Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otpisani
Informacija o otpisu bezmalo dve i po milijarde dolara duga Iračanima, čini se, žacnula je srpske visoke državne službenike više nego kada su svojevremeno u izveštaju CIA spomenute domaće političke stranke koje su se okoristile od programa „Nafta za hranu”.
Dok su tada politički zvaničnici sa osmehom na licu demantovali ovakve navode, pre dva dana su pljuštala saopštenja i izjave u kojima se insistira na tome da država Srbija nikome nije oprostila nikakva dugovanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a kamoli 2,48 milijardi dolara. Otpisani dug nije državni, već komercijalni, samouvereno su saopštavala ministarstva, kao da je glavni pregovarač „Jugoimport SDPR”, u najmanju ruku, strana privatna firma a ne državna firma pod direktnom šapom Ministarstva odbrane i cele Vlade Srbije.
Ne samo što je „Jugoimport” državna firma, čije članove Upravnog odbora imenuje Vlada Srbije na predlog ministra vojnog, već su neprivatizovana i većina građevinskih i preduzeća namenske industrije, čiji dug je SDPR servisirao.
Teško, dakle, da može da važi obrazloženje kako to nema nikakve veze sa državom, čitaj ministrima u Vladi Srbije, jer su upravo najviši državni službenici učestvovali u pregovorima sa iračkim zvaničnicima. Kao da je zaboravljeno da je baš ta firma zadužena za najosetljivije poslove izvoza oružja i vojne opreme, a da država i njene službe sa velikim „S” kontrolišu svaki posao SDPR-a.
Zar je toliko teško bilo objasniti javnosti da je otpis duga Iraku praktično jedino rešenje da se odmah izvuče bar deo duga i to u kešu. Potom da su to uradile sve države kojima Irak duguje milijarde dolara, kao i da, bez obzira na silne rezerve iračke nafte, nikada ne bismo mogli da naplatimo pun dug.
Naravno da je otpis duga rezultat pritiska američke administracije, ali to ne znači da su naši državnici nešto mekši i popustljiviji od čelnika ostalih država. Većine njih, uključujući i one najbogatije u Pariskom klubu poverioca, pristali su na oprost iračkih dugova od najmanje 80 odsto i ostatak duga naplatili u kešu ili državnim obveznicama.
To je, po svemu sudeći, za sada najbolje i, prema svemu sudeći, jedino rešenje za naplatu dela duga, koji ujedno otvara prostor za nove poslove našoj namenskoj i građevinskoj industriji na Bliskom istoku. Jedan takav, vredan 230 miliona dolara, već je i sklopljen sa Ministarstvom odbrane Iraka tako da su posao dobili valjevski „Krušik”, kragujevačka „Zastava”, užički „Prvi partizan”, čačanska „Sloboda”, pančevačka „Utva”, kao i „Prva iskra” iz Bariča i „Milan Blagojević” iz Lučana.
Ostaje, međutim, pitanje zašto se ovakve odluke donose u svojevrsnoj tajnosti. Štaviše, mnogi detalji ovog posla, od toga koliko dug zapravo iznosi, preko sume koju će eventualno Iračani platiti, do toga ko je doneo odluku i na osnovu kojih parametara, ostaće nepoznanica. Kako kažu, sve dok se sporazum sa Iračanima ne realizuje. Tada će, prema svemu sudeći, slavodobitno govoriti kako su milioni uplaćeni na srpske račune uspeh njihove politike.
Dokle god naši političari budu u tajnosti donosili strateške odluke, biće novinara čije će pisanje o tim temama za njih biti „prerano”, a na internet forumima će građani njihov rad shvatati kao bacanje dve i po milijardi dolara, a ne rešavanje nerešivog problema.
Nenad Radičević
[objavljeno: 18/01/2008]
.jpg)
