Izvor: Politika, 02.Maj.2008, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otac četvrt veka držao kćerku u tamnici
Austrijsku porodičnu tragediju – blud u krugu porodice, nasilje oca nad kćerkom, dugo bezmalo dve i po decenije – policiji prijavio komšija
„Nataša Kampuš na kvadrat”. Udarni članak belgijsko-flamanskog dnevnika „Het nivsblad” bio je za nijansu upečatljiviji od sličnih izveštaja u jučerašnjim emisijama elektronskih medija i u štampi, na svih pet kontinenta. Povod je bila porodična tragedija u austrijskom gradu Amštetenu – blud u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << krugu porodice, incestno nasilje oca nad kćerkom, dugo, bezmalo, dve i po decenije.
Svetski mediji, listom, porede novi austrijski slučaj otmice i dugogodišnjeg seksualnog zlostavljanja sa tragičnom sudbinom Nataše Kampuš. Kada je, pre nepune dve godine, pobegla iz osmogodišnjeg zatočeništva – otmičar i nasilni ljubavnik nametnuo joj je „ljubavnu” vezu u specijalnom podzemnom skrovištu, ispod svog podruma – „slučaj Kampuš” je proglašen najdužom i najsurovijom otmicom u istoriji Austrije, od svršetka Drugog svetskog rata, naovamo. Po ispoljenoj surovosti i nastranosti, međutim, novi austrijski slučaj, izvesno, nema premca u svetu.
Otac i deda
Priznanje vinovnika tragedije koje je, u međuvremenu, dao pred istražnim organima pokrajine Donja Austrija, nadmašilo je prvobitne sumnje. Sedamdesettrogodišnji Jozef Fricl, otac žrtve, deda i, štaviše, zakonski staratelj nad troje njene vanbračne dece – uhapšen minulog vikenda pod sumnjom da je pune dvadeset i četiri godine tamničio rođenu, danas četrdesetdvogodišnju kćerku, primoravajući je na neprirodni blud, incest – priznao je da je u nasilnom, kako tvrdi „spontanom braku”, postao čak sedmostruki otac svoje unučadi. Jedno nejače, preminulo prilikom porođaja, u tajnosti je spalio i zakopao. Od šestoro dece koja su danas u životu, troje je usvojio.
Navodno na pismeni zahtev njegove kćerke, koja se, kako je godinama tvrdio, okrenula životu u krugu njemu nepoznate sekte. Preostalo troje dece do pred minuli vikend nije imalo prilike da udahne vazduh slobode. Prvi put su se pojavili na ulici, kada ih je austrijska policija oslobodila iz tamnice, šezdesetak kvadratnih metara prostranog, tajnog podruma.
Hronologija događanja dočarava jezivu dimenziju ovog zločina u najužem krugu porodice, već nazvanog „slučaj Elizabeta”, po ugledu na prethodni „slučaj Kampuš”.
Elizabeta je ime zatočenice, koja je, kako je policija saopštila, od svoje jedanaeste godine bila seksualno zlostavljana od svog rođenog oca. Posle nekoliko neuspelih pokušaja bekstva od kuće, otac ju je – kaže da je u prvi mah to smatrao privremenom merom – zatvorio u podrum. Potom je, od vikenda do vikenda, gradio zid po zid, kako kaže, specijalnog utočišta. U suštini, bio je to zatvor na podzemnoj površini od ukupno osamdeset kvadratnih metara. Šezdeset kvadrata je iznosio takozvani životni prostor. Daljih dvadeset kvadratnih metara bilo je rezervisano za „gumenu ćeliju”, prostor u kome je otac decenijama zlostavljao kćerku kao ljubavnicu.
Izlaska, odnosno šanse za izbavljenje nije bilo. Samo 1,70 metara visoki zatvor bio je obezbeđen elektronskim uređajima za nadzor. Jedini ulaz, skriven iza pokretnih, na prvi pogled zapuštenih, prašnjavih polica sa zimnicom, bio je osiguran vratima izlivenih od armiranog betona.
Dvostruki život
„...Zahvalan sam sudbini da mi je pružila olakšanje”, izjavio je monstruozni otac posle hapšenja: „Iako ću, najverovatnije, ostatak života provesti u zatvoru ili u nekoj psihijatrijskoj ustanovi, moći ću slobodno da udišem vazduh – više se neću skrivati pred svetom i moje dve porodice.”
Primedba uhapšenog odnosila se na njegov dvostruki život. Dok je u tamnici porodične vile zlostavljao zatočenu kćerku sa troje zajedničke dece, na drugom nivou, samo sprat više, vodio je „ispunjen porodični život” sa zakonitom suprugom, sedmoro svoje dece i tri usvojena „unučeta”.
