Izvor: Politika, 30.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otečestvu na dar
Branka Đorđević nema direktnih potomaka koji bi brinuli o porodičnim slikama, pa su suprug i ona odlučili da ih poklone gradu, kaže poznata umetnica
NIŠ – Kuća-galerija u strmoj niškoj Ulici Stanoja Glavaša već devet godina privlači pažnju javnosti. Ovamo su navraćali književnici, umetnici, prinčevi, generali.
Svoju porodičnu kuću, koju je sama projektovala, u galeriju je pretvorila poznata niška i srpska umetnica Branka Đorđević, ambasador umetnosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << počasni doktor Međunarodne akademije savremene umetnosti.
Postavku je uradio Nikola Kusovac, a posetioci mogu da uživaju u četrdesetak od ukupno oko 1500 dela, uglavnom velikog formata, koliko čini njen impozantni opus, nastajao u poslednje 44 godine.
Nije ni slutila da će postati veliki umetnik u vreme dok je kao devojčica pravila društvo ocu Radovanu, doseljeniku iz pustorečkog sela Đinđuša, prvom niškom tramvajdžiji. – Činilo mi se da će to večno trajati i da ću se uvek voziti tramvajem do Niške Banje. Kao po dogovoru, otac je umro na dan kada je u Nišu ukinut tramvaj – priseća se Branka.
Završila je arhitektonski odsek u Tehničkoj školi u Nišu, a potom beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti u prvoj generaciji po otvaranju odeljenja u Nišu. Do 1986. godine radila je kao profesor nacrtne geometrije u Tehničkoj školi u kojoj se i sama školovala, bavila se arhitekturom, sa suprugom Draganom, građevinskim inženjerom, gradila hotel "Ambasador". Uporedo je slikala, bez štafelaja, jer su njene slike velikog formata.
– Uspostavila sam vezu između arhitekture i slikarstva. Tu vezu posebno uočavaju vajari koji u mom delu pronalaze neku posebnu dimenziju, a kolege ocenjuju da su moje slike žive – kaže umetnica.
Nad njenim slikama nisu ostali ravnodušni ni pesnici Đoko Stojčić, Rusomir Arsić, Dragan Đorđević, Dimitrije Milenković, Ljubisav Ivković, Miodrag Ilić.
Izlagala je u skoro svim galerijama srpskih narodnih muzeja, sedam puta u Francuskoj, u Belgiji, Sofiji... Pojedine porodice kod nas i u svetu imaju čitave kolekcije od 20 do 30 njenih slika.
– Izložbe doživljavam kao naročiti kritički obračun sa svojim slikama. Izlaganjem, slikar stalno proverava sebe u odnosu na datu sredinu i sopstveno vreme, svoja dela sagledava u prikladnijem prostoru nego što je to u mogućnosti u ateljeu – ističe slikarka.
O njoj i njenim izložbama je puno pisano, objavljene su dve monografije, a suprug Dragan sve pedantno sakuplja i koriči. Povod ove priče je njihova odluka da slike poklone gradu Nišu.
– Ova postavka je namenjena gradu. Problem je bio prostor, jer sam želela zgradu u centru grada sa najmanje stotinu kvadrata. Sada je i taj problem rešen, ostalo je da se preciziraju još neke pojedinosti i da se ugovor potpiše. Ne želim da grad dovedem u neugodnu situaciju, već mi je namera da se sve završi na obostrano zadovoljstvo – kaže Branka.
Na pitanje zašto je odlučila da podari svom rodnom gradu ovako vredno delo, odgovara: – Suprug i ja nemamo direktnih bioloških potomaka. Imamo naslednike koji izražavaju spremnost da ove slike čuvaju kao oči u glavi. Ali jednoga dana, u nekoj generaciji će neko reći – hajde, zar da čuvamo ovolike slike. To je i prirodno. Slike će biti zatvorene u kući, a moj cilj je da budu u galeriji koja će biti otvorena, da slike budu dostupne svima.
Dogovor sa gradom je u završnoj fazi i uskoro će biti potpisan ugovor kojim se, pored ostalog, definiše status buduće galerije, obaveze obe strane, troškovi održavanja, kao i upošljavanje jednog istoričara umetnosti koji će na pravi način prezentovati Brankina dela. Po njenim rečima, izabrani prostor je prelep, ali dok se ne potpiše ugovor, ne želi da obelodani o kom objektu se radi. Možemo samo da kažemo da je u blizni našeg dopisništva u Nišu.
Milan Momčilović
[objavljeno: 30.11.2006.]
