Izvor: Danas, 29.Apr.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkrivanje višeg sklada
Ne sećam se ko joj je od nas nadenuo taj floberovski nadimak; već dugo godina živi daleko, prvo u Beču, potom u Lincu, a sada u Regenzburgu, s mužem i dve kćeri čija je savršena sličnost s majkom i danas najčvršće jemstvo, za sve nas iz onog odeljenja i onih leta, nastavljanja života i odanosti stvari.
Vreme, čija je moć ponekad sporna, samo je uvećalo, tokom ovih godina, njenu slavu, prinelo joj je danak poput podanika; obogatilo je majčinskom nežnošću njenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << grabljivost, podarilo njenoj vitalnosti savršenu čaroliju samosvesti. Maršalka još ima kandže i podiže glavu, nudeći smeh vetru večeri, s bespogovornom i lakomislenom velikodušnošću zbog koje je još u školskim klupama izgledala kao nomadska kraljica, a razredni joj govorio, hvaleći neku njenu temu ili verziju: "Zapamtite, ipak, da qui proficit litteris sed deficit moribus magis deficit quam proficit..."
Maršalka je volela latinski, predmet iz kojeg je dobijala odlične ocene zbog čega su joj opraštani drugi marifetluci, i u plahovitoj bistrini s kojom je jahala kroz život u susret budućnosti bilo je klasične jasnoće, sintakse što uspostavlja hijerarhiju u metežnim česticama sveta i postavlja sve na svoje mesto, subjekat u nominativ i objekat u akuzativ. Ko ju je video kako, nasmejana, izlazi iz mora, jednog od onih dana s kraja oktobra koje je najviše volela, teško bi dopustio da ga nasamari kakav lažni učitelj.
Regenzburg pristoji Maršalki, sa svojim nesvodivim obiljem sećanja, stilova, predstava koji su svi, ipak, prožeti suštinski istovetnim tonom. Na pročelju čudesne katedrale, šuma obličja izbija iz kamena, životinje, lica, bajkovita ili čudovišna stvorenja, bujna prašuma života koja otkriva neki viši sklad, jedinstvo stvaranja. Iscerena lica izronila iz ponora ukroćena su, gotovo su postala svetla i opuštena zahvaljujući hrišćanskoj hrabrosti koja kaže "da" mnogostrukosti postojanja, svakom od njenih bezbrojnih stvorenja, baš zato što ih prepoznaje kao Božja stvorenja, kao likove univerzalne namisli gde ne postoje čudovišta.
I Maršalka je stvorenje iz te divlje i hrišćanske prašume, izbija iz kamena kako bi se upustila u svoje odvažne letove, ali se prepoznaje i kao deo te celine. Život nije bio niti je lak za nju, kao što nikada i nije s jakima, odnosno onima koji pokušavaju da skriju vlastite slabosti kako ne bi opteretili druge i kako bi, pak, upravo njima pružili ohrabrenja i snage. Život je težak onome ko ga živi osvešćeno, svestan vlastite nesigurnosti; blagonaklon je, pak, prema slabima ili, bolje, prema onima što se razmeću slabošću kako bi svaki teret prebacili na druge koji ih maze, sažaljevaju i tetoše kao plemenite i lepe duše. Čak je i Isus bio nepravičan prema Marti, bilo mu je prirodno što se ona trudi oko ručka, dok je Marija blažena i opuštena slušala njegove reči. Ali je Marta bila ta koja je najsnažnije iskazala vlastitu veru u Hrista, možda snažnije i od samog Petra.
Iz Knjige "Dunav", izdavač: Arhipelag, Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković
.jpg)
