Izvor: Politika, 12.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostrvo slobode ili ropstva
Duhovni život i preobražaj starca Anatolija u filmu započinje onako kako nikada ne bi smelo biti – neslobodom. Anatolija, mimo bilo kakvog njegovog učešća, obamrlog i nesvesnog iz blata izvlače i u manastir unose monasi. Radnja filma se tu prekida i nastavlja 1976. godine, sada sa Anatolijem kao duhovnikom koji dalje širi tu istu neslobodu. Duhovništvo koje ima pretenziju na vlast nad ljudskim dušama pretvara slobodu u ropstvo, a ljubav u strah ili mržnju
Film "Ostrvo", >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je dobio najviše ruske nagrade, čak šest "Zlatnih orlova", izazvao je mnogobrojne polemike i oprečne stavove u ovoj zemlji: od oduševljenog prepoznavanja, konačno, jednog "pravoslavnog filma" posle različitih "kodova i grobova", pa do osporavanja kao filma koji je stran pravoslavnoj tradiciji, duhovnosti i teologiji.
Prvo iznenađenje svakako je u ličnosti režisera Pavla Lungina.
On nije režiser od koga se moglo očekivati da snimi film takve tematike koja se bavi grehom i pokajanjem. Iznenađenje je bilo potpuno jer Pavle Lungin je čovek koji je po svome ubeđenju liberal, čije je prethodno filmsko stvaralaštvo u znaku umerenog postmodernizma, a kako kaže komentator Sretenjskog manastira u Moskvi, u Rusiji je poznat i po svome servilnom odnosu prema oligarsima.
Greh i pokajanje
Centralna tema filma je greh i pokajanje. Čovek koji je tokom rata, u mladosti, ubio druga, provodi život u pokajanju u jednom manastiru na severu Rusije. U filmu, osim te teme pokajanja, postoji i želja da se prikažu tri različita puta ka Bogu. Monah Anatolije prilazi kroz stradanje i muku, iguman manastira Filaret prilazi lako i mirno kao dete, a otac Jov sobom oličava čoveka strogih pravila i kanona.
Sva eventualna razmišljanja o crkvenom uporištu filma razvejali su autori na samom početku. Scenarista "Ostrva" Dmitrij Soboljev za sebe je rekao: "Ja nisam crkven čovek. Želeo sam da prikažem problem pokajanja koji se po mome gledištu javlja kao osnovni u hrišćanstvu, pa i u pravoslavlju". Na ovo se nadovezao i režiser Pavle Lungin rečima: "Ja sam verujući čovek. Kršten, ali nisam crkven. Ovo nije crkveni film. Ovo je film o ljudima i za ljude".
U stvari, autori filma su na jedan izvanredan način smestili u manastirski dekor svoja sopstvena viđenja i razmišljanja.
Ona primitivna vera u Boga zbog čuda, gde je duhovnik-starac važniji od Hrista, a koju je još Dostojevski izložio podsmehu, ovde je doživela svoju afirmaciju. Sigurno je da ima više elemenata koji bi mogli da zasmetaju ukoliko bi se film podvrgao kriterijumima duhovnosti. Ono što bi se moglo staviti na prvo mesto jeste pitanje ljudske slobode, kojim su se Rusi, uostalom, sa pravom toliko bavili. Duhovni život i preobražaj starca Anatolija u filmu započinje onako kako nikada ne bi smelo biti – neslobodom. Anatolija, mimo bilo kakvog njegovog učešća, obamrlog i nesvesnog iz blata izvlače i u manastir unose monasi. Radnja filma se tu prekida i nastavlja 1976. godine, sada sa Anatolijem kao duhovnikom koji dalje širi tu istu neslobodu. Duhovništvo koje ima pretenziju na vlast nad ljudskim dušama pretvara slobodu u ropstvo, a ljubav u strah ili mržnju.
Tako je i sa ljudima koji dolaze kod Anatolija po porciju "čuda". Prva je mlada žena koja je došla po blagoslov za abortus. Anatolije odbija da joj da takav blagoslov i usput joj kaže da se neće nikada udati. Naravno, nije sporno ne dati blagoslov, nego je sporan način na koji to on čini, u demonstraciji apsolutne vlasti nad ljudskom dušom. U drugoj sceni, jednoj starijoj gospođi saopštava da joj muž nije mrtav nego je u Francuskoj i naređuje joj, protivno njenoj volji, da proda sve što ima i da ide u Francusku. Da spomenemo samo još jedan važan primer, Anatolije leči dečaka svojim molitvama, a zatim bukvalno otima dete od majke da bi ga pričestio. Kao da je u nekom drugom hramu ili u gradu, pričešće "slabijeg dejstva" pa dečak mora isključivo kod njega da se pričesti! Moglo bi se reći da je pričešće ovde shvaćeno kao drugi deo procedure izlečenja.
