Izvor: Blic, 06.Okt.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osmi put Peti oktobar
Greh neka ide na moju dušu, ali ne bih se ni setio da je juče bio 5. oktobar da me nisu zvali iz jedne radio stanice da povodom toga dam nekakvu izjavu i da ocenim da li je bilo, jelte, narodnog napretka ili, ako više volite, nazatka, tokom ovih osam godina.
Ne osećam nikakvu potrebu da se Petog oktobra, rano izjutra, umijem ledenom vodom, obučem svečanije nego obično i obavim još kojekakve ritualne radnje dolične proslavi dana kada su naši pobedili njihove, mada se toj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pobedi radujem i danas, osam godina kasnije.
Samo veliki manipulanti tvrde da je sve isto kao i onda, a pokvarenjaci još kažu da je sada gore, mada ne sporim da ima onih kojima se ništa u životu nije promenilo, kao što ima i onih koji se nisu snašli u čarima „novog doba", pa im ono doba, bilo ne povratilo se, izgleda kao majčino mleko prema gorkim lekovima tranzicionog vremena.
Analogija je možda neadekvatna, ali to vam je kao sa seljakom koji se propio, decenijama zapustio imanje, pa mu sada treba isto toliko vremena da ga povrati. Ne sumnjam da je bilo onih koji su poverovali da će već 6. oktobra 2000. godine sve biti potaman, ali pokazalo se, vrlo belodano, da će proces srpskog ekonomskog, političkog, kulturnog i socijalnog ozdravljenja biti dugotrajan proces.
Statistički gledano, napredovali smo kao narod i država. Aman smo se, reći će kritičari, kao država suzili. S odlaskom Crne Gore ostali smo bez mora, a s gubitkom Kosova, uz sve drugo, izgubili smo i dostojanstvo.
A Vojvodina? Ovo pitanje se javlja kao neka vrsta „lakmus papira", onog što se koristi za ispitivanje hemijskog sastava nekog elementa, pa je, čini mi se, važno i za procenjivanje svojstava srpskog društva nakon Petog oktobra.
To pitanje o stepenu autonomnosti Vojvodine postavljaju izoštreno ovi što su sada u opoziciji, a povodom pokrajinskog Statuta. Jedan od teoretičara, udostojen uvodne reči na predstavljanju zbirke Koštuničinih govora o Kosovu, čak je izjavio da je problem s vojvođanskim Statutom to što je predstavljen u nevreme, zaboravljajući valjda da je to posledica ustavnih promena, za koje se i sam zdušno zalagao, i kojima je naloženo da se u roku od 90 dana od konstituisanja Skupštine pokrajine donese novi Statut.
Sada kritičari rešenja, oni radikalni, tvrde da je to što se predlaže osnov za nekakvo otcepljenje Vojvodine. Koliko znamo, tamo je većinski narod srpski narod i bilo bi pravo čudo da se to pitanje postavi. Nisu to Srbi i Crnogorci, Srbi i Albanci, Flamanci i Valonci, Škoti i Englezi, Baski i Španci... ovde se ne bi delila „dva oka u glavi", već sama glava, a to je čudo mogućno jedino ako zabrljamo sve što je urađeno Petog oktobra.
Sve što nam se dogodilo oko države posledica je onih „vunenih vremena" kada smo se i kao pojedinci distancirali od lošeg režima i života, bez obzira na to što su stvari oko Crne Gore i Kosova formalizovane nakon demokratskog prevrata. Ko god je mogao oslobodio se balasta, verujući, s pravom ili ne, da će mu bez
Srbije biti bolje.
U suštini, Petog oktobra stvorene su početne pretpostavke za zaustavljanje daljeg rastakanja države.
