Izvor: Politika, 22.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otvaram fortočku, a vi otvorite prozor
Prozna 2007. godina nije bila naročito bogata, što nikako ne znači da nije bila redovno složena. Nije bilo puno proznih potresa u najboljem smislu te reči, ali se pojavilo nekoliko romana koji su osvežili domaću proznu produkciju. Godina na isteku možda bi se najbolje mogla sagledati kroz prozor – "metaforu" koju upotrebljava Dragan Velikić u svom romanu "Ruski prozor", kroz metaforu fortočke. Fortočka je prozorčić na pravom velikom prozoru, veličine sedam puta osam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << centimetara, koji se otvara kada je niska temperatura. Suviše je minijaturan da bi se prostorija rashladila, ali dovoljno velik da bi se prostorija izluftirala. Takvo je prozno luftiranje, može biti, obeležilo ovu godinu. Nije otvaran veliki prozor, ali je kroz fortočku u domaću prozu ušlo nekoliko romana koji su je zaista osvežili.
Ukoliko bismo već morali da sasvim subjektivno i uvek neprijatno pretenciozno odaberemo deset proznih knjiga domaćih pisaca koje su, recimo, obeležile 2007. godinu, uz molbu čitaocima da posle poslednje tačke sami nastave niz, već na početku bismo se morali susresti sa zanimljivim problemom. Naime, koliko je sigurno da je Filip David obeležio proznu 2007. godinu svojom novom knjigom "San o ljubavi i smrti" (Laguna), toliko je neizvesno da li da njegovu knjigu u ovoj nezahvalnoj novogodišnjoj igri brojimo jedanput ili pak dvared. "San o ljubavi i smrti" sastoji se iz dva romana koji će svakako nadoknaditi Davidovu dvanaestogodišnju romanesknu pauzu. Bilo kako bilo, njegov novi dvostruki roman osvežio je domaću proznu produkciju, i na planu teme i na planu jezika kojim pisac pripoveda svoje dve priče.
Dosta dugu proznu pauzu imao je i Uglješa Šajtinac koji je nakon svojih prvih proznih knjiga "Čuda prirode" i "Čemer" postao jedan od najpoznatijih domaćih dramskih pisaca, da bi ove godine objavio novo delo "Vok on" (Narodna knjiga), roman, putopis, zbirku pripovedaka, ili rascepkanu fragmentarnu prozu – odlučite sami. "Vok on", definisan u podnaslovu kao "manifest razdraganog pesimizma", nastavlja se na Šajtinčev prozni niz i ne odstupa od njegovog spisateljskog stava koji grca u iskrenim emocijama i ništa ne prećutkuje, već viče na sav glas.
Kako je već pomenuto, Dragan Velikić je ove godine objavio roman "Ruski prozor" (Stubovi kulture) – jedno od svojih najboljih dela koje je takvim učinila duhovitost, mnogo jače i bolje dozirana nego u prethodnim delima ovog poznatog pisca. Njegov junak muzičar Danijel koji pravi inventar svog života, otvara fortočku, pokušavajući da pobegne iz sebe i sretne sve propuštene životne mogućnosti, tražeći svoj identitet "razliven u bezmerju propuštenog", dok glavni junak romana Rudi Stupar, poput svih junaka bildungsromana, tek treba da uđe u prostoriju iz koje je pomenuto prozorče jedini izlaz. Mora da vidi čitav niz mogućnosti koje pred njim stoje, da se konfrontira sa celim svetom kako to već junoše u bildungsromanima moraju, i da na kraju živi svoju sudbinu – sudbinu koja traži luftiranje. Danijel sabira propuštene mogućnosti, a Rudi ih vidi pred sobom, očajnički se trudeći da ih sve proživi.
Spisateljica Mirjana Đurđević koja piše brzo, dobro i lako, nikako samo detektivske romane o Prljavoj Harijeti već zapravo prozu koja žanr koristi tek da bi što bolje prikrila metaforičnost koja istim potezom postaje još uočljivija, objavila je novi roman. "Čuvari svetinje" (Agora), "istorijska povest, ili izmotacija, u deset iluminacija, razrešava misterije, istinite i izmišljene, vezane za Miroslavljevo jevanđelje, od XII veka u kome je nastalo, do XXXII veka u kome je nestalo". Njen roman, kako je u podnaslovu već montipajtonovski naglašeno, zaista je nešto sasvim novo i zaista je nešto sasvim drugačije.
