Izvor: Politika, 17.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otići i vratiti se
Svako ko odavde ode treba da zna da i Srbija neće uvek biti u krizi
Došao sam u Beograd u vreme kad su odavde mnogi odlazili. U principu, tragično je kad neko napušta svoju zemlju i svoj dom. Istovremeno, to je i za pohvalu – da čovek krene u svet da bi ispitao svoje sposobnosti u novoj sredini, bez pomoći rodbine i prijatelja; da se potvrdi kao ličnost. Ali, sve u svemu, odlasci mladih talentovanih ljudi su veliki gubitak za zemlju.
I sam sam, tako, stigao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Beograd pre sedamnaest godina. U stvari, stigao sam u državu koja više ne postoji – Jugoslaviju, došao sam iz države koja više ne postoji, Sovjetskog Saveza.
Međutim, bitno je da oni koji odu ne zaborave odakle su, ko im je dao život, ko ih je školovao da bi imali uspešnu karijeru. Treba razmišljati i o tome da oni koji su otišli mogu da se vrate i pomognu svojoj domovini. Jer ljudi stvaraju atmosferu i daju pečat načinu života u sredini u kojoj su.
Uzmimo primer Sovjetskog Saveza. Devedesete godine su jedan od najtežih perioda od Drugog svetskog rata, i za Rusiju i za njene građane. Država je tada iznutra počela da se raspada i mnogo ih je otišlo, pogotovo mladih. To je razumljivo, jer godine prolaze, a svako ima pravo na svoju mladost i sopstveni put. Na kraju krajeva, nije bitno po kom tlu hodaš, važno je da si zadovoljan svojim životom. Ali, sad se u Rusiju puno emigranata vraća, s velikom željom – jer ipak su u duši Rusi – da pomognu zemlji koja staje na noge. Rusija se oporavlja ne samo zato što je njen predsednik pronašao neku razvojnu formulu nego i stoga što svi zajedno doprinose tome.
Zašto se Rusi vraćaju? Zato što „krv nije voda”. I zato što se pojavljuje mogućnost normalnog života i rada.
I mladi koji odlaze odavde ne bi trebalo da budu ljuti na svoj narod. Niti da državu poistovete s bilo kojim čovekom. Ko odlazi treba da zna da Srbija neće uvek biti u krizi. Stanje će se sigurno promeniti. Ali promene zavise od ljudi. Kao što mi kažemo u pozorištu: „Pozorište čine ljudi, a ne zidovi”. Isto je i sa državom.
Mada, s druge strane, i ovde, u Srbiji, i u Rusiji, postoji jedan mentalitet koji se svodi na to da je „uvek bolje tamo gde mi nismo”. Takvi kažu: „Snaći ću se tamo gde je sve dobro”.
Nama ovde (a kad kažem nama, ponavljam da u Beogradu živim već 17 godina), smeta da brže napredujemo to što mislimo da je za stanje u kojem smo uvek neko drugi kriv. Mislim da je uzaludno trošiti vreme na takve rasprave, a najgluplje je posle toliko godina čekati da krivci poprave situaciju.
Da li bih se vratio u Rusiju? Ovde mi je porodica, dom, ovde sam od svoje 23. godine, ovde sam ostvario veliki deo karijere, ovde je moja publika. Ali odlazio sam svojima, tako da ne spadam u one prave emigrante koji ne vide svoju zemlju 20-30 godina. Oni kad siđu, da li iz aviona ili sa broda, padnu na zemlju, i ljube je. Možda bih je i ja ljubio da nisam svake godine dva-tri puta odlazio kući, uglavnom zbog poslovnih obaveza i gostovanja sa pozorištem. Zato u Beogradu imam osećaj kao da sam u nekom obližnjem gradu u Rusiji, jer bliski smo narodi, a nije ni tako daleko odavde do mog grada Kijeva. Iako je Kijev sad druga država. Samo što nikad nisam bio ljut na svoju zemlju i svoj grad. Niti sam prestao da gostujem u svom nekadašnjem pozorištu. I drago mi je da je situacija i tamo ipak bolja.
Isto tako, i ovde sigurno niko nije namerno radio protiv svog naroda i mladih, nego jednostavno, uragan je pogodio ovaj prostor.
Mada se zna i za greške pojedinaca koje otežavaju položaj čitavih generacija. Evo, kao direktor Baleta, imam problem: godinama nerešen status baletskih igrača. Normalno je da baletski igrač ide u penziju recimo u 43. godini, jer donekle je sličan sportisti. Ali naši igrači imaju pravo na penziju sa 50 – 53 godine. Ako zanemarimo to da ovi ljudi ne mogu da rade posle 43. godine, ni estetski ni fizički, opet ostaje veliki socijalni problem – naš balet je prebukiran, pa su nove mlade generacije primorane da odlaze u inostranstvo, bez obzira na talenat. Ne možemo da ih primimo – nema slobodnih mesta, nema smene generacija. Pa i ako se pojavi neko supertalentovano dete – i ono mora u inostranstvo! Tamo može da se zaposli. Dakle, jedna je stvar ako se ljudi sami odluče na taj korak, jer imaju takav karakter i potrebu da negde idu, da uspeju, da traže nešto novo, a drugo je ako su talentovani, ali su vezani za ovu sredinu i voleli bi da ostanu, pa ipak su primorani da odu – u Nemačku, Francusku, Egipat, itd.
Generalno gledano, bilo bi dobro da se, bez obzira na brzinu življenja i trku za materijalnim dobrima – polazeći i od branše u kojoj sam i sam – mladost okrene duhovnom stvaralaštvu, jer tu se stvaraju ideje i daje smisao životu. Nezavisno od toga na kojem smo kraju planete.
Konstantin Kostjukov
[objavljeno: 18/01/2008.]
