Izvor: Politika, 08.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkrivanje bede svetu izobilja
FOTOGRAFIJA
Specijalno za "Politiku"
Izložba "Na samom dnu" koja se do kraja oktobra prikazuje u bečkom muzeju Karlsplatz dokumentuje razvoj ekstremnog siromaštva tokom ere Belle epoque i industrijske revolucije devetnaestog veka. Zbog istorijskog perioda koji tretira, izložba se okreće gradovima koje su u to vreme najviše dotakle političke i ekonomske promene i o kojima postoji detaljna fotodokumentacija. Materijal prikupljen iz Londona, Pariza, Berlina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Beča i Njujorka, rezultat je istraživanja ondašnjih istoričara i hobihroničara koji su zavirili iza naizgled doteranih urbanih fasada da bi proučili svet koji su površno poznavali iz udobnosti svojih ekipaža.
Njihovi porivi za istraživanjem sirotinjskih četvrti su bili mešavina traganja za senzacionalističkim materijalom koji bi zabavio bogataške krugove, potrebom za moraliziranjem, hladnog naučnog proučavanja društva, ali ponekad i iz želje za socijalnim promenama i zarad istinskog humanizma.
Beda i zločin
Zapisi iz 1830-ih koji se tiču "mračnih kvartova" pomenutih gradova sa detaljnim prikazima epidemija opakih bolesti poput kolere i sujeverja i straha vezanih za njih, prenastanjenosti, socijalnih devijacija, alkoholizma, prostitucije, izrabljivanja dece, ne potiču samo iz pera hroničara već i velikih pisaca poput jednog Čarlsa Dikensa, Marka Tvena i Emila Zole, a naročit vizuelni utisak ostavljaju ilustracije londonskih impresija Gistava Dorea. Centralni deo izložbe čini rekonstrukcija reportaže "Bečki kvartovi bede i zločina" (1904) austrijskog novinara Emila Klegera uz fotodokumentaciju siromaha koji spavaju po kanalizacionim cevima, a ništa manje potresne su i scene iz njujorških "slemova" policijskog fotografa Jakoba Risa pod naslovom "Kako druga polovina živi" (1890) i reportaža Bruna Fraja o jevrejskom sirotinjskom getu u Beču.
Sve tri pomenute fotoserije su u svoje vreme doživele veliki uspeh na način na koji to već nekoliko decenija uspevaju bioskopski slešer hitovi, a danas se na njih gleda iz jednog drugog, kritičkog ugla. Iako im se zamera plitkost u tretiranju siromašnih radnika kao dezorijentisanih krezubih, rahitičnih kukumavki, ne može im se osporiti uloga koju su odigrali u razvoju dokumentarnog žanra – pre njih nikoga nije interesovalo da se na ozbiljniji način pozabavi životom najnižih socijalnih slojeva.
Jedna od najsablasnijih priča potiče sa kraja devetnaestog veka i govori o pariskoj modi "izlaganja" svežih leševa u gradskoj mrtvačnici. Siromasi kojima se nije znalo ni imena ni porekla, reklamirani su u dnevnoj štampi kao eksponati koje je radoznala publika hrlila da vidi "uživo". Tela dece su stavljana u izloge, položena u stoličice kao "da spokojno spavaju" i šminkana su da deluju "zdravo". Na telima im je ostavljana jedino autentična odeća u nadi da će ih neko prepoznati. Upravnici mrtvačnice su se naročito trudili da "izložbu" učine privlačnom za posetioce, a u tome im je zdušno pomagala štampa izabirajući "temu dana" – izmišljenu priču koja se plela oko navodnog identiteta preminulih.
U otkrivanju sveta pariske sirotinje i radničke klase, veliku ulogu je odigrao Emil Zola koji je smestio radnje svojih jedanaest romana u francusku prestonicu. Kao mladić iz provincije koji u Pariz stiže sa osamnaest godina, prvih osam godina provodi u siromašnoj Latinskoj četvrti. U ciklusu Rugon-Makart ili prirodna i društvena istorija jedne porodice pod drugim carstvom (1876) Zola daje izvanrednu analizu pariskih društvenih slojeva u kojoj opisuje i "duboku dramu i poraz pariskih radnika" svojom istreniranom novinarskom tehnikom. Prema Zoli, sem teškog i neisplativog rada, glavni neprijatelj radničkoj klasi je alkoholizam.
Pip-šou ili humanizam
Najveće moralno pitanje koje organizatori izložbe u muzeju Karlsplatz postavljaju je da li postoje granice za vizuelno prikazivanje siromaštva i koja od njih je sramna, a koja se približava voajerizmu? Fotoreporteri koji ovekovečuju najbrutalnije scene sa afričkog kontinenta nagrađuju se Pulicerom, prosjaci postaju neplaćeni modeli slavnim umetnicima, beda postaje besplatan izvor novog umetničkog trenda koji autorima donosi ogromne prihode. Očigledno je potrebno da se posegne za umetničkim prikazima bede i siromaštva da bi se ove približile javnosti inače nezainteresovanoj za muke neprivilegovanih slojeva, kao da prizori beskućnika koji spavaju po klupama u parkovima, ispod mostova i po budžacima pripadaju mustri prosečnih tapeta domaćinske dnevne sobe.
Beda se toliko stopila sa našom realnošću da smo prestali da je vidimo. Ukoliko baš nemamo pogled iz spavaće sobe na kontejner po kome kopaju penzioneri sa penzijama manjim od dečjeg dodatka, potrebno nam je da nam siromaštvo neko reklamira, da nam ga umetnički spakuje u slike koje umesto da nam se obraćaju ispruženih ruku i molećivim pogledima, govore nemuštim, iako izražajnim jezikom. Suočen samo sa fotografijom, prosečan smrtnik može da pogleda u prosjaka i kaže "jadan čovek", a da ga ne grize savest što mu nije pružio žutu banku.
[objavljeno: ]
