Izvor: Politika, 14.Okt.2012, 15:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkrivanje Amerike: Debela mačka sa Volstrita
Šta najuticajniji američki bankar misli o globalnoj ekonomiji i prilikama kod kuće
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – ”Ja nisam postao predsednik da bih pomagao družinu nafatiranih bankara sa Vokstrita”, glasi jedna od često citiranih izjava Baraka Obame, data u decembru 2009, dakle u vreme dok se, mada izabran, tek pripremao za useljenje u Belu kuću.
On je tom prilikom za bankare upotrebio izraz ”debeli mačke” (”fat cats”), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kojim se u žargonu engleskog jezika opisuju bogate uticajne osobe.
Jedna od tih ”debelih mačaka”, ustvari glavna među njima kad je reč o uticaju, a i banci kojoj je na čelu, posetila je prošle nedelje Vašington, da bi u Savetu za spoljne odnose, na tribini na kojoj gostuju vodeći ovdašnji biznismeni, iznela svoje viđenje globalne ekonomije i prilika kod kuće.
Džejmi Dejmon (56), glavni direktor i predsednik multinacionalnog bankarskog sistema ”Džej Pi Morgan Čejz”, najveće američke banke sa godišnjim prometom od oko 2.000 milijardi dolara i više od 200.000 zaposlenih, kad se izbliza osmotri fizički uoipšte nije debeo, ali jeste ”nafatiran”. Njegova godišnja plata sa bonusima je prošle godine iznosila 23 miliona dolara – uklapa se dakle u sliku bogatog bankara sa Volstrita.
Uz to, ima i reputaciju najuspešnijeg, najslavljenijeg i najuticajnijeg. ”Džej Pi Morgan Čejz” je bez problema prošao veliku finansijsku krizu kojoj su kumovale Dejmonove kolege iz južne četvrti Menhetna. Sapleli su se tek prošlog aprila, kada je jedan njihov trgovac vrednostnim papirima u Londonu serijom pogrešnih uloga napravio gubitak od šest milijardi.
Bilo je to doduše samo mala ogrebotina na blještećoj karoseriji korporacije, koja je izazvala veliku buku, pa i podizanje javne optužnice protiv ”Džej Pi Morgana”. Džejmi Dejmon to međutim smatera nepotrebnim: ”Jesmo zabrljali, ali to neće da potopi naš brod, mi imamo 150 milijardi kapitala...
Greške se događaju. Zar, kad se sruši jedan avion, svi treba da prestanemo da koristimo avione? U biznisu se greši, ali se lekcije nauče. Samo u Vašingtonu postupaju sa uverenjem da greške nikad ne treba da se dogode”.
Dejmon govori sa samopouzdanjem čoveka koji kormilo džinovske banke čvrsto drži još od 2005. Izjašnjava se kao demokrata, a Vašingtonom kruže glasine da bi, osvoji li Obama drugi mandat, rado postao novi sekretar Trežerija (ministar finansija), o čemu se ovom prilikom nije izjašnjavao.
Razgovor je počeo pitanjem o njegovom viđenju grčke krize, s obzirom da je on grčkog porekla: deda mu je ovde imigrirao 1915, što mu je bio povod za šalu da ne snosi ličnu odgovornost za grčki fiskalni haos.
”Grčka u suštini nije veliki problem”, kaže. ”Ona duguje nekoliko stotina milijrdi, njen bankrot ili izlazak iz evro zne ne bi bio katastrofa”.
”Katastrofa će biti ako Grčka pukne pre nego što za to budu pripremljene Italija i Španija. Velika je verovatnoća da bi u tom slučaju tamo počeo juriš na banke, koje te zemlje ne mogu da zaustave, jer za to nemaju sredstava. Za to im je potreban novac kojeg nemaju, niti mogu da štampaju evro, iako imaju nešto što nazivaju centralnim bankama. Zato čitamo da je potrebno uspostaviti bankarsku uniju i sistem garancije depozita.”
”Iz Italije i Španije već je izneto oko 600 milijardi evra, uglavnom u Nemačku. Nemačke banke su to deponovale u Bundes banku, a ona je to onda pozajmila italijanskim i španskim bankama.
Dakle, suprotno preovlađujućem uverenju, dužnička kriza u Evropi je uveliko socijalizovana”.
Dejmon misli da će se problem na kraju nekako rešiti, jer je alternativa isuviše loša, čega su evropski političari svesni. ”Smenjivaće se loše i dobre vesti, ali će neke stvari na kraju morati da sprovedu”.
