Izvor: Politika, 31.Mar.2013, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osmi krug pakla
Ističe 11 dana pakla koje srpski političari broje do početka osme, uveravaju odlučujuće, runde pregovora Beograda i Prištine. „Dramatično kao pred Dejton i Rambuje”, kaže ledenim glasom onaj mlađani predsednikov savetnik koji je pobedio svaku mimiku.
Pošto nemaju mnogo izbora nego da se sporazumeju, izgleda da se pregovarači neuobičajeno efikasno približavaju kompromisu posle dve godine bolnog dijaloga.
Utisak je da svi žele brz dogovor – Beograd zarad dobijanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << datuma za početak pregovora o članstvu, Priština zbog potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Baronesa Ešton ih u tome ohrabruje svesna da je i njena politička budućnost uvezana sa sudbinom dogovora.
Amerikanci posmatraju iz prikrajka, ako zatreba izdiktiraju neke uslove. Nesumnjiv je otpor koji Vašington pokazuje na svaku pomisao da bi sever Kosova mogao da liči na Republiku Srpsku – čemu je svakako doprineo Milorad Dodik koji je malo-malo sudbinu Srpske povezivao s Kosovom.
Istovremeno, političari na obe strane, a posebno srpske koja čini veće ustupke, tvrde da sporazum nije zbog EU, već zbog – naroda.
Nisam primetio da se narod povodom Dana D posebno uzbudio, ako se uopšte uzbudio uprkos činjenici da nas mediji baražnom vatrom zasipaju Kosovom. Ima to svoje objašnjenje: od višegodišnjeg zamora do neverice da će dogovori, ako do njih i dođe, išta bitno promeniti tužnu svakodnevicu življenja.
I dok nas političari uveravaju da prolaze dane pakla kako bi doneli normalizaciju, sumnjam da je taj proces, zasad, otišao mnogo dalje od briselske kancelarije u koju se povremeno ubacuju pregovarači dve strane.
Ljude to mnogo ne zanima jer od početka uopšte nisu bili uključeni u odlučivanje. Obamrli su i prepušteni sudbini. Situacija koja pogoduje totalitarizmu, ali to je već druga tema.
Kako u dogovorima sa obe strane nije učestvovalo više od desetak političara, to može da se pokaže kao opasan izazov jer primena sporazuma zahteva najširu podršku. Vlast to ne može da izgura sama. Čak ni podrška opozicije nije dovoljna.
Zašto Srbi s Kosova nisu bili više konsultovani? Šta će biti sa zahtevom Srba sa severa koji traže direktan kontakt s Prištinom? Kako je moguće da Dačić i Tači direktno razgovaraju, a da Beograd i dalje – poput uvređene gospođice – ignoriše Srbe koji su uključeni u kosovske institucije? Zar to nije besmisleno?
Upravo zato se čini da je manje važno šta će biti potpisano od toga kako će to što je potpisano funkcionisati na terenu. Normalizacija koju od nas tako usrdno zahteva Evropska unija ne znači ništa ako se ljudima ne poboljša i olakša život.
Normalizacija, koja će se završiti nekim pisanim sporazumom ili svečanim izjavama pred kamerama, sve vreme se nameće. Iz Brisela političarima Beograda i Prištine, a ovi je potom, ne pitajući ljude, guraju nadole.
Upravo stoga ponovo apelujem na naše političare da ne žure, da ne jure datum po svaku cenu jer EU neće pobeći – kao što nam oni panično predstavljaju u strahu za sopstveni rejting – a manjkav sporazum s Prištinom lako može da se vrati kao tragika istorije.
Ono što bude dogovoreno, uključujući i delikatne odredbe oko severa Kosova, moraće da bude veoma jasno definisano.
Srbi sa severa dobijaju sopstvenu (zasad neizabranu) lokalnu strukturu samouprave, koja se eufemistički naziva „Zajednicom srpskih opština”. Da li je to „autonomija u autonomiji”? Treća vlast koja prihvata okvire kosovskih zakona? S kojim ingerencijama?