S tim u vezi, u austrijskoj javnosti je postavljen niz pitanja. Uglavnom se koncentrišu na činjenicu da je tragedija otkrivena pukim slučajem – kada je teško obolela, 19-godišnja kćerka Kerstin morala da bude odvedena u bolnicu. Bila je jedno od troje dece – uz osmogodišnjeg i petogodišnjeg brata – koja nikada nisu ugledali svetlo dana. Da bi objasnio njeno poreklo, otac, istovremeno tamničar i mučitelj, prinudio je zatočenu majku da sastavi pismo u kome objašnjava: „...Kćerka je teško obolela, molim za pomoć i – odlazim, opet, bez traga.” U tom trenutku, međutim, policiju je, anonimno naravno, uzbunio neko od „dobronamernih” komšija, otkrivajući da u podrumu ispod kuće, najverovatnije, postoji tamnica u kojoj se nalaze majka i još nekoliko dece...
Puka slučajnost, dakle nije bila uistinu puka. Čini se da jedino policija nije bila informisana o onome što se događalo u porodici Jozefa F.. Komšije su, sve je više indicija koje na to navode, znale, naslućivale ili pretpostavljale istinu, ali ništa nisu preduzeli. „Da li je reč o nasleđu takozvanog duha bidermajera?”, glasilo je pitanje u komentaru bečkog dnevnika „Standard”. Ma koliko to surovo zvučalo, stari kodeks ponašanja, nasleđe iz Terezijanske epohe, koji nalaže nemešanje u tuđe nadležnosti („ćuti i gledaj svoja posla, živi i zarađuj, ne diraj u vlast ni u komšije”) očigledno opstaje u Austriji i u ovom, 21. veku.
-----------------------------------------------------------
Žrtva nudi pomoć žrtvama
Po razglašavanju tragedije Elizabete Fricl i njeno šestoro dece, pomoć je ponudila Nataša Kampuš, i sama žrtva slične otmice i seksualnog zlostavljanja. Uz ponudu „terapije u razgovoru” Kampuš je ponudila i finansijsku pomoć – novac iz fondova koji su formirani iz dobrovoljnih priloga Austrijanaca, namenjenih njenoj socijalnoj rehabilitaciji.
-----------------------------------------------------------
Incest u svetu
Jozefu Friclu predstoji sudski maraton. Sasvim je izvesno da će se optužnica koncentrisati na najmanje desetak krivičnih paragrafa - od otmice i potonjeg, nezakonitog lišavanja slobode, preko uskraćivanja prava svojoj deci na obrazovanje, lekarsku negu itd., do, naravno, samog incesta.
Incestom, ili krvnim grehom, polni odnos među osobama u bliskim rodbinskim vezama, u Austriji se smatraju vanbračne ili braku slične veze, ali i samo akti polnih odnosa između braće i sestara, roditelja i dece, uključujući tu i babe i dede, odnosno i praroditelje, sa jedne strane, i unuka i praunuka, sa druge. Po tamošnjim zakonima ovakav akt se naziva neprirodnim bludim i kažnjava se sa do tri godine robije, odnosno do šest meseci zatvora, ako je reč o odnosima braće i sestara.
Ipak, incest nije u svim zemljama sveta zabranjen, ni kažnjiv. U Francuskoj, primera radi, Napoleon je proglasio incest nekažnjivim još 1810. godine. Tom Napoleonovom „pomodarstvu” pridružile su se Španija, Portugalija i Holandija.
Pre nekoliko godina u Nemačkoj su pokrenute žučne diskusije o održivosti prakse kažnjavanja osoba koje upražnjavaju incest, bar u nekim, graničnim slučajevima. Povod je nađen u presudi prvostepenog suda u Lajpcigu. U leto 2005. godine, naime, osudio je dvadesetosmogodišnjaka zbog održavanja vanbračne zajednice sa njegovom dvadesetjednogodišnjom sestrom. Par je u tom trenutku već odgajao četvoro zajedničke dece. Međutim, par nije svesno počinio incest - kao deca su bili razdvojeni, da bi se, sticajem okolnosti ponovo upoznali, u vreme puberteta.
Diskusija o toleranciji, odnosno o praštanju svesno počinjenog incesta, pokrenuta je i u Australiji. Onde je minulog meseca izbio skandal oko nezakonite veze šezdesetjednogodišnjeg oca i njegove tridesetdevetogodišnje kćerke. Suočen sa prezirom komšijske okoline, otac i kćerka, istovremeno ljubavni par, nastupio je u jednoj TV emisiji, apelujući na svoje sunarodnike, ne bi li pokazali razumevanje za neprirodnu vezu i odnos.
Miloš Kazimirović
[objavljeno: 29/04/2008]