Koliko je njegova kuća međutim pripremljena za fiskalnu krizu – ovde se za to koristi i pojam ”fiskalna litica” – koja će nastupiti u dramatičnom obliku 31. decembra, paketom automaskih kresanja u budžetu i povećanjem poreza, u ukupnom iznosu od 600 milijardi dolara, ako Kongres u međuvremenu ne postigne saglasnost da to spreči?
”Mi jesmo pripremljeni, formirali smo već ’ratni štab’, to ćemo preživeti, mada mislim da je loša politika što smo joj se primakli toliko blizu”.
Da li je istovremeno zabrinut da bi jednog dana, zbog fiskalne neravnoteže i velikog budžetskog deficita (oko 1.500 milijardi) i Amerika mogla da postane bolesnik: da tržište više ne prihvata obveznice kojima taj defit finansira?
”To je prilično zagarantovano, pitanje je samo kad i kako. Ne znam da li će se to dogoditi za dve, tri ili četiri godine, ali će se dogoditi, to je samo pitanje vremena. Niko ne može da se beskrajno zadužuje, i takve primere smo već videli: u poslednjih sto godina bankrotiralo je mnogo zemalja koje su mislile da će ipak da se izvuku”.
”Mi se tešimo time da je dolar rezervna moneta sveta, da imamo jaku vojsku – ali zašto izazivati sudbinu? Mi moramo da uvedemo fiskalnu disciplinu, moramo da uredimo naše finansije jer je to i u našem interesu. Da smo to uradili recimo pre godinu dana, naša ekonomija bi danas cvetala. Nije da ne znamo kako to da uradimo, nego nemamo volje za to – dok je u Evropi to obrnuto, ima volje, ali nema naičina2.
„Kako god, uvešćemo fiskalnu disciplinu. Većina nas biznismena na to ne gleda kroz partijske i ideološke naočare. Time ćemo stvoriti uslove za veći ekonomski rast, koji potom rešava sve druge probleme”.
A koliki je u tom pogledu stepen njegovog optimizma?
”Mi smo još najveća i po mnogo čemu najnaprednija zemlja, počev od vojske, tehnologije, industrije, finansijskog tržišta... Imamo jaku vladavinu prava, preduzetnički duh, i dalje smo najbolje mesto za investiranje na planeti. Ali nemamo božansko pravo na uspeh. Zato moramo da sredimo mnoge stvari: imigracionu politiku, fiskalnu politiku... Ali moramo pre svega da uklonimo neizvesnosti iz sistema: fiskalne iz kojih proističu i poreske, konstantnu anti-biznis retoriku. Uklonimo sve to i ekonomija će da uzleti”.
”Amerika će, kako je to jednom rekao Vinston Čerčil, uvek uraditi pravu stvar, ali samo pošto pre toga isproba sve druge mogućnosti. Vašington i biznis ne treba da se konfrotiraju, već da sarađuju”.
Ko je za to kriv?
” Rekao bih više politika nego biznis. Mi stalno nudimo našu pomoć. Na primer, na pitanje da li želite univerzalnu zdravstvenu zaštitu za američke građane, 80 odsto biznismena odgovara sa da. Zar ne bi bilo bolje da svi, kao Amerikanci, radimo zajedno”.
Na pitanje da li u Americi ima premalo ili previše državne regulative, Dejmon daje diplomatski odgovor:
”Potrebna nam je dobra regulativa, što ne podrazumeva automatski da treba da je bude više ili manje”.
”Treba da bude jasna i jednostavna. Na autoputu recimo ne smete da vizite brže od 65 milja na sata, ne smete da pijete dok vozite: to je primer kako se stvari rade s merom. Ali u drugim važnim oblastima smo preterali: ima mnogo preklapanja nadležnosti, previše agencija... Kad nešto pogrešimo, zaskoči nas 17 agencija, umesto kao nekad, samo jedna.”
Kao bankar (ali i demokrata u duši) Dejmon podržava ”društvo veće jednakosti”, ali samo dotle ”dok se ne petlja u ekonomsku mašinu koja jedino to omogućava”.
A šta, s tim u vezi, misli o društvenoj odgovornosti korporacija (”Džej Pi Morgan” ima oko 200 fondacija u Americi, koje na raspolaganju imaju oko 200 miliona dolara i jednu od najvećih umetničkih kolekcija ).
Odgovor je bio kratak i jasan: ” Moj posao je da napravim dobru i dinamičnu kompaniju”.
Milan Mišić
objavljeno: 14/10/2012