Biće da to podrazumeva da Srbi sa severa ubuduće više razmišljaju o Srbima na Kosovu, uključujući i one na jugu, nego o Beogradu, koji će morati da odustane od privilegovanog odnosa prema braći s kosovskog severa.
Možda je sve moglo da bude lakše, čak i korisnije, da je Beograd bio aktivan u vreme donošenja Ahtisarijevog plana jer mnogo toga što je danas aktuelno pripada tom planu koji je svojevremeno ovde dočekan na nož. Danas ne bismo morali da molimo i da pregovarački kredit trošimo kako bi Priština prihvatila Zajednicu srpskih opština.
Sada je najvažnije obavestiti javnost o svemu što je dogovoreno. Da sutra ne bi bilo nesporazuma, osporavanja i pokušaja novih tumačenja – kao što je Beograd u jednom trenutku pokušao da ospori mišljenje Međunarodnog suda pravde o kosovskoj nezavisnosti.
Koliko je važno da ono što bude dogovoreno bude i održivo na terenu, kako se to moderno kaže, već možemo da utvrdimo na osnovu nekih postignutih sporazuma čije se odredbe teško ostvaruju. To su ta upozorenja.
Dve strane su se, recimo, dogovorile oko slobode kretanja, ali kako to izgleda u praksi? Dugačak je spisak Srba koji pre putovanja za Kosovo i Metohiju moraju da se obrate međunarodnim institucijama u Prištini.
Mnogo je Albanaca koji avionom iz Skoplja ne mogu da slete u Beograd, niti iz Peći preko Crne Gore mogu da stignu do Novog Pazara. Iz Prištine se ne može preko Niša do Sofije.
Mnogo toga što je dogovoreno tek treba ostvariti, mnogo toga još treba dogovoriti. U međuvremenu, vlast oličena u predsedniku, premijeru i prvom zameniku premijera pokušava da međusobno rasporedi odgovornost za prihvatanje ili neprihvatanje uslova sporazumevanja s Prištinom.
Nikolić, Dačić i Vučić zaista se vrzmaju po Danteovim krugovima pakla. Kako ispuniti očekivanja EU koji kolekciju kosovskih zahteva precizno proširuje sve do međusobnog priznavanja dve suverene članice UN, a sačuvati sopstveni integritet na domaćoj sceni?
Beograd je u međuvremenu objavio devet kriterijuma za odluke o prihvatanju sporazuma s Prištinom. Da li je to ta crvena linija od koje se neće odstupiti za živu glavu, što znači da je srpska Trojka spremna da se suoči s mogućnošću da od datuma za EU nema ništa i da ga neće biti najmanje još godinu dana?
Trebalo bi da deluje kako Srbija sada ima odgovore na manje-više sva ozbiljna pitanja. No, i dalje ima mnogo nejasnoća. Deo će biti raščišćen tokom osme runde dijaloga u utorak.
Sve, i dogovoreno i nedogovoreno, moralo bi da bude prezentirano srpskoj javnosti. Nije reč o dobroj volji pregovarača. To je njihova obaveza pred narodom.
Kada 2. aprila istekne pakleni period, većini će laknuti. Verujem da ćemo imati sporazum. Takav kakav je. Ništa bolje ne možemo da očekujemo kada se u pregovaranje ulazi sa stavom daj šta daš, da spasemo šta se spasti može. A drukčije opet nije moglo.
Elem, dogovor u Briselu značio bi da Srbija u junu dobije datum za početak pregovora sa EU. To je nagrada u kompenzacionim radovima oko Kosova.
Briselske pregovarače sigurno na beogradskom aerodromu neće dočekati oduševljena masa kao da su pozlaćeni olimpijci, ali ih neće dočekati ni gnevna masa – što je moglo da se desi.
Čini se da bivši Miloševićevi momci znaju kako da završe ovaj posao.
Boško Jakšić
objavljeno: 31/03/2013
