Izvor: Nezavisne Novine, 01.Jun.2016, 20:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Otimačina zemnih ostataka

Ne, nije reč o ubistvu pevačice Jelene M. Reč je o otimanju zemnih ostataka dva velikana - Nikole Tesle i Zorana Đinđića.

Dakle, patrijarh srpski Irinej obnovio je zahtev SPC da zemni ostaci jednog od najznačajnijih naučnika sveta Nikole Tesle budu pohranjeni u hramu svetog Save na Vračaru. U porti će biti i spomenik.

Nekako u isto vreme, premijer Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će 2018. godine, na 15. godišnjicu ubistva premijera Zorana Đinđića, biti >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << otvoren spomenik kod Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Urna Nikole Tesle je, podsetimo, 1956. preneta iz Njujorka u Beograd i čuva se u Muzeju "Nikola Tesla", gde su predstavljeni njegovi izumi i vizije. Na najboljem od svih mogućih mesta, ispred Fakulteta tehničkih nauka u Beogradu, postavljen je zaista monumentalni spomenik Tesli. Tu ga mogu videti svi, vernici i neverujući, obični ljudi i oni drugi. Svojevremeno, kad su vladale restrikcije struje, studenti elektotehnike su baš tu napravili briljantan performas "dodajući" Tesli veliku upaljenu sveću. Jer, Srbijom je, decenijama posle njegovog epohalanog otkrića - naizmenične struje - vladao mrak.

Zoran Đinđić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. U znak sećanja na prvog demokratski izabranog premijera Srbije njegovim imenom je nazvan plato na Trgu Republike, preko puta spomenika knezu Mihailu, kao i jedna od centralnih ulica na Novom Beogradu.

Februara 2013, uoči desete godišnjice od ubistva, Odbornička grupa Demokratske stranke predložila je formiranje posebnog odbora za podizanje spomenika Đinđiću. Gradska komisija za spomenike i nazive ulica odlučila je potom da se inicijativa realizuje, odluka je objavljenja u "Službenom listu Beograda", a Odbor je oformljen.

Začuđujeće je, međutim, da u javnoj halabuci koja je nastala posle Vučićeve najave, uopšte nema ni podsećanja da je taj, u svakom smislu, posebno političkom, osetljiv posao, započet i to po svim pravilima. Čak je kao preliminarna "viđena" lokacija u Finansijskom parku, nedaleko od mesta gde je Đinđić ubijen. Preliminarno, jer je konačnu reč o tome trebalo da daju urbanisti, ali i stručnjaci hunanističkih nauka i, naravno, Skupština Beograda.

Smenom gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa s jeseni 2013, potom i promenom vlasti na izborima marta 2014, rad Odbora je "zamrznut". Pride, juna 2015, u Finansijskom parku je osvanuo spomenik Gavrilu Principu, što je - bez obzira na to šta ko misli o Đinđiću, šta o Principu - nonsens; umesto ubijenog u atentatu, obeležje je dobio jedan atentator.

Pitanje koje se ovih dana pompezno baca u lice Demokratskoj stranci i javnosti jeste - šta su čekali deset godina, zašto nisu digli spomenik svom lideru kad su bili vlast?

Odgovor je prost: Zoran Đinđić jeste bio predsednik DS-a, ali on je bio lider Srbije. Treba li reći, jedne nove Srbije, čiju je viziju imao, ali je brutalno prekinut u njenom ostvarivanju? Najvećim delom te decenije "čekanja" nakon Đinđićevog ubistva Srbijom je vladala njegova satanizacija. Posthumna, ništa manje prljava i ubitačna od one vođene tokom njegovog života i posebno dve godine premijerovanja. Spomen-obeležja su ružena i rušena, razbijana, a jedan od predvodnika hajke na mrtvog premijera bio je upravo Aleksandar Vučić, tada jedan od najviđenijih članova Srpske radikalne stranke. Čovek koji je 2007. svojeručno "preimenovao" Bulevar AVNOJ-a, koji je tih dana zvanično postao Bulevar Zorana Đinđića u "bulevar Ratka Mladića".

Posle je Vučić postao napredan, a jedan od političkih idola postao mu je upravo Đinđić. Ili, kako bi on sam rekao, u Srbiji su uvek reformatore ubijali, očito izjednačavajući se sa Đinđićem, pa čak u izvesnom smislu iščekujući istu sudbinu. Ohrabren pobedom koju je pre tri meseca izvojevao otvaranjem spomenika jednom od osnivača DS-a, velikom književniku Borislavu Pekiću, ovih dana rešio je da zada konačan udarac demokratama preuzimanjem prava na podizanje spomenika Đinđiću. Čisto reformatorski.

Kod Tesle su stvari nešto drugačije, ali opet u osnovi iste. Da ne bismo mnogo stvari razvijali, dovoljan je citat Todora Kuljića iz teksta objavljenog pre dve godina, kada je SPC takođe posegla za Teslom: "Iza seoba mrtvih ili njihovih ostataka ne krije se samo promena vrednosti i revizija prošlosti, nego i izmena smisla i morala. Politika je stalna borba oko nametanja smisla preko simboličkih rituala oko važnih mrtvih. Smestiti Teslu bliže bogu znači na neki način i njegove izume degraditi na učinak božje volje i umanjiti lični samopregorni rad pojedinca koji se usprotivio zapisanoj sudbini. Tesla je uspešno detronizovao mnoge teološke dogme o prirodi, pa ga i otuda ne treba vraćati crkvi, koja i dalje počiva na istim dogmama."

Okreni, obrni, ispada na isto, s tim što bi Tesla u porti hrama svetog Save bio i "konačan" dokaz da je vlasništvo Srba, a nikako Hrvata, koji se, takođe, grabe za velikana podjednako besprizorno. Zaboravljaju i jedni i drugi da je Teslino delo vlasništvo sveta i da bi i jedni i drugi, i Srbi i Hrvati, dugo još bauljali u mrklom mraku da njega nije bilo. Bukvalnom, ne samo ideološkom i nacionalnom, koji se, mimo fizike, stalno zgušnjava.

Po istom principu, sadašnja vlast u Srbiji zaboravlja da Zoran Đinđić nije vlasništvo Vlade, niti ranijih demokratskih, ni potonjih naprednjačkh, nije i ne može biti. Dobro je, naravno, da baštine njegove ideje, da ih, makar i sa zadrškom od deceniju-dve jednu po jednu ostvaruju. Ali, novo odelo nikome ne obezbeđuje novi oreol, a još manje pristojnost.

No, u Srbiji, kao i posvuda na Balkanu, smrt se slavi mnogo duže i mnogo pompeznije nego život; štaviše, ova slavlja daleko prevazilaze sam život i svačiji život. Tako delo genija lako padne u zaborav pred potrebom brojnih "naslednika" da, veličajući njegovu smrt, proslave i sopstveno ime. Patrijarh, dabome, zna da je Tesla imao izvesnih problema sa crkvenim učenjima, zna Vučić da je imao velikih problema sa Đinđićevim idejama i vizijama. Ali, misle oni, sitnice su to, a i narod zaboravlja brzo i lako.

I u tome jesu u pravu, zato je i otimačina zemnih ostataka ovde neka vrsta nacionalnog sporta. Čak i kada se fizički ne prenose, vrlo dobro služe nosačima u sopstvenoj promociji.

Nastavak na Nezavisne Novine...