Izvor: Politika, 30.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Osmica" iz opreza
Kako je "ćirina" pruga nastajala i život bojila u mokrogorskom kraju
MOKRA GORA – Dok neumorni "ćira" opet klopara padinama Šargana, trasom obnovljene "šarganske osmice", hiljade ljubitelja muzejske železnice stalno privlačeći, malo je onih koji znaju pojedinosti o prošlosti ove najneobičnije srpske pruge. Kako i kada je ona nastala, ko ju je gradio, zašto baš ovako ta trasa vijuga... Odgovore na ta pitanja daje jedna tek objavljena knjiga nazvana "Prugom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preko Šargana". Autor je dr Rade Poznanović, doajen užičke etnologije, stvaralac mnogih dela koja osvetljavaju život ovog kraja, pisac narodne reči i jednostavnog stila (a znalci kažu: u jednostavnosti je majstorstvo).
Sabrao je dr Rade mnogo znanja i podataka o Mokroj Gori kad je svojevremeno, pre četiri decenije, kao tadašnji direktor užičkog Istorijskog arhiva obilazio taj kraj sa ljudima koji su obnavljali spomen-obeležja. Saznao mnogo, a o pruzi najviše, pa uredno beležio, te ponešto od toga u novinskim feljtonima kasnije objavio
Priča počinje vremenom davnašnjim, tradicijom i običajima ljudi Mokre Gore, područja na večito nemirnoj granici. Sudbinama i navikama Mokrogoraca, starih kiridžija, uvek težinom života namučenih, a ipak spremnih na ersku dosetku i mudroliju.
Doba dvadesetih godina prošloga veka otvorilo je novu stranicu u životu Mokre Gore. Krajeve zemlje koja se oporavljala od ratnih razaranja valjalo je povezati, pa je krenula nova gradnja pruge preko Šargana. Poslovi su počeli 1922. godine, oko tri hiljade ljudi iz svih krajeva tadašnje kraljevine gradilo je "osmicu". Prelaz preko šarganskog masiva napravljen je ovim čuvenim rešenjem, vijuganjem trase. Sa nadmorske visine od 806 metara u Vitasima pruga se spušta na 567 metara u Mokru Goru, 13,5 kilometara dugom pružnom linijom, kroz 22 tunela, desetak mostova i vijadukata.
Poznanović u detalje piše kako je izgledao život tada u Mokroj Gori, koliko se kafana, dućana, kantina pojavilo, ko je radio i gradio, a ko se kockao i pijančio, krao i besposličio te činio drugo što je uvek pri tako velikom poslu prisutno. A postavlja i pitanje: da li je bilo neizbežno da se projektuju "osmice", da uska pruga toliko vijuga? Zar nije bilo lakše da jedan prav tunel ispod Šargana sve to reši? I rečima stručnjaka nudi odgovor. Veliki tunel je u ono vreme bio poduhvat velikog rizika. Niko nije smeo da proceni šta će naći u dubinama ovog terena, koji se već pokazao kao nepristupačan i surov. Zato je nastala "osmica" (pruga Užice–Vardište proradila je 25. januara 1925), tom graditeljskom oprezu se duguje zahvalnost za ovu atrakciju.
I usledile su potom decenije života Mokrogoraca uz prugu i sa njom. Za "ćiru" su oni uvek bili prisno vezani, pisak "parnjače" slušali su kao najlepšu pesmu. Mnogi su radili na železnici, hleb od nje sticali. Od 1925. do 2000. godine na njoj je radilo 429 žitelja Mokre Gore i okolnih sela, zahvaljujući pruzi izgradili su oni, više od drugih, smisao za solidarnost. Ali, tačno 1. marta 1974. godine, dok se gradila "barska pruga" koja je bila ipak udaljena od ove uske trase, prestade saobraćaj na "šarganskoj osmici". Nerentabilnost je bio tadašnji izgovor za tu besmislenu odluku. Tuga zavlada u Mokroj Gori, toliko vezanoj za "ćiru".
No život je nepredvidiv i dve decenije potom, u kraju gde je još ostala trasa i nekadašnje stanice na uskoj pruzi, ojača ideja onih koji su dalje od drugih u budućnost videli da se "šarganska osmica" obnovi. Vremenom, u saradnji sa železnicom Srbije, a uz slogu Mokrogoraca i entuzijazam grupe najodlučnijih, predvođenih Radovanom Glibetićem, krenu obnova "ćirine" pruge. I, evo poslednjih godina, ponovo "ćira" preko Jatara svira, kao pravi mamac za domaće i strane turiste, a čitav kraj uz železnicu i Drvengrad Emira Kusturice napreduje.
– Nije sve jednosmerno, ne teče sve pravolinijski. Pruga preko Šargana ne bi ni bila zanimljiva kad bi išla pravo – piše Rade Poznanović, a u knjizi, uz ostalo, upozorava na jedan ozbiljan problem, zaista uznemirujući. Sve više ovaj, pa i okolne krajeve, pritiska bela kuga. Sve je manje brakova, dece, đaka u školama, momci se ne žene, broj žitelja opada. U Mokroj Gori i okolini bilo ih je početkom pedesetih godina 2.766, a pre četiri godine svega 1.067. U škole je pre pola veka ovde išao 381 đak, poslednjih godina ni šezdeset. I nije ključni problem u ekonomskim prilikama, zabluda je da je kriva država što je socijalu zanemarila, smatra autor, ističući da smo nekad neuporedivo ekonomski slabiji imali brojnije porodice, zdravije naslednike i sigurniju budućnost.
– Nije u pitanju ekonomska, nego duhovna kriza. Izgubio se smisao za lepotu i radost življenja, za nastavak vrste. U čoveku se pobrkaju pojmovi, pa zaključuje ovako: neću brak, neću obavezu, neću decu, neću da brinem o drugome, neka je meni dobro i lepo. A posle mene – potop. Kompletna pakost – zaključuje dr Rade Poznanović o pitanju kojim se u gradu mnogo ne bave, dok su mnoga sela, gde je nekad život bujao, sada prazna i zakorovljena.
B. Pejović
[objavljeno: 30.10.2006.]
