Izvor: B92, 31.Okt.2013, 14:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oštra cenzura kineskih medija
Peking -- Mediji u Kini se nalaze između dve vatre, s jedne strane su podvrgnuti oštroj cenzuri komunističke države, a sa druge strane se nalazi sve veća korupcija.
Ovu karakteristiku kineskog novinarstva je istakao nedavni slučaj novinara Čena Jongžua iz "Nju ekspresa" koji je bio uhapšen pod optužbama da je oklevetao jednu kompaniju, koja se delimično nalazi u vlasništvu države.
Vesti o uhapšenim novinarima u Kini nisu retkost, a danas je sve prisutnije i pisanje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tekstova po narudžbi. Bez obzira na to, Čenov slučaj je uzdrmao javnost, piše “Dojče vele” (DW).
Nezavisno od toga da li je Čen zaista loše pisao o Zumlajonu po narudžbini ili je možda „priznanje“ novinara bilo iznuđeno – slučaj je na velika vrata izneo tamnu stranu kineskog novinarstva – korupciju među novinarima i urednicima.
Crvene koverte
Žan Điang, profesor novinarstva u Pekingu, kaže za DW da je korupcija u medijima duboko razočarala Kineze. Žan je mnogo puta javno apelovao na novinare da ne prihvataju čuvene crvene koverte – u takvima se tradicionalno u Kini poklanja novac za razne proslave.
U Kini preduzeća redovno razdeljuju crvene koverte i na konferencijama za štampu, kako bi obezbedili pozitivno izveštavanje. Brzo su se dosetili i prevaranti – nabavljaju lažne novinarske identifikacije i posećuju konferencije za štampu samo da bi se domogli novca.
„Na sudu se mora razjasniti da li je Čen zaista bio podmićen“, kaže Žan Điang. „Slučaj svakako potvrđuje nedostatak etike u medijima. Uzimanje crvenih koverti i širenje reklama upakovanih u izveštaje u Kini je široko rasprostranjen fenomen. To je deo celokupne društvene korupcije“, kaže ovaj profesor.
U svom blogu novinar Čaj Huićun potvrđuje da je uzimnje crvenih koverti nepisano pravilo među novinarima. Konferencije bez koverata s novcem smatraju se anomalijama.
U Kini postaje sve teže za novinare da ostanu nezavisni, te da ne prihvate mito jer ukoliko to ne učine, izloženi su žustrim kritikama svojim kolega.
Mito za ćutanje
Osim za pozitivno izveštavanje, novinari uzimaju novac i da bi ćutali. Nesreće u rudnicima su primer ekspresne zarade – novinari pohrle do vlasnika rudnika i traže novac da ne bi pisali o nesreći. Pre pet godina je deset novinara primilo ukupno 250.000 evra da ne bi izveštavali o nesreći sa 34 mrtvih u provinciji Hebej.
Zatim je 2009. novinar Daj Sjaođun fotografisao kako su novinari posle nesreće u rudniku stajali u koloni – za novac za ćutanje. Tada je kažnjeno oko 60 ljudi, uključujući novinare i one koji su se tako predstavljali. Ali onda je sve nastavljeno po starom.
Agneš Gaudu je urednica za Kinu u francuskom nedeljniku „Kurir Internasional“. U razgovoru za DW kaže da su niske plate i nedostatak profesionalne etike važni razlozi što kineski novinari primaju mito. „Ipak, glavni razlog je nedostatak uslova za nezavisni rad kineskih novinara. Oni rade za vladu ili komercijalne organizacije. Zato nemaju novinarskog samopoštovanja i morala“, kaže Gaudu.
