Izvor: Politika, 23.Sep.2012, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkrivanje Amerike: Plave bluze „Boinga”
Kako prvi čovek najvećeg američkog izvoznika vidi globalizaciju, nacionalnu konkurentnost i lekcije izvučene iz preteranog „autsorsovanja”...
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Kako stići do čoveka koji je verovatno zauzetiji od Baraka Obama, jer je istovremeno glavni izvršni direktor (CEO), predsedavajući Upravnog odbora i predsednik kompanije koja ima 174.000 zaposlenih (ovde i u još 70 zemalja) i najveći je američki izvoznik.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Uz to, čovek je predsedavajući Saveta američkog predsednika za izvoz, član komiteta Okruglog stola američkih biznismena, Američko-kineskog poslovnog saveta i još koječega.
Jednostavno: kao novinar biti na skupu institucije čiji poziv ni ličnosti ovakvog formata ne odbijaju. Džim Meknerni (63), šef „Boinga”, najvećeg svetskog proizvođača aviona, ali i vodeće kompanije američkog vojnoindustrijskog kompleksa, govorio je prošle nedelje na tribini prestižnog Saveta za spoljne odnose, gde pristup imaju i strani dopisnici.
Jednosatno ćaskanje sa sigurno jednim od najuticajnih američkih menadžera, čija je godišnja plata, zajedno sa bonusima i pripadajućim mu akcijama oko 14 miliona dolara, bilo je očekivano zanimljivo: Amerika iz ugla uglednog poslovnog čoveka svakako izgleda drugačije od one koju slikaju njeni političari.
Razgovor je počeo podsećanjem na njegov dolazak na čelo „Boinga”, 2005, kada je prezentaciju na kojoj je predstavio svoju strategiju, počeo tako što je na platno projektovao nekoliko petocifrenih brojeva. Zbunjenom audirotijumu je potom objasnio da to nisu poštanski kodovi – nego robijaške numeracije njegovih prethodnika u direktorskim kabinetima.
Na čelo „Boinga” došao je naime posle serije korporativnih skandala, u kojima su akteri bili njegovi menadžeri, uhvaćeni u pokušajima podmićivanja visokih državnih činovnika i drugim malverzacijama koje su onda smatrali neophodnim da bi pretekli konkurenciju na tenderima Pentagona. Završili su, naravno, u zatvoru.
„Hteo sam time da naglasim da je reč o konkretnim ljudima i time na neki način opomenem da svako od nas ima neke odgovornosti”, objasnio nam je ovu epizodu. „’Boing’ je oduvek imao veliku snagu u svojim proizvodima, tehnologiji i ljudima. Ali postojao je izvestan kulturni elemenat koji je proizvodio loše stvari. Reč je o malom broju ljudi, ali ja sam oduvek bio na stanovištu da čak i mali pogrešni koraci od strane nekolicine imaju odraza na celu kompaniju. I u korporativnom životu naime postoje momenti kada treba stati na loptu i razmisliti šta je ono osnovno, koji principi treba da vas vode, šta čini našu poslovnu kulturi i etiku...”
Razgovor se iz prošlosti brzo međutim vratio u sadašnjost. Kako se iz perspektive „Boinga” i prodaje njegovih aviona, vidi globalna ekonomija: da li se oporavlja?
„U nekim delovima sveta prodaja raste, mada ne mnogo... Reč je u stvari o staroj priči o dva brata, jednom bogatom, a drugom siromašnom, ali u promenjenim ulogama. Sa jedne strane je Azija, na čelu s Kinom, gde je ekonomski rast visok, mada jednocifren. Sa druge strane Amerika i Evropa, prolaze kako kroz političku, tako i kroz ekonomsku stagnaciju, pri čemu su one međusobno povezane. Siguran sam da će naša zemlja izaći iz ove faze, a verujem i Evropa, ali to će, kako ja vidim stvari u sledećih pet-šest godina, biti veoma spor rast”...
Da li su stvari bolje ili gore nego pre šest meseci
„Rekao bih da su otprilike iste, pa čak i da je u Evropi za nijansu gore. Ustvari, kad rezimiram sve razgovore koje sam u poslednje vreme vodio, zaključak je da je isto ovde, a nešto gore tamo”.
Koliko postotak „Boingovih” aviona će biti prodat u Severnoj Americi i Evropi prema ostatku sveta u sledećih 10 godina?
„U SAD i Evropu otići će oko polovina, a druga u Aziju, na Bliski istok i Latinsku Ameriku. To je dramatična promena u odnosu na situaciju od pre pet godina”.
U najnovijem broju „Forin afersa” ukazuje se da su SAD izgubile udeo na svetskom tržištu oružja, koji je ne tako davno, tokom 90-tih, iznosio 60 odsto, dok je danas samo oko 30. Šta vi zaključujete iz ovoga?