Iako nešto slabiji od odličnih "Pijavica", novi roman Davida Albaharija "Ludvig" (Stubovi kulture) jedno je od najzanimljivijih ovogodišnjih proznih dela. Ne samo zbog toga što su njegovi glavni junaci pisci, "prijatelji", Beograd i ovdašnja književna čaršija, već i zbog toga što pisac vrlo vešto i temeljno, kroz priču koja se vrti ukrug, opisuje neuravnotežen odnos između dva svoja junaka. Pripovedač unosi u taj odnos mnogo više emocija i energije nego njegov kolega Ludvig i zbog toga stvari kreću naopako.
Igor Marojević objavio je roman "Šnit" (Laguna) koji za temu ima Zemun u doba Drugog svetskog rata "kada je ovaj grad pripao NDH", uz zavodljivu napomenu da se radi o prvoj proznoj obradi ove teme. Roman opisuje naizgled mirni saživot Srba, Nemaca i Hrvata, i pripovedački vrlo ubedljivo objašnjava kako taj "saživot" brzo postaje vrtlog koji će progutati od svakog naroda ponešto. Tema je, dakle, već dovoljno sama po sebi provokativna, te se čini da je pisac preterao u toj provokativnosti, određujući delo kao "roman-tabloid".
"Turnir grbavaca" Lasla Blaškovića (Geopoetika) podsetio nas je na pitanje da li granice između stvarnosti i fikcije uopšte ima. Ispisujući dnevnik, pripovedač je došao do romana, a roman je onda otvorio pitanje stvarnog i izmišljenog, kroz formu najbližu nefikcijskom – formu dnevnika. Prepoznatljivi Blaškovićev postupak uvođenja stvarnih ličnosti u knjigu i njihovo pretvaranje u književne junake, dostigao je vrhunac, tačku ključanja...
Ivan Potić u svojoj knjizi "Još jednom o nevidljivom" (Književno društvo "Sveti Sava") sabira šezdesetak fantastično-stvarnih proznih fragmenata, u harmsovskom duhu, opisujući gore već pomenutu stvarnost jednim osobenim pristupom koji svakako osvežava domaću proznu scenu. A pažnju treba obratiti i na knjigu Dragana Aleksića "Oko sa strane" (Filip Višnjić), čiji glavni junak traga za svojim poreklom, u provinciji i po mraku, razapet na tri vremenska okvira koja se tokom romana prožimaju.
Treba svakako napomenuti da je Radoslav Petković tokom 2007. godine objavio knjigu "Vizantijski internet" (Stubovi kulture) u kojoj se nalaze tri eseja. No, pre nego što povičete: pa, šta mešaš sad eseje, treba se setiti da još od "Ogleda o mački" Radoslav Petković pojedine knjige svrstava u žanr esejističke proze. Neka ova reč "proze" bude tek mali izgovor za veliku Petkovićevu knjigu u kojoj piše o Vizantiji, "O dosadnom pisaru i muzi", te razrešava problem "Zašto je Platon bio bolestan" poslednjeg Sokratovog dana – esej u kome se to esejističko najviše pretvara u prozno i to ono prozno – duhovito, čak detektivsko.
Kad smo već na toj teritoriji, bila bi greška ne skrenuti pažnju na još jednu knjigu koja je svakako obeležila literarnu godinu na isteku, a koja bi se mogla svrstati u upravo pomenuti žanr (sjajne!) esejističke proze. U knjizi "Dubrovačka zrcala" Milana Milišića (Geopoetika) nalazi se trideset pet tekstova nakon kojih ćemo videti da je legendarni pesnik Milan Milišić, rođen 1941. u Dubrovniku, tragično poginuo kao prva žrtva bombardovanja Dubrovnika 1991. godine – zapravo esejista čiji bi se eseji morali naći u lektiri – na svakom onom mestu gde je potreban slikovit i sočan primer dobro napisanog teksta.
I tu, naravno, ovoj listi ne mora biti kraj. Recimo da smo samo otvorili fortočku, a da je na vama da otvorite prozor.
--------------------------------------------------------------------------
David Albahari: LUDVIG (Stubovi kulture)
Dragan Aleksić: OKO SA STRANE (Filip Višnjić)
Laslo Blašković: TURNIR GRBAVACA (Geopoetika)
Dragan Velikić: RUSKI PROZOR (Stubovi kulture)
Filip David: SAN O LJUBAVI I SMRTI (Laguna)
Mirjana Đurđević: ČUVARI SVETINJE (Agora)
Igor Marojević: ŠNIT (Laguna)
Radoslav Petković: VIZANTIJSKI INTERNET (Stubovi kulture)
Ivan Potić: JOŠ JEDNOM O NEVIDLJIVOM (Književno društvo "Sveti Sava")
Uglješa Šajtinac: VOK ON (Narodna knjiga)
[objavljeno: ]
