Izvor: Politika, 30.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otadžbina oligarha
Već i samo pominjanje izraza "oligarsi" asocira na savremenu Rusiju. Reč je o relativno maloj grupi ljudi koji su u periodu ekonomskih reformi i potonjeg raspada Sovjetskog Saveza, a zahvaljujući neverovatnoj korumpiranosti državnih službenika na svim nivoima, uspeli da, praktično preko noći, steknu bogatstvo koje ih je svrstalo u usku elitu najimućnijih osoba na našoj planeti. U skladu sa definicijom oligarhije kao vladavine najimućnijih, i novopečeni ruski bogataši su smatrali da im >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je mesto u politici. Mnogi su se na toj vatri, međutim, opekli.
Načini na koje su oligarsi u Rusiji sticali bogatstvo različiti su. Ipak, u osnovi je jedno – svi su bili ili u strukturama tadašnje sovjetske vlasti ili neposredno uz njih. Ovo im je omogućavalo da za sopstvene potrebe koriste nepresušne državne i partijske finansijske fondove, ili da imaju dostup informacijama za koje se u godinama privatizacije ispostavilo da su vrednije od svakih para. Ukratko, zatekli su se "u pravom trenutku na pravom mestu".
Od bogataša do izgnanika
Boris Berezovski, Vladimir Gusinski, Roman Abramovič, Mihail Hodorkovski, Oleg Deripaska, Vladimir Potanjin... samo su neka od imena ljudi koji su se vešto kretali između zakona neprilagođenih vremenu tranzicije i kriminalnih aktivnosti devedesetih godina prošlog veka, da bi u sopstvene ruke prigrabili ogromna prirodna i energetska blaga najveće države na svetu.
Vladimir Gusinski, na primer, u Moskvu je došao iz provincije kao skromni pozorišni delatnik. Zahvaljujući tome što je radio kao organizator priredbi za komunističku mladež stekao je lep krug veoma uticajnih prijatelja, među kojima je bio i čak moskovski gradonačelnik Jurij Luškov. Ovo poznanstvo krunisano je tako što je Gusinski osnovao banku "Most", a Luškov u nju prebacio većinu gradskih transakcija. Dobit je bila ogromna.
Gusinski potom osniva i medijsku imperiju koja je uključivala novine, magazine, radio stanice i, kao krunu svega, televizijsku mrežu NTV. Ali, negativnim pisanjem o dešavanjima u Čečeniji i neprimerenom "prljavom kampanjom" u vreme parlamentarnih izbora krajem 1999. i predsedničkih 2000, navukao je na sebe gnev Kremlja. Glavu je sačuvao bekstvom u Izrael, ali je imperiju zauvek izgubio.
O prevarama Borisa Berezovskog sa svojevremenom prodajom automobila marke "lada" i prelivanjem dobiti državne avio-kompanije "Aeroflot" u sopstvene džepove mnogo toga je rečeno. I on je kao bivša "siva eminencija Kremlja" i medijski magnat smatrao da je dovoljno moćan da upravlja državom. Pobegao je u Veliku Britaniju odakle se povremeno oglašava kao najljući protivnik režima Vladimira Putina.
Za razliku od pomenute dvojice, Roman Abramovič je krenuo drugim putem. Ispoštovao je "džentlmenski sporazum sa Kremljom" i u politiku se ne upliće sem koliko je to u njegovoj nadležnosti kao gubernatora Čukotke. Poverenje koje mu ukazuje sadašnje rusko rukovodstvo zasnovano je i na činjenici da je region kojim Abramovič upravlja izuzetno dobro vođen tako da je vlasnik londonskog fudbalskog kluba "Čelsi" ne jednom proglašavan za najboljeg ruskog gubernatora.
Poslovni uspon najbogatijeg Rusa Mihaila Hodorkovskog, vlasnika naftne kompanije "Jukos", u uskoj je vezi sa njegovim radom u Komsomolu (omladinski ogranak KPSS), što ga je u jednom trenutku (1990, neposredno pred kolaps sovjetske države) dovelo čak do mesta ekonomskog savetnika premijera SSSR-a. Iako je bio ubeđen da sopstvenu karijeru gradi na najbolji mogući način, neka vrata su mu i dalje ostajala zatvorena. Osnivanjem Centra za naučno-tehničku kreativnost mladih ljudi, kao jedinog tada mogućeg oblika vođenja privatnog biznisa, a iz kojeg je kasnije nastala kompanija MENATEP, a potom i banka istog imena, ušao je pravo u vode "divljeg" biznisa koji je i donosio najveći profit.
Činjenica da je po raspadu SSSR-a mnogim preduzećima u nedostatku državnih kredita bio jedini izlaz obraćanje privatnim finansijerima – Hodorkovskom je i te kako išla naruku. Potom je usledila brza kupovina onih preduzeća koja ni u takvim okolnostima nisu uspela da se snađu i bivši komsomolac se odjednom obreo u ulozi najbogatijeg čoveka u zemlji. To je, međutim, bio početak kraja. Želja da se postane i politički najmoćnija figura (umesto Vladimira Putina) koštala ga je ne samo bogatstva nego i slobode. Trenutno, zvanično, robija zbog utaje poreza, što je Damoklov mač koji, objektivno, visi nad glavama svim ruskim oligarsima.
Uloga Kremlja
Slične karijere, naravno svako na svoj način, imali su i drugi pripadnici sloja najbogatijih Rusa: Vladimir Lisin, Viktor Vekselberg, Oleg Deripaska, Mihail Fridman, Vladimir Jevtušenkov, Aleksej Mordasov, Vladimir Potanjin, Mihail Prohorov, Vagit Alekperov... Krađu imovine države u kolapsu praktikovali su mnogi. Neko sa više, neko sa manje uspeha.
Ipak, kada se priča o oligarsima, nije moguće zaobići i ljude iz Kremlja, pre svih Tatjanu Djačenko, kćerku prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina i neprikosnovenog lidera takozvane familije, grupe uticajnih ljudi iz najbližeg predsednikovog okruženja koji su mnoge državne poslove vodili kao privatne, uključujući i ubiranje dobiti.
Vredi pomenuti i Aleksandra Vološina, dugogodišnjeg šefa predsedničke administracije, kao i Pavela Borodina, bivšeg šefa službe za upravljanje imovinom Kremlja, koji je samo na ime mita od rekonstrukcije zdanja na Crvenom trgu svojevremeno "inkasirao" 25 miliona dolara... Njihova imena se ne nalaze na listama najbogatijih Rusa, ali je nesumnjivo da su u "preraspoređivanju državne imovine" prošli i te kako dobro...
Da li će neka nova vlast proveravati i njihovu delatnost, pokazaće vreme.
[objavljeno: ]