„Ima više objašnjenja za to”, kaže Džim Meknerni. „Neke teorije govore o gubitku američkog uticaja u svetu, po drugima, svet u razvoju proizvodi više ovih roba, dok sa druge strane Evropa sama zadovoljava svoje potrebe. Ali mislim da, kad je reč o tehnološki najsavršenijoj vojnoj opremi, naš udeo na tržištu nije smanjen”.
Jedno od najzanimljivijih pitanja koje mu je postavljeno bilo je šta je „Boing” naučio iz autsorsovanja – izmeštanja u inostranstvo, radi ušteda u troškovima radne snage – dela svoje proizvodnje?
„Naučili smo sve što je trebalo naučiti. Shvatili smo u jednom momentu da smo autsorsovali previše. Ne samo proizvodnje, već i dela inžinjeringa, projektovanja. Time smo izgubili deo kontrole nad celinom biznisa, čega u prvi mah nismo bili svesni. Praktično, otišli smo za korak predaleko. Zbog toga smo neke stvari morali da vratimo unazad, da se bolje organizujemo po vertikali... Objašnjenje zašto nam je preterano izmeštanje proizvodnih procesa škodilo je jednostavno. Jedan komercijalni avion se sastoji od oko 4 miliona delova. Može se organizovati da te komponente pravi mnogo različitih proizvođača, ali kad sve to treba sastaviti, shvatite da ima razlike, da su radne navike i finansijske realnosti različite u pojedinim delovima sveta, da ne dobijate uvek neophodni kvalitet... U proizvodnji aviona, neophodna je velika vertikalna kontrola, i mi smo tu lekciju platili”.
A u čemu se sastojala ta lekcija?
„Mi nismo jedina industrija koja se u jednom momentu previše ’prošupljila’ autsorsovanjem, to je lekcija koju su naučile i mnoge moje kolege iz drugih američkih kompanija, pa je sada u toku proces vraćanja procesa koji su svojevreno izneti iz zemlje. Pri tom, nije reč o političkim pritiscima da se to uradi, već o tome da bolje zadovoljimo svoje kupce i klijente. U procesu autsorsovanja, mi smo se, i kao zemlja, u jednom momentu pogrešno se odrekli `plavih bluza`, kvalifikovanih proizvodnih radnika, verujući da treba da zadržimo samo doktore nauka i inžinjere. Sada konstatujemo da nam i u obrazovnom sistemu nedostaju zanatske škole, koje bi pripremile kvalifikovane montažere, servisere i druge tehničare, za poslove koji mogu da se obezbede drugde i jeftinije, ali koji se bolje obavljaju ako su nam bliži”.
Kao predsednik Saveta za izvoz, šta Džim Meknerni misli o američkoj konkurentnosti u industriji?
„Mnogo se govori o tome da mi gubimo konkurentnost u raznim oblastima, ali to nije slučaju u mnogim industrijama koje su veoma bitne. U industrijama u kojima smo globalno konkurentni, mi i dalje najveći deo stvari proizvodimo sami: aero i svemirska tehnologija, elektronika, medicinska oprema, softver - sve ono što je tehnološki komplikovano i napredno”.
Kina je istovremeno i kupac i potencijalni konkurent „Boinga”. Kako je poslovati sa njima?
„Moramo da prihvatimo realnosti da su nam oni i konkurenti i partneri. Njihovo tržište je isuviše veliko da ne bi bili partneri, a istovremeno su i veoma kompetenti; sve bolje su obrazovani i veoma motivisani, jer žele da poboljšaju svoj životni standard”.
Sajber bezbednost, Koliko je to veliko pitanje za Boing?
„Veoma veliko. Sajber ratovanje je nešto što je ralnost, u ovoj zemlji je sve veći broj sajber incidenata, raste industrija koja nudi zaštitu od toga... Pretnja je realna i mnogo kompanija mora da troši dosta da se brani od tih napada”.
Koliko puta godišnje ste izloženi ovim napadima?
„Na hiljade...”
Iz koliko zemalja?
„To je teško reći, jer su napadači veoma vešti u maskiranju toga odakle dolaze, to je deo igre. Prepuštam medijima da spekulišu odakle smo najviše napadani, vi ste u tome veoma vešti”.
Srećete se sa šefovima država širom sveta. Šta vas ovih dana pitaju o Americi?
„Svi oni bi želeli da mi sredimo svoju kuću. Ono što većina želi, jesu jake Sjedinjene Države. Mi imamo stabilizujući uticaj širom sveta, kako zbog svoje vojne moći, tako i zbog ekonomske snage, diplomatije, intervencionizma, zastupanja slobodnog tržišta, vladavine prava...”
I na kraju, neizbežno je bilo i pitanje kako bi Džim Meknerni ocenio vladu u Vašingtonu?
„Većina biznis lidera je razočarana i misli da mi možemo bolje”, glasio je odgovor. „Većina je, poput mene, spremnija za kompromise nego što su to naše političke vođe”.
Milan Mišić
objavljeno: 23/09/2012