Film na kraju ima melodramatski obrt jer drug, za koga je Anatolije mislio da ga je ubio, nekim je čudnim slučajem preživeo i dolazi kod njega u manastir. Anatolije tada doživljava olakšanje i mirno umire. To je događaj koji nije samo "razvodnio" filmsku priču nego je i srušio celu filmsku koncepciju pokajanja. Ono što se desilo unutar Anatolija pre toliko godina jeste ubistvo druga, bez obzira što je to pukim slučajem izbegnuto. Kao hrišćaninu, njemu mir i radost može doneti samo oproštaj od Boga, a ne slučajni susret sa nesuđenom žrtvom.
Odbacivanje razuma
Način monaškog života oca Anatolija mogao bi se uslovno nazvati jurodstvom – odbacivanjem razuma i ljudskih normi radi Boga. To je bila inspiracija i najvećih ruskih književnika kao što su Puškin, Dostojevski, Tolstoj ili slikara kao što je Surikov. Od mnogobrojnih "jurodivih" malo je onih stvarnih. Mali broj je kanonizovan u Ruskoj crkvi, dok u Srpskoj crkvi nije kanonizovan ni jedan jedini. U filmu je u pitanju uslovno jurodstvo zato što je taj hrišćanski podvig prikazan vrlo nedosledno jer glavni junak čas je "luda", a čas je "mudri starac".
Najsjajniji u filmu jeste glavni glumac, izuzetni i neobični Petar Mamonov. To je čovek koji je legenda ruske andergraund scene. Po zanimanju štampar, počeo je da se bavi muzikom ranih osamdesetih. On je začetnik jednog od ruskih muzičkih pravaca pod imenom Ruska narodna halucinacija koji u sebi spaja muziku, poeziju i teatar.
Ceremonija idolopokloništva
Petar Mamonov je poznat po svojoj iskrenosti i otvorenosti koja se pokazala i prilikom dodele "Zlatnog orla" za najbolji film godine. Dosledan sebi, izašao je obučen u pletenoj jakni, farmerkama i patikama pred prepunu salu uglednih gostiju u večernjim toaletama. Taj poredak glamura, pomalo razdragane atmosfere i beskonačno dugih reči zahvalnosti, narušio je Mamonov izloživši ugledne goste "šoku" svojim rečima kritike kojima se dotakao i državne politike. Kasnije je taj deo njegovog obraćanja cenzurisan, pa ruski televizijski gledaoci nisu imali priliku to da vide. On je svoj govor započeo rečima zahvalnosti, ali protivno protokolu, umesto vrcavih reči upućenih akademicima, bogatim zvanicama i lepim damama, Mamonov je zahvalio Bogu i narodu.
Mamonov je tada kritikovao i neke aspekte vezane za sam film, a celu ceremoniju je nazvao idolopokloništvom. Posebno se osvrnuo na atmosferu nezdrave trgovačke dobiti koja je proizvedena oko filma. Tom utisku teško je oteti se s obzirom na to da je po gledanosti "Ostrvo" na drugom mestu, odmah iza božićnog obraćanja predsednika države Putina. Stvorena je neka vrsta kolektivnih osećanja koja se teško mogu nazvati pokajanjem, iako imaju sličnu formu. Stvarno pokajanje je uvek lični pokret, a nikada kolektivni. Koliko je Mamonov u pravu kada je govorio o proizvodnji takve nezdrave atmosfere može se videti i iz jednog malog primera. Naime, na zvaničnom internet sajtu "Ostrva" ljudi se podstiču da javno iznose svoje grehove o kojima drugi onda diskutuju. Čak je ostavljena mogućnost i za e-mail "pokajanje".
Zanimljivo je da se delić takve kolektivne atmosfere prelio i u ove naše krajeve. Film se na diskovima brzo širio od ruke do ruke, skoro kao Sveto pismo, u onim krugovima koji su crkveno orijentisani.
Mirko Cerovina
[objavljeno: 12.05.2007.]
