Izvor: Politika, 13.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkriće Indije
Svojim ekonomskim usponom svet je, početkom šezdesetih, prvo zadivio Japan: posetioci Olimpijade održane 1964. u Tokiju, mogli su da se uvere da je zemlja za manje od dve decenije uspela da izađe iz ruina po nju traumatično (atomskim bombardovanjem Hirošime i Nagasakija) okončanog Drugog svetskog rata i da je na putu da postane velika ekonomska sila.
Onda su, početkom 70-tih, na scenu stupili "azijski tigrovi": Južna Koreja, Tajvan, Singapur i Hongkong su postali primeri dinamičnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ekonomskog razvoja.
Deceniju kasnije na scenu stupa veliki tigar: Kina. Ne menjajući politički sistem, a držeći se Deng Sjaopingove doktrine da nije važno da li je mačka bela ili crna, pod uslovom da uspešno lovi miševe, Kina je izvela privredni zaokret koji joj je omogućio da u poslednjih četvrt veka bude u ulozi zahuktale lokomotive globalne ekonomije.
Početkom devedesetih počeo je da se budi i jedan azijski slon. Posle više od četiri decenije insistiranja na "Nehruovom socijalizmu", Indija 1991. počinje sa opreznim ekonomskim reformama (čija je suština labavljenje državne ekonomske regulative) koje će prave plodove doneti tek početkom ovog veka, kada o njoj počinje da se govori kao o novoj ekonomskoj sili, sposobnoj da baci rukavicu izazova i svom velikom himalajskom susedu.
Japanu i tigrovima, malim i velikom, svojstveno je da su primenjivali u suštini isti recept da iz društva azijske sirotinje uđu u svetski klub bogatih: njihov rast je zasnovan na agresivnom izvozu, dok su im unutrašnji sistemi prepoznatljivi po velikoj pažnji koju posvećuju obrazovanju, naglašenoj ulozi države u određivanju prioritetnih grana i stvaranju uslova da se uzdignu, a zajednički sadržalac im je konfučijanska društvena i radna etika: učenja kineskog filozofa iz petog veka pre nove ere deo su vrednosnih sistema svih istočnoazijskih nacija. U srži konfučijanizma su poštovanje autoriteta i hijerarhijski red, moralnost onih koji vladaju i socijalna pravda.
Indija, kao epicentar posebnog civilizacijskog kruga, dugo je sa divljenjem i zavišću gledala na tigrove, postižući u prvih 40 godina nezavisnosti samo "hindu stopu rasta" od oko 3,5 odsto, koju je veliki prirast stanovništva svodio na godišnje povećanje bruto nacionalnog proizvoda "po glavi" od samo 1,3 odsto. Ali, kad je stupila na kolosek reformi, nije uzela gotovo nijedan elemenat iz formule tigrova.
Stopa indijskog rasta od 1991. do 2003. bila je oko šest odsto. Od tada je skočila i održava se na preko osam odsto. To joj je obezbedilo drugo mesto u ligi najdinamičnijih svetskih ekonomija, odmah posle Kine, čijih su deset odsto uobičajeni već više od dve decenije.
O Indiji se poslednjih godina mnogo govori i piše, ali njen ekonomski uspon mnogima je još misterija. Spolja, ona je i dalje bučna i haotična demokratija, prizori siromaštva na koje se nailazi su u neskladu sa statistikom o njenom napredovanju.
Misterije ipak nema: razvojni model Indije jednostavno je drugačiji. Umesto izvoza jeftine robe na svetske pijace, ona se okrenula sopstvenom tržištu, umesto jeftine radne snage, ključni elemenat njene strategije je visoka tehnologija, umesto industrije, glavni pogon rasta su usluge.
Unutrašnja potrošnja čini 64 odsto indijskog BNP-a, što je znatno veća stopa od one u Evropi (58 odsto), Japanu (54) ili Kini (42). Između 35 i 40 odsto indijskog rasta je rezultat povećanja produktivnosti, a ne novih investicija. Usluge u strukturi BNP-a čine 50 odsto, poljoprivreda 22, a industrija tek 27. Po ovome, Indija kao da preskače istorijski razvojni model koji ide od poljoprivrede, preko industrije, do servisa.
Dok je država bila važan akter u razvojnom modelu tigrova, indijski slon, reklo bi se, napreduje uprkos državi. Ona jeste započela reforme, ali one nisu bile toliko radikalne da bi bile ključni elemenat indijske priče o uspehu. Njen glavni junak je – indijski preduzetnik, njegova želja da se održi, da rizikuje, da napreduje. Čak 80 odsto svih bankarskih kredita u Indiji odlazi u njegove ruke (u Kini samo 10 odsto).
Ali da bi pojedinac bio u ulozi gospodara sopstvene sudbine, neophodno je da jedna zemlja ima političku stabilnost, čvrstu vladavinu zakona, precizno regulisan finansijski sistem.
Indija sve to ima: uprkos siromaštvu, mnogoljudnosti (1,1 milijarda stanovnika), mnoštvu vera, rasa i jezika (17 zvaničnih), složenoj administrativnoj strukturi (35 država i saveznih teritorija), već šest decenija održava demokratiju. Konsenzus oko toga čini se podjednako čvrstim kao i britanski, po čijem je modelu i ustrojena.
Može li se od Indije nešto naučiti? Treba je, za početak, dobro proučiti. I ponovo otkriti.
Milan Mišić
[objavljeno: 13.01.2007.]
