Izvor: Vesti-online.com, 29.Dec.2010, 15:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Oteti Srbi radili kao robovi (1)

Izveštaj Dika Martija, izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o trgovini ljudskim organima na Kosovu i Metohiji šokirao je porodice kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije, ali i veliki deo domaće i svetske javnosti.

Verica Tomanović, predsednik beogradskog Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosmetu naglašava da je šokantno delovalo i pojavljivanje knjige "Lov, ja i ratni zločinci" Karle del Ponte 2008. godine u kojoj bivša tužiteljica >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Haškog tribunala navodi da je postojala trgovina organima otetih Srba.

- Od tada nastaje pakao u našim porodicama koje još nemaju odgovor na pitanje vredi li živeti ako su se tako monstruozni zločini događali u vreme kada je bilo moguće sprovoditi zakone i osloboditi otete ljude - kaže Verica Tomanović.

- Za nas koji smo izgubili članove porodice i drage osobe, bila je neprihvatljiva informacija da je u severnoj Albaniji, tokom NATO agresije 1999. i neposredno posle nje, bila organizovana trgovina ljudskim organima. Sama najava da će Dik Marti sve to ispitati delovala je na nas ohrabrujuće i predstavnici Udruženja kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije su se u leto 2009. sreli s njim u Beogradu.

Međutim, odgovor na mnoga pitanja u vezi sa kidnapovanima i nestalima je došao tek ovih dana.

- To je odgovor koji nas je ostavio bez reči. Ne možemo verovati da je Dik Marti došao do takvih činjenica, pa ni to da se našim najmilijima nešto tako strašno moglo dogoditi i to naočigled celog sveta koji je zatvarao oči, a bio je upoznat s našim teškim porodičnim tragedijama. Od prvoga dana su prijavljivani nestanci, od prvog dana smo obijali pragove svih institucija, ali nama ni do danas niko nije rekao istinu. I zbog toga mi u jednoj maloj prostoriji našeg Udruženja u Beogradu posmatramo likove na zidu oko nas i znamo da oni traže pomoć da dobiju imena i prezimena, da ne ostanu NN lica. Oni su sada samo jedan broj otetih i nestalih i oni još uvek nemaju svoj identitet. Bili bismo jako srećni da među njima ima srećnika koji su preživeli i da neka od unesrećenih porodica sačeka svog najmilijeg da joj se vrati.

Nakon završetka NATO agresije bila je zagarantovana bezbednost i sigurnost svim građanima na prostorima Kosova i Metohije. U to je preostale Srbe na Kosovu uveravao i general Kfora Majkl Džekson na skupu u Kosovu Polju.

- Ljudi su se toga dana bili masovno okupili, i kako je general garantovao bezbednost, ostali su verujući u suživot sa svojim dojučerašnjim komšijama i prijateljima. Nažalost, nakon 10. juna 1999. godine desile su se stravične stvari na kosmetskim prostorima. Ljudi su otimani na ulici, iz kuća, sa radnog mesta, iz bolesničkih postelja. I tada 1999. i 2000. godine desio se najveći broj kidnapovanja - s tugom priča Verica Tomanović.

Verica Tomanović napominje da se s nestrpljenjem očekuje kraj januara, kada će po nekim obećanjima, biti prihvaćena rezolucija o dokumentu kojeg je napisao specijalni izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Dik Marti.

- Mi nismo znali šta se radi u "žutoj kući" na severu Albanije, ali smo znali da su oteti Srbi prebacivani preko granice - predočava Verica Tomanović. - Godinama smo o tome slušali priče nekih ljudi da su Srbi zatvarani u razne logore na albanskoj teritoriji. Imali smo informacije da su radili u rudniku Deva, na izgradnji puteva, pa i da su istovarivali robu u luci Drač. Te informacije nama nikad nisu zvanično potvrđene, zapravo do pravih informacija nikada nismo došli.

Borba za istinu traje od marta 2000. godine kad je u Beogradu osnovano Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji. Verica Tomanović podseća da su nestanci ljudi na Kosovu i Metohiji registrovani i pre 1999. godine. Počeli su otmicom rudara rudnika Belaćevac maja 1998. a potom i meštana sela Retimlje i Opteruša kod Orahovca. Njihovi zemni ostaci su pronađeni 2005. u pećini Volujak. Sudbina jednog broja se ni danas ne zna. Poznato je samo to da su otete žene iz pomenutih mesta oslobođenje podsredstvom Međunarodnog komiteta Crvenog krsta.

- Posle kidnapovanja naših najmilijih odmah smo se obratili policiji Kfora, koja je registrovala nestanke, čak je bacala i letke za traženje pojedinaca, ali ni do danas ni jedan sa našeg spiska nije živ vraćen kući. Obraćali smo se svim humanitarnin organizacijama, koje su bile na Kosovu i Metohiji, najpre Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, pa onda Fondu za humanitarno pravo, Odeljenju za ljudska prava u Beogradu, Kancelariji Ujedinjenih nacija, Komesarijatu za izeglice... Mislim da ne postoji adresa na koju se porodice otetih i nestalih nisu obraćale zahtevima da saznaju istinu o sudbini otetih i nestalih - kaže Verica Tomanović.

Sutra: Deset godina očaja i tuge

Nastavak na Vesti-online.com...