Nedelje": Pitali smo privrednike šta zameraju Vladi i kakva rešenja oni predlažu
Nikola Pavičić, predsednik UO „Sintelona" i potpredsednik Unije poslodavaca Srbije
Političari moraju da budu hrabri i da donesu odluke koje će rezultate dati u budućnosti. Moraju da budu vizionari, ali očigledno da je njima najbitnije – vlast sada i odmah! Narodu se mora reći istina – da mogu da žive samo od onoga što stvore. Mora se negovati filozofija stvaranja, a ne trošenja. Sada je država više okrenuta onima koji troše pare iz budžeta, a ne onima koji ga stvaraju. Političari moraju da budu hrabriji u smanjivanju javne potrošnje. Problem je što to nije popularno za njih jer gube rejting u narodu. Taj politički oportunizam sprečava da Srbija dobije jeftiniju državu. Stvorila se fama da službenici moraju da dobijaju plate redovno i da im se svake godine povećavaju, iako su plate u privatnim firmama smanjene ili kasne jer smo u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. Toga nema nigde u svetu.
Slobodan Spasović, vlasnik preduzeća „Cini" koje proizvodi robu iz oblasti termotehnike
Država može da uštedi na 1.001 način, ako hoće. Čini mi se da je naša administracija veća nego kineska. I to zato što se zapošljavaju činovnici zbog pripadnosti nekoj partiji. Sada ponovo nema dovoljno para, pa mora da se obavi rebalans budžeta. Treba se zapitati u kakvim bismo problemima bili da nije bilo privatizacije i priliva novca u budžet po tom osnovu. Državna administracija ne samo da je glomazna, nego je i nesposobna – puno košta, loše radi. Dvostruka šteta. Po Beogradu radi na desetine agencija. Pare se odlivaju nepotrebno, odnosno neki imaju korist od toga jer završe u njihovim džepovima. Kakva je svrha upravnih odbora brojnih državnih i javnih preduzeća? Sastanu se dva puta mesečno i za to dobiju stotine hiljada dinara, a firme kojima upravljaju su gubitaši. To je otimanje para državi, narodu i privredi!
Boško Stanisavljević, vlasnik „Jugohema" i predsednik Odbora malih i srednjih preduzeća PKS
Umesto da se uradi nešto, samo se priča o smanjivanju broja činovnika. U vreme elektronike neprihvatljivo je da se stalno povećava broj službenika. Ono što se dešava na republičkom nivou preslikano je i na lokalu. Tako predsednik opštine ima nekoliko savetnika, pa zamenike, pa je tu potpredsednik, ne samo jedan, pa sekretari raznih resora... To je neizdrživo. Privatne firme imaju problema zbog krize, svako se bori na svoj način da preživi, ali u poslednje vreme dešava se da im kadrovi beže u državnu administraciju ili preduzeća, jer tamo nema krize. Mnogi razmišljaju da se bave politikom jer će im to lakše obezbediti posao, zatim i članstvo u nekoj komisiji, upravnom odboru, i rešili su egzistenciju. Iako se političari kunu da se štedi, da će se štedeti, da se smanjuju plate, ne vidim pomaka. Ponovo po novinama možete videti oglase o zapošljavanju u državnom aparatu.
Miroslav Bogićević, vlasnik koncerna „Farmakom" koji čine mlekara, rudnici, topionice, livnice...
Država bi bila jeftinija kada bi firme koje proizvode u Srbiji više radile i više izvozile. Da bi se to desilo, potrebno je da država obezbedi povoljnije, jeftinije kredite jer su kamate za privredu kod nas najveće u svetu. Čak mislim da ne bi bio problem i povećanje PDV-a kada bismo mogli da se zadužimo povoljnije i na osnovu toga povećamo proizvodnju. Kamata koju plaća moj partner iz Nemačke je 2,4 odsto na godišnjem nivou, u BIH je šest odsto na 12 meseci, a za firme u Srbiji samo za mesec dana iznosi dva odsto. Na ime kamata „Farmakom" je od 2003. godine potrošio 35 miliona evra. Ne znam gde je završio taj novac, ali mogao je u nove pogone i proizvodnju. Država bi mogla da se ugleda na privatnike jer smo mi zbog krize smanjili troškove, nastavili investicije i dosta uspešno poslujemo.
Omiljene mere političara
Kako povećati prihode budžeta?
– Pristalica sam niskih poreskih stopa, ali bez oslobađanja, izuzetaka, podsticaja i svih ostalih političarima toliko omiljenih mera. To bi značilo i jednostavniji sistem, lakši za kontrolu. Istovremeno bi svi morali da shvate da plaćanje poreza nije nepravda koja ih je ničim izazvano pogodila, već dužnost i obaveza svakog pojedinca i preduzeća. Ovo shvatanje bi moralo da bude podstaknuto doslednim, sistematskim i stručnim radom Poreske uprave. Za to je potrebno da se ovoj, po meni najvažnijoj ustanovi svake države, obezbedi visokoobrazovan kadar. Ali za to su potrebna i sredstva i suštinsko razumevanje njene uloge i svrhe poreza. Potezi poput otpisivanja kamate na dospele poreske dugove, što je država radila, govore da ovog razumevanja nema ili da mu se ne pridaje značaj. Jer šta znači ta mera? Znači da su oni koji su redovno plaćali porez to činili nepotrebno.
